Bašir je još 2011. zapečatio svoju sudbinu

Predsednik Omar el Bašir došao je na vlast državnim udarom 1989. kada je zbacio izabranog predsednika Sudana, Sadika al Mahdija, i tri decenije vladao, sve do odvajanja Južnog Sudana, najprostranijom afričkom zemljom.

Pravi Baširov ideolog bio je islamistički reformator Hasan El Turabi koji je prvi uvideo i pokušao da primeni potencijal islama u političkom životu. To je za ovu zemlju bilo tim pre važnije, jer je bilo veoma teško naći instrumente kohezije kod različitih etničkih i verskih grupa, Afrikanaca, Arapa, hrišćana, islamizivanih Afrikanaca i animističkih plemena. Ni sudanski islam nije bilo lako objediniti, jer postoji snažan raskol između arapskog islamskog stanovništva i afričkog islamizovanog stanovništva. Sukob u provinciji Darfur na zapadu Sudana koji traje decenijama, najočigledniji je primer.

Baširov režim je u suštini bio vladavina sudanske Muslimanske braće koju je modifikovao Turabi. Bašir ga je sledio sve do 1999. kada se odvojio i od tada ga s vremena na vreme držao u zatvoru ili u kućnom pritvoru, ali to nije umanjilo Turabijev značaj i ulogu, pošto su njegovi najbliži saradnici Ali Osman i Nafi Ali Nafi nastavili da igraju najvažnije uloge u zemlji, prvo kao komandanti sudanske islamske milicije, šefovi obaveštajnih službi i Baširovih zamenika.

Iako je Baširova vladivina bila čvrsto oslonjena na islamsku osnovu, on je bio dovoljno fleksibilan da koriguje kurs kako su okolnosti zahtevale. Tokom devedesetih je ugostio Osamu bin Ladena koji je napustio Avganistan i u Sudanu doživeo svoju konverziju u borca protiv Amerike. Bin Laden je gostoprimstvo uzvratio gradnjom nekoliko važnih infrastrukturnih saobraćajnica, među kojima je najvažniji auto put između Kartuma i luke Sudan. To je bio, inače, projekat koji je trebalo da gradi tada veliko beogradsko preduzeće Partizanski put, ali je zbog raspada zemlje to bilo onemogućeno. Jugoslovenska preduzeća, a Partizanski put posebno, gradila su sve važnije sudanske građevinske projekte. Prva Baširova poseta inostranstvu bila je Beogradu, na Samitu nesvrstanih 1989.

Baširova politika bila je višeznačna. On je 2011. odobrio secesiju Južnog Sudana gde su se nalazila naftna nalazišta i već tada je bilo jasno da je zapečatio svoju sudbinu. Od tada je manevrisao na svim stranama, tražeći izlaz. Bio je saveznik sa Iranom, koga je napustio pošto su izraelski avioni bombardovali fabrike oružja u okolini Kartuma. Sudan je do tada bio pouzdani snabdevač Hamasa u Gazi. Nakon toga, prešao je u saudijski lager i postao važan činilac “sunitske koalicije“ u ratu u Jemenu.

Saudijska Arabija svojski se zauzela kod američke administracije da se Sudan skine s liste terorističkih država i ukinu finansijske sankcije, što je i učinjeno 2017. Činilo se da je Bašir uspeo da izvuče i sebe i zemlju iz međunarodnih problema. Poslednji salto, koji izgleda nije dobro primljen kod njegovih saudijskih i američkih zaštitnika, bio je nedavni odlazak u Damask i sastanak sa Asadom, ali i snažnije približavanje Rusiji i Turskoj. To je moglo da ima uticaja na stvaranje spoljnih uslova za njegovo uklanjanje.

Ovim i drugim geopolitičkim akrobacijama, došao je, po svemu sudeći kraj, ali one su delimično bile uslovljene i očajničkom potrebom Sudana za poboljšanje ekonomskih prilika, a da nisu mogli da se ignorišu ekonomski kapaciteti konfrontiranih saveznika – Saudijska Arabije, Katara, Turske i Egipta.

Poslednjih godina, od početka “arapskog proleća“ i pada velikog broja arapskih vladara, Bašir je obećavao da će okončati svoju vladavinu.

Tako je bilo sve dok sredinom 2018. Bašir nije najavio mogućnost da se kandiduje za još jedan mandat ove godine. To je, uz neprestano pogoršanje ekonomske situacije, a napose trostruko poskupljenje cena hleba, bilo okidač nezadovoljstva za demonstracije koje su počele u decembru.

Vojni i bezbednosni aparat, reklo bi se, već dosta davno je stao na drugu stranu Baširove želje da produži svoju vladavinu. Bašir je, po svemu sudeći, bio izolovan već neko vreme, tako da nije bio u stanju, a verovatno je uvideo da nema ni mogućnosti, za delotovorno suprotstavljanje demonstrantima.

Kada su krajem prošle nedelje demonstranti krenuli ka kompleksu Ministarstva odbrane, tražeći intervenciju vojske, armija je saopštila da se neće obračunavati s demonstrantima, što je uobičajena formulacija u arapskom svetu kada vojska stane na stranu protivnu vladajućoj garnituri.

Ono što ih je zadržavalo da preduzmu korake koje su objavili 11. aprila, odnosno da Bašira izoluju i predaju vlast privremenom Vojnom savetu, bilo je nepostojanje bilo kakvog naslednika na horizontu.

To je otvorilo pitanje, ko zapravo sada vlada u Sudanu? Proglas na televiziji pročitao je aktuelni ministar odbrane Avad Muhamed Ibn Auf, ali on nije dominantna i omiljena figura u armiji, niti ima u njoj uporište. Nije reformator, a suočava se i sa mogućnom optužnicom za zločine u Darfuru. Bašir ga je ranije uklonio iz armije i poslao ga za ambasadora u Oman, pre nego što ga je nedavno rehabilitovao. Moćne institucije u Sudanu su, pored vojske, još Nacionalna obaveštajna i bezbednosna služba (NISS) kao i Snage za brzu podršku, što je ime za uticajnu paravojnu formaciju, mešavinu vojnih i policijskih snaga.

Najsnažnija opoziciona politička snaga je Uma partija koju vodi Sadik al Mahdi u većem delu njenog postojanja tokom prošlog i ovog veka.

Upravo zbog toga što nema jasno profilisanog vojnog naslednika, postoji mogućnost da se Sudan vrati izborima i parlamentarizmu. To bi sudansku sukcesiju učinilo različitom od mnogih sličnih u arapskom svetu, a time i suštinski uticalo na promene u arapskom svetu i najbližem okruženju.