Bajdenovo balkansko nasleđe: Stabilnost, žmurenje na jedno oko, šargarepa bez štapa i borba protiv uticaja Rusije

Zapadni Balkan svakako nije bio u centru pažnje američke administracije u prethodne četiri godine, a odlazak u drugi plan je bio uslovljen brojnim okolnostima poput ruske agresije na Ukrajinu, koja je počela u februaru 2022, i rata Izraela i Hamasa koji traje od oktobra prošle godine.

„Voleo bih da je Balkan bio malo vidljiviji, iako političari i diplomate, barem u SAD, vole da kažu da naša agenda nije vođena krizom. Trenutno nema goruće krize na Balkanu, sigurno ništa što bi se moglo porediti sa Bliskim istokom ili Ukrajinom, kaže za Glas Amerike Majk Halcl, profesor Škole za međunarodne studije Univerziteta Džons Hopkins.

Halcl je do 2005. bio savetnik za spoljnu politiku tadašnjeg senatora, a danas odlazećeg predsednika Amerike, koji je, između ostalog, kao potpredsednik SAD 2009. posetio Kosovo, a 2016. Srbiju.

“Mislim da je vidljivo da u Vašingtonu ima ljudi koji su zaduženi za politiku prema Balkanu koji su veoma upućeni. Ali mislim da je pošteno reći da to više nije tema broj jedan, što je bila nekoliko godina krajem 1990-ih i početkom 2000-tih. To nije nužno loša stvar”, navodi Halcl.

Iako su se velike krize “preselile” u druge delove sveta, važna balkanska pitanja poput dijaloga Srbije i Kosova o normalizaciji odnosa, i napetosti u Bosni i Hercegovine na relaciji Banjaluka – Sarajevo ostaju nerešena.

Maja Piščević, viša savetnica u Atlantskom savetu, smatra da je malo napretka ostvareno u prethodne četiri godine, uz konstataciju da, ako je cilj bila stabilnost regiona, onda je on ispunjen. Ona objašnjava da je Amerika u prethodnom periodu vodeću ulogu na Balkanu prepustila Evropskoj uniji, a potom su je SAD sledile.

”To je jako lepo izgledalo kao foto-op Miroslava Lajčaka i Gabrijela Eskobara. I uvek nam je bilo toplo oko srca kada ih vidimo da su zajedno i da govore u jedan glas. Ali kad pogledamo kakvi su tu bili rezultati i šta je zaista postignuto, samo ako pogledamo Kosovo, čini mi se da nije bilo gore od 90-tih godina”, kaže Piščević.

Koliko je činjenica da su SAD morale da se fokusiraju na druge regione bila dobra za Balkan, u smislu da nema pravog “požara” u regionu, toliko je ovaj nedostatak pažnje uticao na stagnaciju reformskih procesa.

Za Ričarda Kremera, saradnika američkog Instituta za spoljnopolitička istraživanja (FPRI), jedan od glavnih problema politike Bajdenove administracije je što nije postojao jasan i koordinisan pristup regionu.

„Nedostajalo je jasnoće i konsenzusa u vezi sa pristupom. Nažalost, propustili su da iskoriste prilike koje su im se ukazale, i Amerikanci i Evropljani i svi ostali koji bi želeli da vide stabilniji, demokratski i prosperitetni Zapadni Balkan“, kazao je Kremer.

Podsetio je da je Bajden u Stejt department doveo iskusne diplomate poput Entonija Blinkena i Samante Pauer, kao i da je sam predsednik bio uključen u događaje u vezi sa ratovima u kojima se Jugoslavija raspala.

„Postojao je osećaj da ćemo imati snažniju i fokusiraniju administraciju, posebno sa nekim politikama koje su se pojavile rano, da neće tolerisati korupciju, niti destabilišuće aktere. I pokazali su određenu posvećenost tome. Ali onda nisam siguran šta se tačno dogodilo“, dodaje Kremer.

Romana Vlahutin, saradnica vašingtonskog Maršalovog fonda, politiku Bajdenove administracije prema Zapadnom Balkanu ocenila je kao “prosečnu”. Kaže da je Zapadni Balkan sa 20-ak miliona stanovnika mala enklava, u kojoj su tri od šest država članice NATO-a, pa je logično da ne bude prioritet za Belu kuću. Ipak…

“I to se odrazilo na nedostatak napretka, pa čak i nazadovanje za neke zemlje. I to možete najbolje, najbolje izmeriti kroz proces proširenja EU i tehničke elemente tog procesa. A mi vidimo neke pregovore o otvaranju i zatvaranju poglavlja ovih dana i u Briselu”, navodi ona.

Za razliku od nje, Čarls Kapčan iz Saveta za međunarodne odnose u Vašingtonu (CFR) smatra da odlazeća američka administracija zaslužuje “visoku ocenu za “prilično odlučan i stabilan angažman na Zapadnom Balkanu”.

“Tokom Bajdenove administracije američka vlada bila je prilično uključena u brojne posete ključnih diplomata regionu. I jedna od prednosti angažovanja tokom ovog perioda je bliska saradnja SAD i EU. Tokom prve Trampove administracije SAD jesu bile angažovane na Zapadnom Balkanu, posebno na Kosovu i u Srbiji, ali nije bilo stvarnog pokušaja da se napori SAD usklade sa evropskim. Mislim da se to promenilo tokom Bajdenove administracije”, ocenio je Kapčan za Glas Amerike.

Sagledavajući situaciju na Balkanu iz zapadne perspektive, neki stručnjaci se često vrajaću na devedesete godine prošlog veka i građanski rat koji je razorio socijalističku Jugoslaviju. Otuda i ne čudi stav nekadašnjeg Bajdenovog saradnika Majka Halcla, da je na Balkanu situacija mnogo bolja u odnosu na kraj 20. veka, pa to uzima kao plus svim američkim administracijama, nazivajući generalno politiku prema regionu kao “priču o relativnom uspehu”.

Odnos Bajdenove administracije prema Bosni i Hercegovini trebalo bi posmatrati i kroz lično iskustvo i angažovanje odlazećeg američkog predsednika u tom delu Balkana, navodi Majk Halcel. Prisetio se da je kod senatora Bajdena počeo da radi 1994, a da je ovaj godinu dana ranije bio u Bosni, tokom nekih „prilično opasnih situacija“.

“Sastao se sa nekim od političkih lidera i u suštini bio je veoma svestan šta se dešava. Mislim da je važno reći da Džo Bajden ima, instinktivno, afinitet prema autsajderu. U slučaju Balkana 1994, uglavnom se tako govorilo o Bošnjacima. Kada se prebacite na 2022, on je tako govorio o Ukrajincima. Predsednik Bajden, ima velike simpatije i afiniteta prema potlačenim. I mislim da je to jasno pokazao na Balkanu u drugoj polovini 1990-ih”.

Vesko Garčević, profesor međunarodnih odnosa na Bostonskom univerzitetu, podseća da kada je Bajden došao na vlast, određeni delovi regiona, naročito u BiH, to su dočekali sa velikim oduševljenjem i očekivanjima.

“Četiri godine kasnije, kada pogledamo unazad, možemo da kažemo da ta očekivanja nisu ispunjena. Možda je to bila naša greška, što smo očekivali toliko od Amerike, jer su američki prioriteti na drugoj strani, a Balkan sigurno već dugo vremena nije prioritet”.

Dodaje i da se bar 15 godina unazad, politika SAD zasniva na tri principa – podršci celovitoj BiH kao rezultatu Dejtonskog sporazuma u koji je Amerika uložila svoj kredibilitet, podršci nezavisnom Kosovu i razgovorima Prištine i Beograda, kao i podršci procesu demokratizacije i reformama u regionu.

On kaže i da je primetio interesantnu pojavu u američkom pristupu prema regionu u okviru kojeg je velika sloboda data onima koji su predstavnici američke administracije i diplomatije u regionu, što je ukazuje da se formulacije politike SAD prema Balkanu nije odvijala na višem nivou.

„Imali smo vrlo različite izjave američkih ambasadora u Beogradu, Sarajevu, na Kosovu ili u Crnoj Gori. Kad čitate te izjave, kao da ne predstavljaju istu zemlju, kao da imaju drugačije instrukcije kako da se postave… Ako ste to čitali i analizirali između redova, naročito ako ste bili diplomata, može da vas dovede do zaključka da zapravo nije bilo tako jasne koordinacije kada je u pitanju američka politika na Balkanu“, priča Garčević.

Dijalog Beograda i Prištine

Tokom prethodne četiri godine dijalog Beograda i Prištine obeležile su napetosti, incidenti, među kojima je napad na kosovsku policiju u Banjskoj, srpski bojkot institucija na severu, kao i brojne runde pregovora i dogovori o sporazumima koji nisu sprovodeni, poput Ohridskog, kao i francusko-nemačkog.

“Ključnu uloga u dijalogu ima EU i SAD su bile sasvim jasne u vezi sa tim. Rekle su da će podržati EU u radu i nastojanju da nađe rešenje, u skladu sa mogućnostima. Ali došlo je do zastoja, imali smo i dva teroristička napada kako su ih opisali i SAD i EU. Najnoviji na vodosnabdevanje na severu Kosova. Poznati su počinioci prvog napada, a nikada nisu izručeni. Bilo je dosta ‘mekog rukovanja’, ‘držanja za ruke’ – mnogo, šargarepe, a malo štapova”, ocenjuje Romana Vlahutin iz Maršalovog fonda.

Činjenica da su jedan od planova za normalizaciju “potpisale” Nemačka i Francuska kao dve najjače države EU, svedoči u korist tezi kako Amerike smatra da je Balkan ipak pitanje kojim bi trebalo da se bavi prevashodno Evropa, objašnjava Vesko Garčević sa Bostonskog univerziteta.

Ričard Kremer podseća da se Bajden i ranije dosta bavio Kosovom u vreme dok je bio senator, da je bio „politički angažovan u vreme kada je NATO 1999. bombardovao Srbiju kako bi oslobodio Kosovo od ultranacionalističkih snaga“.

„To je bilo nešto na čemu je ostavio pečat. Imali ste druge pojedince, poput ambasadora Hila u Beogradu koji su ranije, zaista pokazali izvestan stepen skepticizma, blago rečeno, prema onima koji su trenutno na vlasti u Beogradu“, navodi Kremer.

Kao primer, kako tvrdi, jednostranog pristupa u procesu dijaloga, Kremer je naveo kraj 2022. i krizu posle odluke kosovskih vlasti da ukinu registarske tablice za automobile koje je izdavala Srbija.

„Na kraju smo videli kao posledicu da je ova administracija izabrala da svu krivicu svali na Kurtija i vlast u Prištini, kao i kada su u pitanju gradonačelnici, uprkos bojkotima etničkih Srba koji žive na severu Kosova“, kazao je on.

Glavni akteri pregovora – predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijer Kosova Aljbin Kurti – često su se međusobno optuživali za neuspeh pregovora u kojima su pored njih dvojice glavnu ulogu igrali Miroslav Lajčak (EU izaslanik) i Gabrijel Eskobar (doskorašnji zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara).

Čarls Kapčan iz CFR-a smatra da i Beograd i Priština snose odgovornost za neuspeh.

“Na Kosovu imamo premijera koji je zadovoljavao nacionalistička osećanja unutar Kosova i preduzimao korake, bilo na severu, sa gradonačelnicima ili oko zatvaranju paralelnih institucija, koji nisu bile od pomoći, bile su više provokativni nego konstruktivni. Podjednako bih okrivio Beograd, koji nije napredovao u vezi sa agendom sa Ohrida odlučno kako je bilo potrebno”.

Posle napada naoružane grupe Srba u Banjskoj u septembru 2023, kada su ubijeni kosovski policajac i trojica napadača, Vašington je donekle zaoštrio retoriku prema Beogradu, ali osim učestalih zahteva da se privedu pravdi organizatori, nije išao mnogo dalje od toga.

“Očekivala sam fokusiran pritisak na Srbiju, da se pozabavi time. Ne da bilo koga osudi, ali da pokrene sve procese koje je jedan takav čin zahtevao, ne samo pred narodom Kosova, već pred međunarodnom javnošću. To je izostalo i stvorilo je vakuum poverenja zapadnih saveznika. Na neki čudan način Amerika je verbalno insistirala da se to uradi, ali da je stvar srpske vlade da preduzme što treba. To se nije događalo, a prošlo je više od godinu dana, mi nemamo nijedan pokrenut postupak i to je ono što jako brine“, navodi Maja Piščević iz Atlantskog saveta.

Stanje demokratije u Srbiji

Za pojedine stručnjake, odlazeća američka administracija se sa razlogom našla na meti kritika zbog, kako smatraju, „mlakog“ odnosa prema stanju demokratskog sistema u Srbiji. U toj zemlji su tokom prethodne četiri godine organizovani brojni protesti – zbog izbornih nepravilnosti, iskopavanja litijuma, ubistava u masovnim pucnjavama. Opozicija je tražila odgovornost vlasti, optuživala je za kršenje ljudskih prava, a sa Zapada su stizale osude i saopštenja u kojima se pozivalo na poštovanje demokratskih institucija.

„Stanje demokratije u Srbiji nije dobro. Ali to nije novost, već je godinama politički standard. Pomoglo bi kad bi SAD digle glas. Ali mislim da je deo cilja ovde da se fokusiraju na ‘nagradu’, a nagrada je pokušaj da se Srbija i Kosovo dovedu do normalizacije. Da se ima dovoljno uticaja na Prištinu i Beograd, da primoraju tamošnje lidere da naprave teške kompromise”, ocenjuje Čarls Kapčan i dodaje da je to “možda ispravan pristup SAD u ovom trenutku”.

Za neke je dijalog važna nagrada, dok za druge američko “zatvaranje očiju” na pojedine poteze vlasti u Srbiji dugoročno može da utiče i na reputaciju SAD i EU u Srbiji, ali i u regionu.

“Kao da su i jedni i drugi malo zaboravili na fundamentalne vrednosti, na demokratiju i to ne samo u ime geopolitike, što smo razumeli da će se dešavati i pratili od početka rata u Ukrajini, nego na još nekom nižem, prizemnijem, interesnom, ekonomskom nivou – tu mislim na litijum”, navodi Maja Piščević iz Atlantskog saveta.

Upravo to je jedan od razloga što su se ljudi u Srbiji osetili iznevereno, tvrdi ona.

“Verbalno, vrednosti su ostale u prvom planu, i stalno su se isticale. Ali potezi to nisu pratili”, dodaje Piščević.

Smatra i da su izostale i konkretnije akcije američkih vlasti „na veze određenih članova vlade koji su pritom na listi sankcionisanih osoba kod Sekretarijata za finansije“.

Deo američkog pristupa prema Zapadnom Balkanu zasnovan je i na stavu, pogrešnom prema rečima Ričarda Kremera, da SAD kroz Srbiju kao lokalnu silu na Balkanu može da ima uticaj na ostatak regiona.

„To je verujem veoma štetno ne samo za demokratske institucije Srbije, već i za one u svim susednim državama. Oni poput Aleksandra Vulina, koji ima, da kažem, ne baš najinkluzivniju viziju za Zapad Balkan. On je još tu, iako ga je sankcionisala američka vlada“, podsetio je Kremer.

Računica po kojoj su Sjedinjene Države zbog pokušaja normalizacije odnosa Beograda i Prištine spremne da ne primenjuju značajan pritisak na Srbiju, prema mišljenju nekih analitičara, može da bude štetna i po tu zemlju i po ostale u regionu.

“Da li će Srbija biti spremnija da ‘isporuči’ Kosovo? Nisam sigurna da su uradili analizu kako treba”, smatra Romana Vlahutin iz Maršalovog fonda i procenjuje da bi stav EU prema Srbiji mogao da se promeni sa dolaskom nove administracije u Briselu.

“Vreme će pokazati, ali tim u Briselu se promenio i, ovog puta, mislim da bi moglo da bude malo jasnije o tome koji su zahtevi i šta znači biti u ovom procesu”, govori ona.

Napetosti u Bosni

Bajdenova administracija u prethodne četiri godine morala je da se nosi sa napetostima u Bosni i Hercegovini, gde je konstantno dolazilo do sukoba između federalnih vlasti u Sarajevu i lidera entiteta Republike Srpske, Milorada Dodika. Predsednik Republike Srpske često je govorio o mogućnosti otcepljenja RS, optuživan je za pokušaje rušenja Dejtonskog mirovnog sporazuma, zbog čega su mu SAD 2017. uvele sankcije.

Pojedini funkcioneri vlasti u Sarajevu godinama unazad tvrde da Dodik za svoje poteze ima podršku Srbije, ali je predsednik Vučić više puta to negirao, ističući da Beograd poštuje Dejtonski sporazum.

“Kada je u pitanju Bosna, isto tako je važan ne samo kredibilitet, već i to što je to jedna vrsta američke zaostavštine regionu i ona je pokušavala da igra određenu ulogu kao stabilizator, ali ne uvek na način na koji su to određene političke partije i grupe u BiH očekivale. Zarad jedinstva i nečega što bi se zvalo celovita Bosna, bila je spremna da zažmuri na određene poteze hrvatskih ili srpskih delova u BiH, što definitivno nije bilo na zadovoljstvo Bošnjaka“, objašnjava Vesko Garčević.

Dejtonski sporazum je, bez dileme najznačajniji dokument i temelj posleratne BiH, ali istovremeno ima onih koji smatraju da ono što se sada dešava u toj zemlji predstavlja „dugoročnu posledicu“ ovog dokumenta.

„Dejtonski sporazum je uspeo da okonča sukob, ali je takođe ostao ‘zamrznut’ u politici zajednica i etničkoj politici. I mislim da u Republici Srpskoj, posebno Milorad Dodik, njegovi pokušaji da odvoji Republiku Srpsku od zajedničkih institucija, i priče o otcepljenju – nisu pomogli”, ocenjuje Čarls Kapčan.

Dejtonski sporazum ozvaničen je u novembru 1995. u američkoj vojnoj bazi u istoimenom gradu u Ohaju. Ovim dokumentom okončan je sukob koji je trajao više od tri godine u BiH, ali zahvaljujući kompleksnom državnom uređenju, smatraju mnogi, otvorio je i vrata za mogućnost opstrukcije sistema od entiteta, zbog čega je upravo Dodik često bio na meti kritika.

Crna Gora

Crna Gora je, uz Albaniju i Severnu Makedoniju, jedna od tri zemlje Zapadnog Balkana koje su članice NATO alijanse, ali posle odlaska sa vlasti Demokratske partije socijalista 2020, zemlja je promenila tri vlade. U poslednju, vladu premijera Milojka Spajića ušla je i otvoreno proruska stranka Nova srpska demokratija, što je u prethodnom periodu, u Americi i na Zapadu izazvalo određenu dozu zabrinutosti.

”Dobro je da je Crna Gora u NATO-u i da je u tom pogledu nekako ‘zaključana’ u evroatlantske institucije. Loša vest je da je u Crnoj Gori bilo mnogo političkih sukoba i nadmetanja, što otvara vrata ruskom mešanju, jer kada imate unutrašnje podele, imate spoljne prilike. I mislim da se kao posledica toga, politička situacija u Crnoj Gori pogoršala tokom poslednjih nekoliko godina”, smatra Čarls Kapčan iz Saveta za međunarodne odnose.

Bajdenova administracije je morala u prethodnom periodu da se nosi sa ranijim “američkim i britanskim kalkulacijama” po kojima je bilo važno samo da DPS i dugogodišnji lider Milo Đukanović odu sa vlasti, i da će sama ta promena otvoriti proces demokratizacije društva bez obzira ko dolazi na vlast, analizira Vesko Garčević.

DPS je izgubio izbore, između ostalog, i posle masovnih protesta krajem 2019. godine, koji su organizovani uz pomoć Srpske pravoslavne crkve (SPC), a sve posle usvajanja Zakona o slobodi veroispovesti.

Garčević navodi da je pogrešno bilo misliti da će „uz podršku SPC biti omogućena demokratizacija, jer to nije moguće ni kod nas, niti bilo gde drugde“. Ističe i da se tako od tada do danas otvorio prostor za proces „političke nestabilnosti, i nejasnog stava Crne Gore“.

„Kao što je odnos prema Rusiji ili iskren odnos prema NATO, odnos prema Beogradu i Srbiji, a kroz Beograd i Srbiju – prema regionalnoj politici koju promoviše Beograd, a kroz nju takođe prema politici koju preko Beograda promoviše Moskva“, istakao je Garčević.

Ruski uticaj i NATO

Ruska invazija na Ukrajinu od februara 2022. gotovo u potpunosti je skrenula pažnju Sjedinjenih Država sa drugih spoljnopolitičkih tema, ali je uticaj Moskve na Balkanu nešto što konstantno zabrinjava Vašington još od pre rata.

„Očigledno je da Rusi koriste svoju ne samo meku moć. Već su pokušali da organizuju prevrat u Crnoj Gori, direktno se mešajući u unutrašnje stvari te zemlje. A oni svakako imaju uticaj i drugde na Balkanu. Nema sumnje u to. Ono što se dešava u Ukrajini imaće veliki uticaj na Balkan“, kaže nekadašnji Bajdenov savetnik Majk Halcl.

Ističe da je administracija na ovom polju mogla da uradi više na Balkanu, podsetivši da pored Rusije i Kina širi uticaj u Srbiji.

„Sada Srbija mora da odluči kuda želi da ide. Jedan američki diplomata je pre nekoliko godina pretrpeo kritike, jer je rekao da Srbija ne može da sedi na dve stolice. Mislim da je u pravu. Srbija igra jednu veoma rizičnu igru. Gospodin Vučić je supertalentovan čovek, talentovan političar, ali mislim da će na kraju Srbija morati da izabere u kom smeru će ići“, upozorio je Halcl.

Vraćajući se na priču o propuštenim prilikama Bajdenove administracije, Ričard Kremer iz Instituta za istraživanje međunarodne politike ističe da je Amerika upravo u ovom delu Evrope mogla da pokaže čvršći stav prema ruskom uticaju.

„Za ljude tamo, za zemlje kao što su Mađarska i Srbija koje imaju veoma duboke veze sa autoritarnim režimima u ovom slučaju, posebno Rusijom… Ovo je bila prilika za Vašington koji radi u dogovoru sa Briselom da sedne sa liderima u Budimpešti i u Beogradu i kaže, u redu, to je to – Rusija je Mordor, odbačena država, izolujemo je. Razumemo da imate mnoge interese i odnose sa Kremljom. Ali, znate, prošli su i dani kada ste radili dve stvari koja jedna drugu isključuju. Ili ste sa naše strane ili sa druge“, slikovit je Kremer.

Iako je u Ujedinjenim nacijama glasala za rezolucije kojima se osuđuje ruska agresija na Ukrajinu, Srbija je uz Belorusiju jedina evropska zemlja koja Moskvi nije uvela sankcije, iako su to od nje tražile i SAD i EU.

Čarls Kapčan smatra da je ruski uticaj u regionu u izvesnoj meri smanjen, delom kao rezultat ruske invazije na Ukrajinu, što je dovelo do određene doze skepticizma u regionu da je saradnja sa Moskvom dobra ideja, iako Srbija nastavlja da održava veze.

“Vučić je uradio prilično dobar posao igrajući na obe strane. Ulagao je u odnose sa Zapadom, Francuskom i Nemačkom, posebno u kupovini borbenih aviona, poslovima o sirovinama i energentima. Ali u isto vreme blisko sarađuje sa Rusijom i Kinom u vezi sa tim pitanjem. Tako da mislim da znate, trenutno smo u novoj fazi geopolitičkog nadmetanja između Istoka i Zapada”, kaže on.

Srbija je i jedina evropska država koja je posle početka rata u Ukrajini, dozvolila ruskim državnim medijima da otvore predstavništva u toj zemlji, a ministri vlade u Beogradu više puta su odlazili u posete Moskvi.

Politiku borbe Bajdenove administracije protiv ruskog uticaja na Balkanu, profesor Vesko Garčević je opisao kao “ograničavanje” uticaja

“Jedan od razloga za to je što to jednostavno nije prioritet i što se smatralo da dokle god ne dovodi do širih nestabilnosti u Evropi, na neki način može da se toleriše”, opisuje on.

Za Čarlsa Kapčana, rešenje je jasno, mada ne i jednostavno – najbolji način da se smanji rusko mešanje je rešavanje preostalih sukoba u regionu.

“Kada se sukobi reše, Rusija više neće imati uporišta i ulazne tačke”, zaključio je Kapčan.