„Bajdenov dosadašnji učinak je nepotpun“: Profesor Džozef Naj za Project syndicate o moći Kine, politici SAD i novom hladnom ratu

Project Syndicate: Ključni trenutak u pojavi „meke moći“ – termina koji ste vi skovali – kao široko prihvaćenog spoljnopolitičkog koncepta dogodio se 2007. godine, kada je tadašnji kineski predsednik Hu Đintao na 17. nacionalnom kongresu Komunističke partije Kine (KPK) rekao da ga zemlja mora razvijati. Kineski zvaničnici su vas zatim privatno kontaktirali da traže savet kako da to urade. U kojoj meri je Kina poslušala vaš savet, posebno u pogledu sveta u razvoju, i da li se to menja pod Si Đinpingom?

Džozef Naj: Meka moć je sposobnost da dobijete ono što želite putem privlačnosti, umesto prinudom ili plaćanjem. Kina crpi meku moć iz svoje tradicionalne kulture, svog impresivnog ekonomskog učinka i svojih programa pomoći. Ali ima najmanje dve slabe tačke koje ugrožavaju njenu sposobnost da generiše meku moć.

Kao prvo, Kini nedostaje otvoreno civilno društvo – što je ključni izvor privlačnosti – zbog toga što KPK insistira na održavanju stroge kontrole nad životima ljudi i mogućnostima nezavisnog dobrovoljnog udruživanja. Drugo, Kina održava – i podstiče – tenzije i sukobe sa svojim susedima, često oko teritorijalnih pitanja. Konfučijev institut u Nju Delhiju ne može da učini ništa po pitanju povećanja privlačnosti Kine dok kineske trupe ubijaju indijske vojnike na njihovoj spornoj granici na Himalajima.

Project Syndicate: Prošlog oktobra ste ispitali „duboke, srednje i neposredne uzroke“ rata u Ukrajini i naglasili da postojanje svih sastojaka za lomaču ne garantuje da će je i biti. Od kada je Rusija napala Ukrajinu, strahovi od kineske invazije na Tajvan – i, potencijalno, rata između Kine i Sjedinjenih Država – su se pojačali. Prepoznajući da „ne postoji jedna budućnost, već niz budućnosti sa različitim verovatnoćama na koje naše akcije mogu da utiču“, koji su najverovatniji „duboki, srednji i neposredni uzroci“ sukoba oko Tajvana?

Džozef Naj: Duboki uzroci potencijalnog rata oko Tajvana leže u Kineskom grđanskom ratu (1927-49). Komunističke snage su porazile Kuomitangom predvođenu nacionalističku vladu na kopnu, ali nisu osvojile Tajvan, koji KPK smatra svojim odmetnutom provincijom. Američki predsednik Ričard Nikson i predsedavajući Mao Cetung su se sporazumeli o formuli „jedna Kina“ kako bi odložili rešenje sukoba. Da bi podržale ovaj status kvo, SAD su pokušale ne samo da odvrate Kinu od upotrebe sile, već i da odvrate Tajvan od provociranja Kine izdavanjem formalne deklaracije o nezavisnosti.

Međuuzroci su povećanje kineske vojne snage u regionu i rastući osećaj nacionalnog identiteta među stanovnicima Tajvana. Neposredni uzrok – iskra koja bi zapalila tajvansku kutiju za šibice – mogao bi biti neki neočekivani događaj koji bi podstakao Kinu da deluje, kao što je blokada u kojoj je potopljen kineski brod. Mislim da ruska invazija na Ukrajinu nije mnogo promenila ovu računicu.

Project Syndicate: „Da su kinesko-američki odnosi kartaška igra“, napisali ste u martu, „moglo bi se reći da su Amerika i njeni dugogodišnji saveznici dobili dobru ruku, posebno u svetlu rastućih ekonomskih, demografskih i političkih izazova Kine“. Bez obzira na to, brinete se da „stranačka politika“ u SAD „stvara histeriju“ koja će sprečiti primenu američke „pobedničke strategije“. Kako je unutrašnja politika iskrivila američku politiku prema Kini – jednu od retkih oblasti u kojima postoji dvopartijski sporazum – i koji politički rizici mislite da će se verovatno materijalizovati u budućnosti, naročito dok se SAD spremaju za sledeće predsedničke izbore?

Džozef Naj: Intenzivna konkurencija u američkoj unutrašnjoj politici podstakla je stalnu eskalaciju demonizacije Kine i razgovore o novom hladnom ratu. Iako se rivalstvo između SAD i Kine ne može zanemariti, demonizacija je loš vodič za strategiju.

SAD i Kina su mnogo više međuzavisne nego što su SAD i Sovjetski Savez bili tokom Hladnog rata, a njihove veze obuhvataju ekonomiju, klimu i zdravstvo. Jasna strategija bi to uzela u obzir. Na primer, možda ima smisla zabraniti kineskim kompanijama da učestvuju u oblasti osetljivih komunikacija, ali iz toga ne sledi da treba da zabranimo kineske solarne panele.

Project Syndicate: „Ukrajina pokazuje da je meka moć i dalje relevantna“, nedavno ste ukazali. Ali, za Evropsku uniju, rat u Ukrajini je istakao važnost vojne „tvrde moći“. Da li je EU na putu da razvije uravnoteženu strategiju „pametne moći“ koja kombinuje čvrste i meke komponente?

Džozef Naj: Pametna moć je sposobnost da se kombinuje tvrda i meka moć u efikasnoj strategiji u kojoj one jedna drugu osnažuju. Pre početka ruske invazije na Ukrajinu prošle godine, rekao bih mojim evropskim prijateljiima da, iako se ja divim njihovoj mekoj moći, moraju da je kombinuju sa više tvrde moći. Izgleda da je Vladimir Putin nehotice rešio taj problem.

Project Syndicate: Ideja o mekoj moći proistekla je iz vaših napora da dovedete u pitanje gledište, koje je postajalo sve popularnije 1980-ih, da su SAD u opadanju. Od početka veka, ratovi koje su predvodile SAD u Iraku i Avganistanu, postajanje Kine velikom silom i ruski izazov NATO-u i Zapadu oživeli su taj narativ. Da li je ovaj put drugačije?

Džozef Naj: Od kada su SAD postale nadmoćna globalna sila 1945. godine, bilo je nekoliko faza kada se verovalo da su u opadanju. Percepcije o SAD su ciklične. Naša privlačnost je opala nakon invazije na Irak, ali je ponovo porasla dok je predsednik bio Barak Obama. Ankete pokazuju sličan pad tokom godina Donalda Trampa, dok je pobeda Džoa Bajdena 2020. donela još jedan rast. Mislim da će se takvi ciklusi nastaviti.

Project Syndicate: U vašoj knjizi iz 2020. „Da li je moral bitan? Predsednici i spoljna politika od FDR do Trampa“, vi ste uspostavili listu rezultata etičkih odluka svakog predsednika. Bajden je upravo najavio da će ići na reizbor sledeće godine. Kako biste ocenili njegov dosadašnji učinak?

Džozef Naj: Jedina poštena ocena je „nepotpun“. Sa negativne strane, povlačenje iz Avganistana je nespretno sprovedeno i on nije uspeo da artikuliše ubedljivu trgovinsku politiku za Aziju. Sa pozitivne strane, vratio je poverenje u naše saveze, ponovo se pridružio međunarodnim institucijama, ozbiljno shvatio klimatske promene i dobro se nosi sa situacijom u Ukrajini. Dosadašnji plusevi su daleko veći od minusa, ali njegova konačna ocena će tek uslediti.

Džozef Naj, profesor na Univerzitetu Harvard i bivši pomoćnik američkog sekretara odbrane, je autor, najskorije, knjige „Da li je moral bitan? Predsednici i spoljna politika od FDR do Trampa“ (2020)

Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org