Bekstvo iz pakla: Svedočenja izbeglica iz Mariupolja

Od početka ruskog rata protiv Ukrajine mediji i političari širom sveta retko koji drugi ukrajinski grad pominju tako često kao Marijupolj. Ta luka na Azovskom moru koja je pod stalnom vatrom postala je simbol vojnog otpora ruskoj armiji, ali i simbol humanitarne katastrofe. Uništenje porodilišta u kome su boravile trudnice i bombardovanje pozorišta gde su se sklonili civili šokiralo je čitav svet. Evropska unija je akcije ruskih trupa opisala kao najteže ratne zločine.

DW je razgovarao sa ljudima koji su uspeli da pobjegnu iz tog grada na teritoriju pod kontrolom Ukrajine.

„Bilo je leševa po čitavom gradu“

Mikola Osičenko, šef Marijupoljske televizije, mogao je da napusti grad sa svojom porodicom i komšijama. Njegova kuća bila je u blizini porodilišta koje je uništeno 9. marta.

Klinika je 500 metara od moje kuće. Kada je avion bacio bombu, mislili smo da je pogodila našu kuću, tako je strašna bila eksplozija. Ali pogođena je dečija bolnica, sa porodilištem na trećem spratu. Dan pre napada, moj povređeni komšija, muškarac star 60 godina, otpušten je sa te klinike. Završio je u dečijoj bolnici, jer nigde drugde nije bilo mesta. Ruski mediji su preneli da tamo nema dece i žena, već da je u pitanju štab jednog bataljona. Ali u stvarnosti je bilo mnogo žena i dece.

Temperatura u našem bloku bila je ista kao napolju – minus šest, minus sedam stepeni. Svi smo spavali u podrumu u jednoj posebnoj prostoriji. Ona je najtoplija, jer može dobro da se zatvori. Dušeci i jastuci bili su na podu, stavili smo decu na njih. Tu smo spavali i provodili sve dane. Majke bi legle s mališanima, bake i dede su spavali sedeći na stolicama uza zid, a mi srednjih godina spavali smo na stepenicama.

Pre nego što smo napustili Marijupolj, podelili smo zalihe vode onima koji su već bili u svojim kolima i onima koji su ostali u našem bloku. Dali smo im i namirnice koje smo još imali, jer tamo ne možete više ništa da nađete. Skladišta su uništena i opljačkana, isto kao i prodavnice.

Ranije smo ispred stambenog bloka ložili vatru i spremali hranu, ali je nedostajalo suvih drva. Ljudi su ložili prozorska okna i građevinski materijal iz bombardovanih škola. Ali to je opasno, jer bomba može da doleti u bilo kom trenutku – što se i dogodilo. Ljudi su bili raskomadani.

U početku su ljudi pokušavali da donesu vodu iz bunara koji još uvek postoje na nekim mestima. Ali, čak i do tamo morate da idete pod vatrom, a onda još i da stojite u redu. Ljudi su koristili i vodu iz centralnog grejanja u porušenim kućama, iako ona u stvari ne sme da se pije. Ali ljudi su je kuvali i pili. Jedne noći je pao sneg. Radovali smo kao deca. Svi stanari našeg bloka skupljali su sneg u kofe dok je bilo zatišje. Tako smo napravili zalihe otopljene vode.

Na izlasku iz grada nismo videli nijednu netaknutu zgradu – svuda su popucali prozori i porušeni zidovi između stanova. Nekima je nedostajao čitav gornji sprat. Tela žena, muškaraca i dece ležala su svuda. Pokušali smo da odvratimo našu decu u kolima da to ne gledaju. To je jednostavno grozno!

„Srce mi se raspuklo na tri dela“

Medicinska radnica Natalija Korjagina napustila je Marijupolj 14. marta.

Otišla sam sa leve obale reke Kalmijus u Marijupolju s rancem do kuće u centru grada, jer je tamo bilo manje granatiranja. Moja majka, koja ima 79 godina, nije htela da krene sa mnom. Ni moje suze, ni moja upozorenja, nisu mogli da joj promene mišljenje. Samo sat vremena nakon što sam napustila naš zajednički dom, pogođene su škola i dve obližnje kuće. Kod naših komšija su svi prozori popucali, ali su mamini ostali netaknuti. Ali kasnije je isključena struja i voda, i rekla sam majci da ću sutra ujutro doći po nju, na šta je ona pristala.

U toj kući u centru grada već su boravile moje kolege i njihove porodice, čiji su stanovi takođe u opasnim delovima grada. Bilo nas je 16-oro, uključujući i šestoro dece. Napravili smo mesta za spavanje u podrumu, sa prostirkama i dušecima na naduvavanje. Često su se čule sirene upozorenja na vazdušne napade i veći deo dana smo proveli u podrumu. Sutradan više nisam mogla da stignem do leve obale grada. Pokušavali smo da pozovemo taksi više od četiri sata. Odgovor je bio: „Nema benzina, niko ne vozi na levu obalu“. Molila sam i nudila mnogo novca, ali uzalud. Takođe, niko od mojih poznanika nije mogao da pomogne mojoj majci. Onda sam je pozvala. Majka me je smirivala. Rekla je da ima vode i hrane, i da, osim toga, rat neće trajati večno. Izdržaće, rekla je. Tada sam se poslednji put čula sa njom.

Moj muž je u vojsci i brani našu zemlju. Prvih nekoliko dana nisam bila s njim u kontaktu. Sin mi je u Harkovu. Srce mi se nekako polomilo na tri dela. Ali, mora da se živi. Kako se obruč oko našeg grada stezao, tako su isključeni struja, voda i gas. Određene zalihe hrane smo mogli da kupimo na pijaci, jer su sve radnje odavno bile zatvorene i bez struje, i brzo su opljačkane nakon granatiranja. Morali smo da kuvamo hranu na vatri. Drva smo skupljali gde god smo stigli. I tokom granatiranja.

Na kraju se i na naš smeštaj pucalo sa svih strana. Uništeni su svi prozori i krov. Kuća se toliko tresla da smo mislili da će se srušiti. Ali podrum je izdržao. Na spratu kuće temperatura je bila jedan do dva stepena, a u podrumu četiri do pet. Najgore je što nema vode. Ali, dva puta je padao sneg i imali smo sreću da dve kade napunimo snegom.

U kući nije bilo signala mobilne telefonije, samo na oko 900 metara dalje. Tako smo saznali za koridor za privatne automobile i odlučili da krenemo. Dok smo pakovali stvari u automobile, konstantno su se pucnji i metalni geleri su leteli direktno preko naše ograde. U 12 sati smo napustili Mariupolj. Svuda smo videli ruševine i požare. U Berdjansk smo stigli oko 21 sat, tamo smo prenoćili u školi. Ujutru smo nastavili.

U mnogim kolima u konvoju bila su deca. Svi su vozili veoma oprezno. Videli smo agresorske punktove, njih više od 30, na svim putevima koji su vodili ka i iz sela. Nastala je ogromna gužva ispred srušenog mosta kod Zaporožja. Tu obilaznica vodi preko uskog puta. Uspeli smo da prođemo, ali je sat vremena kasnije pucano na drugu kolonu i bilo je žrtava. U 19 časova stigli smo u grad Dnjepar.

„To je jednostavno pakao!“

Oleksandr Skorobohatko, radnik jedne međunarodne humanitarne organizacije, napustio je Marijupolj 15. marta.

Početkom marta postalo je jasno da čitavom gradu preti humanitarna katastrofa. Kada su prestali da stižu hrana i lekovi, ljudi su se uspaničili. Nekada sam o humanitarnim katastrofama samo slušao. Nikada nisam radio u stranim misijama i nikada se nisam suočio s takvim problemima.

Sestra i ja smo se smestili kod rođaka. Spavali smo na podu u hodniku, tamo smo se osećali sigurnije. Nekako smo se navikli na granatiranje, nedostatak hrane. Susedna kuća već je bila uništena. Proveli smo dosta vremena sa komšijama i kuvali na vatri.

Na humanitarni koridor se dugo čekalo. Ljudi su skoro izgubili nadu i ubeđivali su jedni druge da je bezbednije ostati u gradu. Kada smo na radiju čuli da je 500 automobila stiglo do Zaporožja, u početku nismo mogli da verujemo. Ali sutradan je došao poznanik i rekao da će biti još jedna kolona. Odmah smo krenuli ka autu. Intuitivno smo krenuli sporednim putevima i posle pet do deset kilometara od grada konačno je zavladala tišina.

Svuda su bili ti kontrolni punktovi. Kontrole, beskrajni redovi… Tek kada smo stigli u Zaporožje, shvatili smo da smo konačno uspeli da napustimo Marijupolj. Osećao sam se pomalo krivim što nisam uspeo da upozorim prijatelje i rođake sa njihovom decom. Odlučio sam da odem po njih.

Ponovo sam prošao sve kontrolne punktove. Na poslednjem pre Marijupolja, takozvani vojnici „Donjecke Narodne Republike“ su mi jednostavno oduzeli auto. Morao sam da se vratim pešice. U sledećem selu mogao sam da prenoćim i da nešto pojedem. Ujutro su me neki dobri ljudi povezli u Zaporožje.

Sve ovo će me zauvek pratiti, uključujući i sve te mrtve. Mnogi dobrovoljci ovih dana nekako uspevaju da stignu do Marijupolja. Razmenjujemo iskustva. Ali niko ne može da garantuje sigurnost, naprotiv, upozoravaju da se može desiti da se ne vratiš živ. Ipak, nastavljam da tražim načine da bar dovedem svoje rođake u najbliža bezbedna sela. To je jednostavno pakao!