„Bajden mora da pripremi NATO za neizbežni rat, uprkos ruskom neuspehu u Ukrajini“: Američki general Ben Hodžis o izazovima Alijanse

On navodi da je pristupanje Švedske NATO-u rešeno „malom trgovinom“ dok put Ukrajine ka budućem pristupanju i novo obećanje o ulaganju u odbranu lebde u vazduhu. Ako ova pitanja ne budu jasno i uspešno rešena u Viljnusu, mnogi će ovaj Samit smatrati neuspešnim, navodi Hodžis.

Najverovatnije je, pak, da će Alijansa prevazići političke nesuglasice i početi da gleda ka jubilarnom Vašingtonskom samitu 2024.

Međutim, političko jedinstvo u Viljnusu neće rešiti stvarne izazove borbene gotovosti koji još uvek muče NATO. Ukratko: NATO-ova prednja odbrana neće biti na odgovarajući i adekvatan način spremna za efikasno odvraćanje ako sve evropske prestonice ne shvate ozbiljnost zadatka.

Po svemu sudeći, vrhovni komandant savezničkih snaga (SACEUR) za Evropu general Kristofer Kavoli izneo je savezničkim državama najprefinjenije vojne predloge za više od 30 godina o tome kako da zapravo brane NATO.

Dok zapadna alijansa govori o spremnosti još od 2014. od Akcionog plana spremnosti (RAP) do Inicijative spremnosti NATO-a (NRI), do Samita u Madridu prošle godine nije došlo do prave strateške promene u kulturi.

Rizici i pretnje po partnerstvo se samo povećavaju i nema manjka kontradiktornih sila koje su spremne da koriste i nevojna i vojna sredstva za rušenje najmoćnije i najuspešnije vojne alijanse u istoriji.

Kao odgovor, NATO nastavlja da se oslanja na nezamenljivu posvećenost Sjedinjenih Država s jedne strane i spremnost Evrope i Kanade za pravednu podelu tereta. Sa kolektivnom odbranom i odvraćanjem poricanjem koji su sada na umu kako bi se odvratila ili pobedila ruska vojna pretnja, evropska nedovoljna ulaganja i slab učinak više neće biti dovoljni i na predsedniku Bajdenu će biti da to iznese, smatra Hodžis.

Mnoge javne ličnosti su bile previše željne da ukažu na nedostatke ruskog vojnog učinka u Ukrajini. Ove procene, iako su obično tačne, često takođe zaključuju da će vojna pretnja Rusije biti znatno manja na duži rok.

Nažalost, dosta ovih glasova dolazi iz evropskih prestonica koje su predugo zanemarivale nacionalnu i kolektivnu odbranu u pravom smislu reči. Paradoksalno, NATO-ovo razumevanje snaga i slabosti Rusije često je bolje nego sopstveno. Možda možemo da prevarimo sopstvenu javnost strateškom komunikacijom, ali ne i ruske planere u Generalštabu.

Svaki SACEUR tokom protekle decenije mučio se sa jednim jednostavnim pitanjem – da li imamo neophodne borbeno spremne i borbeno efikasne jedinice – sa odgovarajućom komandom i kontrolom, sredstvima za omogućavanje, logistikom i zalihama municije – da odbranim svakog saveznika?

Cena vojnog odvraćanja je mnogo jeftinija od rata i ponovnog osvajanja teritorija. Ne treba da gledamo dalje od tekućeg ruskog rata u Ukrajini: taj skupi, krvavi rat je ono kako izgleda neuspelo odvraćanje.

Stavljanje potrebnih resursa na raspolaganje SACEUR-u, posebno ratnih zaliha i municije koje trenutno nedostaju, jedan je od najkritičnijih izazova sa kojima se NATO suočava ako započne operacija kolektivne odbrane u bliskoj budućnosti.

Pozitivno je to što se NATO upravo složio da značajno poveća ciljeve za municiju koja je odlučujuća za borbu, ali može li NATO da izjednači i nadmaši industrijske kapacitete Rusije na današnjim nivoima investicija i proizvodnje?

Osim Sjedinjenih Država i zemalja Istočnog fronta koje guraju investicije u odbranu daleko iznad dva odsto, čini se da nivo hitnosti još uvek nije podeljen između svih saveznika.

S obzirom na to da su magacini prazni kao što su sada, takođe je malo verovatno da će saveznici čak i u bliskoj budućnosti biti u stanju da predlože neophodnu municiju i opremu kako bi ojačali najugroženiji deo Alijanse, uključujući i u kratkom roku.

Pretpostavljam da bi SACEUR ovo smatrao strateškim rizikom za svoje planove. Zapadna alijansa treba da se pojača i deluje u skladu sa svojim strateškim konceptom.

Tokom proteklih 20 godina, ukazuje Hodžis, NATO je kontinuirano menjao brend i povećavao svoje snage visoke spremnosti. Generalni sekretar Jens Stoltenberg je čak najavio više od sedmostruko povećanje snaga visoke pripravnosti, sa 40.000 na 300.000, neposredno pre samita u Madridu.

U stvarnosti, oznake i brojevi ne govore o stvarnom stanju igre. Mera pravog uspeha i kredibiliteta u borbenoj efikasnosti je broj dobro obučenih i borbeno spremnih jedinica usklađenih sa novim regionalnim planovima NATO-a.

Dok je NATO polako, ali postepeno prešao sa manjih taktičkih jedinica kao mera uveravanja na veće formacije kao kredibilne odbrambene mere, borbe za savezničke kopnene snage čak i na nivou brigade su vidljivo stvarne.

Treba postavljati teška pitanja savezničkim liderima. Koja je istinska borbena efikasnost vaših brigada, divizija i korpusa i pripadajućih pokretača i kada SACEUR može da računa da će oni biti spremni za najzahtevnije scenarije?

Da li SACEUR i drugi vojni komandanti mogu adekvatno da sprovedu te planove sa konkretnim formacijama, kako bi pokazali nameru, sposobnost i kapacitet Alijanse da uspešno brani svaki pedalj savezničke teritorije? To je ono što je odvraćanje poricanjem i napredna odbrana, a NATO nije spreman.

NATO je 74 godine kontinuirano uspevao da se prilagođava i reaguje. Međutim, najbolji način da se predvidi i pripremi za budućnost je stvaranje iste. Šefovi savezničkih država i vlada moraju pokazati strateško vođstvo istorijskog razmera u Viljnusu kako bi spojili sve elemente savezničkog jedinstva i snage.

Odlučnost Ukrajine da se bori dala je dodatno vreme da popravimo domaći zadatak, posebno u Evropi.

Sat otkucava, a vreme ne ide u prilog transatlantskoj alijansi, zaključuje Hodžis.