Bajden na testu ljudskih prava

Sada kada je predsednik, njegova posvećenost u tom domenu je na testu. Spoljna politika uključuje kompromis između mnogih pitanja, uključujući bezbednost, ekonomske interese i druge vrednosti. Ali, kada je reč o ljudskim pravima, kompromisi često dovode do optužbi za licemerje ili cinizam.

Razmotrimo ubistvo saudijskog novinara disidenta Džamala Kašogija u konzulatu Saudijske Arabije u Istanbulu. Bivši predsednik Donald Tramp je bio kritikovan zato što je ignorisao očigledne dokaze o brutalnom zločinu da bi održao dobre odnose sa saudijskim princom Mohamedom bin Salmanom, poznatijim kao MBS.

Tramp je smatrao da su pristup nafti, prodaja vojne opreme i regionalna stabilnost najvažniji, ali je zanemarivao da je podupiranje vrednosti i principa koji su atraktivni za druge takođe važan nacionalan interes.

Odbrana ljudskih prava govori svetu ko su Amerikanci i osnažuje američku meku moć ili sposobnost Amerike da dobije ono što želi atraktivnošću, a ne prisilom ili plaćanjem.

Kombinovanje ovih različitih vrsta interesa u spoljnoj politici zahteva kompromis, što dovodi do kritike toga kako se kompromisi postižu.

U predsedničkoj kampanji 2020. Bajden je kritikovao Trampa zato što se pravio da ne vidi ulogu MBS-a u Kašogijevom ubistvu.

Nakon što je postao predsednik, ovlastio je direktora nacionalne obaveštajne službe da objavi deklasifikovan izveštaj kojim se krivica pripisuje MBS-u, zabranio ulazak 76 Saudijaca u SAD i ograničio upotrebu američkog oružja u ratu Saudijske Arabije u Jemenu.

Liberalni kritičari su tvrdili da je Bajden trebalo da ide dalje i saopšti da SAD neće sarađivati sa MBS-om, te da tako izvrši pritisak na kralja Salmana da imenuje drugog princa prestolonaslednika.

Mnogi stručnjaci za saudijsko kraljevstvo tvrde da je ovakva režimska promena izvan moći Amerike. Za razliku od Trampa Bajden se pozvao na američke vrednosti, ali je pokrenuo pitanje da li je uspostavio ispravnu ravnotežu.

Slična pitanja se postavljaju u vezi s Bajdenovom politikom prema Kini. Bajden je kritikovao kineskog predsednika Sija Đinpinga da nema „nijednu demokratsku kost u telu“, a kada su se državni sekretar Entoni Blinken i savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Salivan sastali sa svojim kineskim kolegama u Enkoridžu, kritikovali su Kinu za kršenje ljudskih prava u Sinđijangu i represiju u Hong Kongu. Kada je reč o Rusiji, Bajden se složio sa izjavom da je predsednik Vladimir Putin „ubica“.

Ipak, kada je došlo vreme da se pozovu lideri na samit SAD o klimatskim promenama, na listi zvanica su se našli i Si i Putin (doduše, pozivnica za Saudijsku Arabiju je upućena kralju Salmanu, a ne njegovom sinu). Da li je to licemerje ili ovo odražava realnu procenu da su klimatske promene velika pretnja kojom se ne može upravljati bez saradnje vlada ovih zemalja?

Kina je, na primer, najveći emiter štetnih gasova, a Saudijska Arabija se prostire na najvećem bazenu ugljovodonika. Bez njihovog učešća za naš problem s klimatskim promenama ne može biti rešenja.

Moraćemo da naučimo da je važno da moć projektujemo kako s drugima tako i nad drugima ako želimo da se izborimo sa ekološkom međusobnom zavisnošću. To podrazumeva saradnju s Kinom na pitanjima klimatskim promena i pandemija iako je kritikujemo zbog kršenja ljudskih prava.

Kako onda možemo da odlučimo da li naši lideri prave „najbolje moralne izbore“ u datim okolnostima? Kako tvrdim u svojoj knjizi „Da li je moral bitan? Predsednici i spoljna politika od FDR do Trampa“, možemo da počnemo tako što ćemo se postarati da ih procenjujemo u kontekstu „trodimenzionalne etike“ koja uzima u obzir namere, sredstva i posledice i tako što ćemo se voditi trima spoljnopolitičkim školama mišljenja – realizmom, liberalizmom i kosmpolitanizmom, i to ovim redom.

Ljudska prava ne treba da se definišu kao vrednosti koje su konkurentne američkim nacionalnim interesima jer vrednosti jesu deo nacionalnog interesa Amerike. Treba da počnemo s realizmom, ali ne smemo tu da stanemo.

U granicama mogućeg treba da učvrstimo svoje vrednosti tako da se maksimalno poveća verovatnoća da se njima nešto promeni. Istovremeno, ako ne počnemo s realizmom, uskoro ćemo ponovo otkriti da je put u pakao popločan dobrim namerama.

Ciljevi kojima su tokom godina težili američki predsednici ne odražavaju težnju ka pravdi na međunarodnom nivou slično onome čemu teže kod kuće. U Atlantskoj povelji (jednom od osnivačkih dokumenata liberalnog međunarodnog poretka) američki predsednik Frenklin D. Ruzvelt i britanski premijer Vinston Čerčil su saopštili da su posvećeni slobodi od siromaštva i straha.

Ali Ruzvelt nije nastojao da svoj Dogovor o novom poslovanju s nacionalnog prebaci na međunarodni nivo. Čak je renomirani liberalni filozof Džon Rols smatrao da uslovi za njegovu teoriju pravde važe samo za domaće društvo.

Rols je tvrdio da liberalna društva imaju obaveze van svojih granica, uključujući međusobno pružanje pomoći i poštovanje kojima se obezbeđuju osnovna ljudska prava dok se ljudima u raznolikom svetu omogućava da što je više moguće sami određuju svoje stvari kod kuće.

Zato treba da postavimo pitanje da li ciljevi jednog lidera uključuju viziju koja odražava vrednosti koje su naširoko atraktivne kod kuće i u inostranstvu, ali pažljivo balansira ove vrednosti i procenjuje rizike, tako da postoji razuman izgled za njihov uspeh.

To znači da lidera procenjujemo ne samo na osnovu njegovog ili njenog karaktera i namera, već i na osnovu kontekstualne inteligencije kada je reč o promociji vrednosti. Bajden za sada prolazi na tom testu.

Autor je profesor na Harvardu

Copyright: Project Syndicate, 2021.

www.project-syndicate.org