Bendžamin List i Dejvid Mekmilan ovogodišnji dobitnici Nobelove nagrade za hemiju

Oni su nagradu dobili za razvoj preciznog novog alata za molekularnu konstrukciju: organokatalize. Ovo je imalo veliki uticaj na farmaceutska istraživanja.

Mnoga istraživačka područja i industrije zavise od sposobnosti hemičara da konstruišu molekule koji mogu formirati elastične i izdržljive materijale, skladištiti energiju u baterijama ili inhibirati napredovanje bolesti. Ovaj rad zahteva katalizatore, supstance koje kontrolišu i ubrzavaju hemijske reakcije, a da ne postanu deo konačnog proizvoda. Na primer, katalizatori u automobilima pretvaraju toksične materije u izduvnim gasovima u bezopasne molekule. Naša tela takođe sadrže hiljade katalizatora u obliku enzima, koji izlučuju molekule neophodne za život, navodi se u obrazloženju.

Stoga su katalizatori osnovni alat za hemičare, ali istraživači su dugo verovali da postoje samo dve vrste katalizatora: metali i enzimi.

List i David Mekmilan dobitnici su Nobelove nagrade jer su 2000. godine, nezavisno jedan od drugog, razvili treću vrstu katalize: asimetričnu organokatalizu, koja se nadovezuje na male organske molekule.

„Ovaj koncept za katalizu je jednostavan koliko i genijalan, a činjenica je da su se mnogi zapitali zašto to nismo smislili ranije“, rekao je Johan Akvist, predsedavajući Nobelovog komiteta za hemiju.

Organski katalizatori često sadrže uobičajene elemente kao što su kiseonik, azot, sumpor ili fosfor. To znači da su ovi katalizatori ekološki prihvatljivi i jeftini za proizvodnju.

Organokataliza se od 2000. razvijala zapanjujućom brzinom.

Ovogodišnji laureati postali su lideri u ovoj oblasti i pokazali da se organski katalizatori mogu koristiti za pokretanje mnoštva hemijskih reakcija.

Кoristeći ove reakcije, istraživači sada mogu efikasnije konstruisati bilo šta, od novih farmaceutskih proizvoda do molekula koji mogu uhvatiti svetlost u solarnim ćelijama.

Na ovaj način, organokatalizatori donose najveću korist čovečanstvu.

Bendžamin List rođen je u Frankfurtu 1978. godine. Doktorski rad odbranio je na Geteovom univerzitetu u Frankfurtu, a neka od svojih ključnih istraživanja sproveo je na naučnom instutu Skrips u San Dijegu.

Trenutno je direkor Maks-Plank instituta za istraživanje uglja u Milhajmu na Ruru.

Dejvid Mekmilan rođen je u Ujedinjenom Kraljevstvu 1968. godine, a doktor nauka postao je odbranivši rad na Prinston univerzitetu u Kaliforniji. Istraživanja koja su ga dovela do nagrade sproveo je na univerzitetu Berkli.

Trenutno je zaposlen na univerzitetu Prinston.

Nobelova nagrada ustanovljena je da bi se odalo priznanje istaknutim ličnostima za akademska, kulturna i naučna dostignuća i prvi put je dodeljena 1901. godine.

Nobelovu nagradu za hemiju dodeljuje Švedska kraljevska akademija nauka za izuzetne doprinose raznim poljima hemije.

Ova nagrada se naučnicima dodeljuje u Stokholmu 10. decembra svake godine, na godišnjicu smrti Alfreda Nobela.

Nobelova nagrada za hemiju je dodeljena 112 puta, odnosno 185 pojedinaca je odlikovano između 1901. i 2020. godine.

Prvi dobitnik Nobelove nagrade za hemiju je holandski fizikohemičar i organohemičar Jakobus Henrikus van ’t Hof za svoja istraživanja rastvora i otkriće osmotskog pritiska.

Britanski biohemičar Frederik Sanger je jedini laureat kome je Nobelova nagrada za hemiju dodeljena dva puta. Objasnio je konstitucionu strukturu molekula insulina, što mu je uz rad na istraživanju sekvenci proteina donelo prvu Nobelovu nagradu 1958. godine, dok je za istraživanje strukture molekula DNK, zajedno sa Polom Bergom i Volterom Gilbertom, nagrađen još jednom 1980. godine.

Frederik Žolio je najmlađa osoba koja je dobila Nobelovu nagradu za hemiju u svojoj 35. godini života. Osvojio je Nobela, zajedno sa svojom ženom Irenom Žolio-Kiri, 1935. godine za sintezu novih radioaktivnih elemenata.

Nobelovu nagradu za hemiju 2020. godine osvojile su Francuskinja Emanuel Šarpentje i Amerikanka Dženifer En Dudna za razvoj metode modifikovanja genoma. One su razvile takozvane „molekularne makaze“ koje mogu da modifikuju ljudske gene, što je revolucionarni prodor. To je bio prvi put da su dve žene zajedno osvojile Nobelovu nagradu za hemiju.

Pre njih dve, samo je pet žena osvojilo Nobelovu nagradu za hemiju. Francuska fizičarka i hemičarka poljskog porekla Marija Kiri nagrađena je za izdvajanje elementarnog radona 1911. godine. Ona je do danas ostala jedina žena koja je Nobelovu nagradu dobila dva puta, jer je i 1903. godine nagrađena Nobelom iz oblasti fizike, zajedno sa mužem Pjerom Kirijem i Anrijem Bekerelom, za naučna dostignuća u ispitivanju radioaktivnosti.

Njena ćerka, gorepomenuta francuska hemičarka, Irena Žolio-Kiri takođe je dobila Nobelovu nagradu za hemiju 1935. godine, zajedno sa svojim suprugom, za sintezu novih radioaktivnih elemenata.

Pored njih, ovo prestižno priznanje dobile su i britanska hemičarka Doroti Kroufut Hodžkin (1964), izraelska naučnica Ada Jonat (2009), kao i američka hemijska inženjerka Frensis Arnold (2018).

Nobelove nagrade postoje zahvaljujući švedskom naučniku i industrijalcu Alfredu Nobelu koji je želeo da se iz njegovog fonda svake godine izdvaja novac za doprinos čovečanstvu.

Alfred Nobel (1833-1896) je odredio institucije koje će dodeljivati nagrade svake godine, među kojima su Švedska akademija za književnost, Institut Karolinska za medicinu, Švedska kraljevska akademija za fiziku i hemiju, kao i Odbor za mir koji specijalno bira norveški parlament.

Nobelova nagrada se sastoji od zlatne medalje, diplome i čeka na oko devet miliona kruna (oko milion evra). Novčani iznos nagrade se deli ako ima više laureata u jednoj disciplini.

Tekst je deo projekta koji je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.