BBC: Zašto toliko Rusa zatvara oči pred ratom u Ukrajini

Živeći u lepom, starom delu Moskve, Andrej Gorjanov koji nije verovao u rusku agresiju sve dok se nije dogodilla pre godinu dana, piše da su mirno živeli i Moskovljani, „ostavljajući svojim vladarima da ostvare veće ambicije na većoj sceni gde obični Rusi nikada nisu imali nikakvu ulogu“.

Kada je rat počeo, mnogi Rusi su masovno napustili svoju zemlju, a mnogi tek od septembra prošle godine kada je predsednik Vladimir Putin najavio delimičnu mobilizaciju, „ali za većinu onih koji su ostali u Rusiji, život je, gledano spolja, prilično isti kao što je uvek bio“, posebno u velikim gradovima, piše Gorjanov.

U Zamoskvorečju, starom, centralnom delu Moskve, „većina prodavnica, kafea, preduzeća i banaka i dalje radi, mnogi hipster-novinari i IT stručnjaci su otišli, ali su ih zamenili drugi, kupci se žale na rastuće cene, ali lokalne alternative su zamenile neke uvozne proizvode“, navodi on.

I knjižare i dalje imaju širok izbor naslova, iako se knjige koje se smatraju neprikladnim, prodaju umotane u plastiku. Funkcioniše i usluga zajedničkog prevoza automobilima, ali su oni sada uglavnom kineske proizvodnje.

Međunarodne sankcije, piše autor, nisu dovele Rusiju na ivicu ekonomskog kolapsa kakav je bio 1990-ih, ali, kako je primetio stručnjak za Rusiju, Aleksandar Titov, iz Belfasta, Rusija ipak prolazi kroz „krizu koja polako gori, a njeni znaci su svuda“.

U ruskom Belgorodu, blizu ukrajinske granice i samo 80 kilometara od sada ratom razorenog ukrajinskog grada Harkova, stanovništvo je naviklo na konvoje vojnih kamiona koji tutnje prema liniji fronta, a, „ako su zabrinuti jer Rusija bombarduje grad u kojem mnogi imaju prijatelje i rođake, trude se da to ne pokažu“.

A drugde „većina Rusa ili ne zna ili ne želi da zna šta je njihova vojska uradila drugom po veličini ukrajinskom gradu Harkovu“, konstatuje Gorjanov.

Dok su u Belgorodu povremeni „veseli lokalni ulični festivali dobro posećeni, …tamošnji lekari masovno napuštaju posao, nemoćni da se izbore sa brojem ratnih ranjenika koji se dovoze na lečenje“.

Stanovnici se u malom pograničnom gradu Šebekinu, gde je prekogranično artiljerijsko gađanje postalo svakodnevna stvarnost, osećaju napušteno i ljuti su. Jedna tamošnja porodica koja je posetila Sankt Peterburg, bila je šokirana kada je otkrila da se tamo ništa nije promenilo, dok su se njihovi životi okrenuli naglavačke.

U Pskovu, u blizini estonske i letonske granice, atmosfera je sumorna i svi se prave da rat nema veze s njima, piše autor članka BBC-ja i navodi da je taj grad sedište 76. gardijske vazduhoplovno-jurišne divizije, ozloglašene po ratnim zločinima za koje su njene trupe optužene u Buči, kod Kijeva.

Pskov ima i autobusku liniju do prigradskog groblja gde se sahranjuje sve veći broj ruskih vojnika poginulih u Ukrajini. Tamo se mogu videti desetine sveže iskopanih grobova za ruske padobrance.

U vozu koji ide za Petrozavodsk, u blizini finske granice, prijatelj autora čllanka priča da je naišao na grupu tinejdžera koji ne znaju da li je anektirani ukrajinski Donjeck u Rusiji ili Ukrajini, a smatraju da „rat nema nikakve veze s njima“, iako se grad Petrozavodsk „vratio u svoju mračnu prošlost: prazne police u radnjama, nema stranih brendova, neprihvatljivo visoke cene“.

Na svoje pitanje o tome da li „Rusi zaista podržavaju brutalnost koja se sprovodi u Ukrajini u njihovo ime, ili se pretvaraju da neće potrajati“, Gorjanov odgovara da je „iz prolaznih utisaka i razgovora teško izvući čvrste zaključke“.

Sociolozi i analitičari, navodi on, pokušali su da procene mišljenje o tome, ali u Rusiji nema slobode govora ili informisanja, tako da je nemoguće reći da li ljudi iskreno i sa znanjem odgovaraju na pitanja. Ipak, ankete pokazuju da „većina Rusa, ako ne podržava rat, svakako mu se i ne protivi“.

To je izazvalo ljute debate među Rusima u inostranstvu gde mnogi kažu da veruju da mali procenat ljudi u Rusiji aktivno podržava rat, ali mali je procenat i onih koji mu se aktivno protive.

„Većina običnih Rusa je negde između ta dva stava, pokušavajući da shvati situaciju koju nisu oni izabrali, ne razumeju je i osećaju se nemoćno da je promene“, piše autor.

On smatra da su rat „verovatno mogli da zaustave da se više ljudi zalagalo za svoju slobodu i osporavalo državnu TV propagandu o izmišljenim pretnjama Zapada i Ukrajine“, ali, mnogi Rusi su odlučili da se drže podalje od politike i pustili da Kremlj odlučuje umesto njih, a „držati pognutu glavu znači praviti veoma zabrinjavajuće moralne kompromise“, piše u članku.

Gorjanov navodi da „Rusi, da bi zadržali rat dalje od svojih vrata, moraju da se pretvaraju da to nije ekspanzionistička invazija, i moraju da zatvore oči na Ukrajince ubijene i ranjene u desetinama hiljada i proterane iz svojih domova u milionima tokom onoga što Kremlj naziva svojom ‘specijalnom vojnom operacijom’ „, i kada je patrijarh Kiril, poglavar Ruske pravoslavne crkve i Putinov saveznik, blagoslovio ratne napore Rusije.

„Rusi moraju da prihvate da je normalno da vojnici u školama govore deci da je ‘rat dobra stvar’, da je normalno da sveštenici podržavaju rat i prestaju da se mole za mir, da nije važno što više ne mogu da putuju ili da budu deo šireg sveta, da je Kremlj bio u pravu što je blokirao većinu sajtova nezavisnih medija koje su čitali, da je čekić sada pozitivan simbol ruske moći u egzekucijama čije snimke i poslanici objavljuju na Tviteru, da je normalno da se ide u višegoišnji zatvor ako se iznese šta se misli o ratu“, nabraja Gorjanov.

To što Rusi ne protestuju, možda bolje objašnjava ruska istorija, piše u tekstu, jer od kada je došao na vlast, Putin nije krio da želi da obnovi Rusiju i vrati joj mesto zbog kojeg će je svet poštovati i sa njom računati, jer „veruje da Rusija zauzima jedinstveno mesto u svetu kao deo i Istoka i Zapada, da ima svoje tradicije, religiju i svoje načine na koje deluje, da su Rusima potrebni red i kontrola i zahtevaju poštovanje“.

Baš ta poruka odjekuje vekovima i ne trpi neslaganje niti ima izgleda da se promeni, ali „ta Putinova vizija ima cenu: Rusi su je platili svojom slobodom, a Ukrajinci je plaćaju životom“, piše Gorjanov i zaključuje da će „jednom morati da se odgovori na to, a Rusi će morati da se suoče sa onim što je njihova zemlja uradila“.