Banaćani žele da se oduže Vilsonu

Svoje mesto u ovoj priči našli su i Srbi iz Banata, koji su iscrtavanjem novih granica počeli da žive među svojima.
Za to se pobrinuo američki naučnik srpskog porekla, veliki Mihajlo Pupin, čije je rodno mesto Idvor u Banatu. Celokupnim ugledom, imovinom i kontaktima, a pre svega i kao počasni konzul Kraljevine Srbije u SAD, Pupin se založio da pomogne svojoj domovini, lobirajući kod predsednika Vudroa Vilsona da deo Banata naseljen Srbima pripadne Srbiji. To je bio samo deo jedne velike inicijative i prijateljstva koje se sada pamti. Na te činjenice podsetili su u svojoj inicijativi raseljeni Srbi iz Amerike, koji žele da u domovini podignu spomenik američkom predsedniku Vudrou Vilsonu.
– Oduvek me je fascinirao životni put Mihajla Pupina. Pošto nažalost nisam iz sveta nauke, nego sam kao mlad počeo da pokazujem interesovanje za politiku, moja pažnja je bila usmerena na političko delovanje Mihajla Pupina. Istražujući njegov životni put, primetio sam da su Pupinove diplomatske sposobnosti, takođe kao i naučne, bile zadivljujuće. Opšte je poznata istorijska činjenica o prijateljstvu Pupina i predsednika Vilsona, kao i poštovanje koje je Vudro Vilson iskazivao prema srpskom narodu pre sto godina. Pošto sada živim u Americi, upoznao sam dosta Banaćana koji dele moje mišljenje i oni su prihvatili moju inicijativu da se odužimo Vudrou Vilsonu postavljanjem spomen biste u Zrenjaninu – objašnjava za Danas Zoran Babić.
Prema njegovim rečima, Udruženje Banaćana u Americi je trenutno u osnivanju.
– Trenutno je učešće u osnivanju potvrdilo preko dvadeset Banaćana koji žive širom Amerike. Nadamo se da će nam ova inicijativa pomoći da što više ljudi koji su poreklom iz Banata čuje za naše udruženje, pa ćemo na jesen i zvanično početi sa radom. Nadam se da će realizacija ovog projekta popraviti odnose naše dve zemlje, koje su kroz istoriju imale više nego dobre odnose, sve do nesretnih devedesetih. Moramo kao narod izvući pouke iz svih naših dosadašnjih relacija, da bi nam se istorija ponavljala iz nekih boljih vremena, a ne iz devedesetih godina prošlog veka – kaže Zoran Babić.
Babić je poreklom iz Žitišta, nadomak Zrenjanina, učestvovao je u radu lokalne vlasti, jedno vreme bio pokrajinski poslanik, a ostaće upamćen kao učesnik u podizanju spomenika Roki Balboi u Žitištu. Pre nepune dve godine preselio se u Majami.
– U Ameriku sam ranije dolazio kao turista, ali sam pre dvadesetak meseci prilikom letovanja u Majamiju ponovo sreo, ispostaviće se, ženu svog života koju sam u Majamiju upoznao još 2012. godine. Život piše sudbine, a moja je izgleda bila da svoj život ispočetka počnem u Majamiju. Svoj američki san sanjam samom tom činjenicom – kaže Babić.
Ideja je da se spomenik američkom predsedniku Vilsonu podigne u Zrenjaninu, eventualno Idvoru. O svemu tome će se više znati krajem godine, kada se zvanično uobliči inicijativa i podnese zahtev lokalnim vlastima u Srbiji.

Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD

 

Pupinov memorandum

Kao počasni konzul Srbije u SAD, koga je 1912. godine imenovala Kraljevina Srbija, Mihailo Pupin je na ovoj funkciji do 1920. godine mnogo doprineo snaženju međudržavnih odnosa između Kraljevine Srbije i SAD. Pupin je lično uputio Memorandum 19. marta 1919. predsedniku SAD, Vudrou Vilsonu, što je uticalo na zvaničan stav Amerike o granicama na Balkanu. Istorijska je činjenica da je po završetku Prvog svetskog rata, kao tada već poznati i priznati naučnik ali i politički uticajna figura u Americi, Pupin uticao na konačne odluke Pariske mirovne konferencije kada se odlučivalo o određivanju granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Priznanje herojskom narodu

Tomas Vudro Vilson je za 28. predsednika SAD izabran 1913. Ratnih godina, i neposredno posle Prvog svetskog rata Amerika se formirala kao svetska sila. Predsednik Vilson je bio dobro upoznat sa istorijom Srbije i stradanjima srpskog naroda. Za to je bio zaslužno njegovo prijateljstvom sa Mihajlom Pupinom. Pupin je neumorno radio na prikupljanju pomoći za domovinu, a njegove napore zdušno je pomagao i Vilson. Na četvrtu godišnjicu austrougarske objave rata Srbiji – 28. jula 1918. godine, proglasio je u Americi Srpski dan. Na svim javnim institucijama u Americi, uključujući i Belu kuću, tada se zavijorila srpska zastava. Vilson je na centralnoj svečanosti Srbima poslao poruku koja je pročitana u crkvama širom SAD i objavljena u većini novina.
„U nedelju 28. jula navršava se četvrta godišnjica od dana kada je odvažni srpski narod, pre nego da se izloži lukavom i nedostojnom progonu pripremljenog neprijatelja, objavom rata Austrougarske bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od neprijatelja rešenog da ga uništi… Tako čvrsto i hrabro oduprli su se vojnim snagama zemlje deset puta veće po broju stanovništva i vojne moći, i tek kada su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije… Primereno je da narod SAD, privržen očiglednoj istini da je pravo naroda svih država, malih i velikih, da žive sopstvenim životom i da biraju svoje vlade, prisećajući se da su načela za koje se Srbija viteški borila i propatila ista ona načela za koja se zalažu SAD, povodom ove godišnjice izrazi na adekvatan način saosećanje sa ovim potlačenim narodom koji se tako herojski odupirao težnjama germanske nacije da dominira svetom“, napisao je Vilson jula 1918.