„Netanjahu sebe naziva Čerčilom. Istorija bi ga mogla pamtiti kao Miloševića“: List Harec o izraelskom premijeru

Stručnjaci su, piše izraelski list Harec (Haaretz), proslavili njegovo dostignuće da je oborio rekord Vinstona Čerčila po broju poziva da se obrati Kongresu.

Tokom četvrtog po redu obraćanja Kongresu Netanjahu je citirao Čerčila:“Dajte nam alate i završićemo posao“.

Ovo nije slučajno, primećuje izraelski list pojašnjavajući da Netanjahu, sin istoričara, je oduvek bio duboko zaokupljen svojim nasleđem i imidžom o sebi.

Često je pravio poređenja između sebe i Čerčila: kao ratnog premijera, pisca, majstorskog govornika i bedema protiv fašizma. Čak i nakon što je završio svoj govor u Kongresu, Netanjahu je svratio do Čerčilove biste da se fotografiše, kako bi se uverio da niko nije izgubio poređenje.

Njegovi fanovi u medijima vole da pojačavaju analogiju.

Samo prošle nedelje, desničarski radio voditelj Naveh Dromi održao je četvorominutni monolog upoređujući Netanjahua sa Čerčilom, tvrdeći: „Čerčil je pobedio naciste uz podršku SAD; Netanjahu je eliminisao iransku osovinu uprkos SAD“.

Međutim, nakon godinu dana rata, smrti i raseljavanja, i sa nalogom za hapšenje koji je za njim izdao Međunarodni krivični sud u Hagu zbog ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti, Netanjahuova putanja je manje u skladu sa Čerčilom, a više u skladu sa putanjom Slobodana Miloševića.

Kao i kod Netanjahua, u njegovim ranim godinama, Milošević se nije smatrao ekstremistom.

Počeo je kao neugledni komunistički funkcioner. Ali, poput Netanjahua, on je cinično omogućio i osnažio ultranacionalističke pokrete u Srbiji, iskorišćavajući njihov ekstremizam za svoje ciljeve.

Pakt koji je sklopio raspao se kada su se ove nekontrolisane sile otrgle iz njegovog stiska, na kraju gurnuvši njegovu naciju u ambis.

I Netanjahu i Milošević napustili su etos osnivanja svojih država posle Drugog svetskog rata: u slučaju Izraela, mamlahtiut, vladavina radi cele nacije, a ne posebnih interesnih grupa; u slučaju Jugoslavije „bratstvo i jedinstvo“.

Prepoznali su moć koja se može osloboditi iskorišćavanjem društvenih tenzija za podelu i osvajanje, suprotstavljajući grupe jedne protiv drugih.

Milošević se u početku ogradio od srpskih ekstremista, čak i javno osudio njihove postupke.

On je 1995. rekao ambasadoru Velike Britanije ser Ajvoru Robertsu: „To nema nikakve veze sa mnom. Rekao sam tim ludacima da ovaj ludi način ponašanja dovodi srpski narod na loš glas“.

Slično, Netanjahu se jednom zarekao da se nikada neće pridružiti krajnje desničarskom provokatoru Itamar Ben-Gviru ili pokretu tvrdodesnih doseljenika, odbacujući i osuđujući njihove ekstremističke stavove.

Netanjahu je javno izjavio da Ben-Gvir neće služiti kao ministar u njegovoj vladi i čak je odbio da deli binu sa njim tokom kampanje.

Kada se njihova politička sreća okrenula, njihov stav se promenio, a formiranje saveza sa nasilnim nacionalistima postalo je njihov jedini način da zadrže vlast.

Netanjahu je branio svoju odluku da imenuje Ben-Gvira za ministra za unutrašnju bezbednost rekavši: „Izmenio je mnogo svojih stavova“.

Nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma Slobodan Milošević je u početku stekao određenu naklonost Zapada, ali se suočio sa sve većim domaćim izazovima.

Njegova stranka je pretrpela značajne gubitke na izborima poremećenim nepravilnostima.

Kao odgovor, on je oslobodio snage koje su na kraju počinile zločine na Kosovu – događaje koji su doveli do bombardovanja NATO.

Što se tiče Netanjahua, kada su njegovi pravni problemi došli do izražaja, on se okrenuo tvrdoj desnici.

I jedan i drugi su takođe vešto odbijali krivicu prebacujući krivicu na medije, disidente, zakonodavce, spoljne agitatore i muslimane.

Nakon neočekivane pobede posle ubistva premijera Jicaka Rabina Netanjahu se pretvorio u samozvanog branioca jevrejskog identiteta.

Za njega nije samo Izrael protiv Hamasa, već njegove pristalice protiv mejnstrim liberalnog društva.

Bez obzira da li Netanjahuov nacionalizam, poput Miloševićevog, potiče iz iskrenog ubeđenja ili žudljivog oportunizma, njegov istinski prezir prema Palestincima i Arapima je očigledan.

Kao i Milošević, on sebe doživljava kao vođu u ratu protiv islama, pozicionirajući se kao branilac Zapada.

Poput Netanjahua, Milošević je svoje postupke pravdao odbranom Evrope od muslimanskih „hordi“.

Za razliku od Miloševića, Netanjahu je savladao umetnost manipulacije stvarnošću za svoje pristalice, pretvarajući poraze u navodne pobede. Uprkos ratovima koje je izgubio, uspeo je da preživi politički preformulišući neuspehe u trijumfe.

Baš kao što je Milošević pretvorio gubitak Kosova u pobedu nad Zapadom – ističući da je Kosovo tehnički ostalo deo Jugoslavije 1999. dok je de facto gubilo kontrolu – Netanjahu je primenio sličnu taktiku.

Pa su akcije poput ubistava Sinvara i Nasralaha, operacije bombardovanja u Iranu i druge vojne akcije imale za cilj da zamagle katastrofu od 7. oktobra i godinu razaranja i raseljavanja pa je Izrael postao parija.

Tokom Miloševićeve vladavine, srpska javnost je bila hranjena medijskim narativima o vojnim uspesima i navodnoj pretnji koju predstavljaju muslimani.

Svaka kritika rata ili priznanje zločina u Rusiji je ućutkano strogim zakonima, odbačeno kao nepatriotsko, demorališuće i kvalifikovano kao izdaja.

Nekoliko medija koji su se usudili da ga kritikuju je zatvoreno, a na meti čak i urednici.

Netanjahuov napor da preoblikuje izraelske medije, zajedno sa njegovim napadima na novinare i kritičke medije, odražava uverenje – slično Miloševićevom – da je kontrola narativa od suštinskog značaja za održavanje moći, čak i ako to znači uništavanje slobodne štampe da bi se ućutkali glasovi neslaganja i kredibilan nadzor .

Koliko god su obojica lidera gajila brutalni nacionalizam, njihovi režimi su takođe obeleženi nepotizmom i korupcijom.

Slobodanova supruga, Mira Marković viđena je kao pokretač njihove tvrdolinijaške politike i otpora ustupcima, poput Sare Netanjahu danas.

Isto tako, njihovi sinovi, Jair i Marko, bili su kritikovani kao privilegovani ljudi koji oličavaju kontroverzu i odvojenost, a istovremeno imaju koristi od moći svojih očeva.

Marko je vodio raskošan način života, izbegavao je služenje vojnog roka i otvorio Bambilend, srpski zabavni park tokom NATO bombardovanja, gde je paradirao u uniformi.

Teško je ne povući paralele sa Jairom Netanjahuom koji ni ne živi u Izraelu već u Majamiju, huška protiv vojske i svrstava se sa krajnje desnim američkim reakcionarima.

Ali možda je najvažnija lekcija da nalog za hapšenje MKS-a nije magična pilula koja će srušiti populističke demagoge.

Miloševićev pad nije bio direktan rezultat naloga za hapšenje izdatog 1999. godine, već je bio vođen otpornošću srpskog naroda i ujedinjenom opozicijom koja se pojavila nakon godina teškoća i protesta.

Kako su protesti rasli, Milošević je postao paranoičan i optužio je generale za ustupke i poraze.

Kao što je Miša Gleni napisao još 1998. godine u London Review of Books, „Miloševićeva sve veća sumnjičavost prema vojsci navela ga je da se umesto toga osloni na svoju ličnu pratnju – znatno proširenu policiju koja se sastoji od 60-70.000 dobro naoružanih i dobro plaćenih ljudi“.

Netanjahu nije morao da plača policijsku kontrolu. Umesto toga, imenovao je Ben-Gvira, bivšu metu Šin Bet, da ih nadgleda.

Pod Ben-Gvirovim autoritetom, policija je postala ruka vlade, de facto milicija povezana sa krajnjom desnicom, koja prebija porodice talaca, hapsi antiratne demonstrante, obezbeđuje Netanjahuovu rezidenciju i distribuira oružje kroz ministarstvo bez odgovarajućeg nadzora.

Nakon što je MKS izdao nalog za hapšenje protiv njega, Milošević je izjavio: „Ne priznajem tribunal. To je politički mehanizam koji je osmišljen da uništi srpski narod“.

Slično, Netanjahu je stopio svoj lični identitet sa identitetom Izraela, uokvirujući kritiku svojih postupaka kao napad na samu naciju i jevrejski narod.

„Antisemitska odluka Međunarodnog suda u Hagu nije ništa drugo do moderno suđenje Drajfusu. Izrael odbacuje legitimnost ove odluke“, rekao je Netanjahu u video obraćanju.

I posle naloga za hapšenje, Milošević se držao vlasti i kandidovao se za reizbor.

Međutim, otpor predvođen mladima je dobio zamah, a konačno jedinstvo opozicije oko jednog kandidata preokrenulo je Miloševićeve pokušaje da sabotira izbore, što je izazvalo gnev širom zemlje.

Posle Miloševićevog poraza, Marko je sa majkom Mirom pobegao u Rusiju. Ovo podseća na navodni komentar Sare Netanjahu posle poraza Benjamina Netanjahua 1999: „Hajdemo, pustimo zemlju da gori“.

Čak i nakon Miloševićevog poraza, novi lider Vojislav Koštunica oklevao je da Miloševića izruči Hagu, navodeći zabrinutost da je Tribunal „selektivan u odabiru predmeta koji služe njegovom pojmu pravde“.

Upravo je korupcija, konkretno, otkriće da je Milošević prevario državnu kasu od 300 miliona dolara, postao prekretnica za njegovo hapšenje.

Paralela se pojavljuje u krivičnom suđenju Benjaminu Netanjahuu, gde optužbe za mito, prevaru i povredu poverenja na sličan način bacaju senku na njegovo vođstvo.

Oba slučaja ilustruju opasan presek između težnje za političkim opstankom i spremnosti da se ugrozi stanovništvo zemlje i demontiraju njene institucije u očajničkom pokušaju da se zadrži vlast.

Kada je na kraju ostao bez vlasti i poslat u Hag, mnogi Srbi su bili šokirani. Oni su verovali da je njegov pad proizašao iz ekonomskih borbi i međunarodnih sankcija, a ne iz ratnih zločina koje je organizovao.

Slično, pod Netanjahuovim vođstvom, izraelski političari su patnju u Gazi postavili kao neophodnu cenu za nacionalnu bezbednost, prikazujući blokadu, vojne udare i humanitarne krize kao neizbežne.

Kritika se često odbacuje kao anti-izraelska, demorališuća ili vođena skrivenim političkim ciljevima.

Slično kao u Srbiji, ovaj narativ štiti javnost od suočavanja sa kulturom poricanja i ravnodušnosti koju propagiraju ne samo vlada već i mejnstrim političari šire.

Neki tvrde da su nalozi MKS-a besmisleni jer se ne mogu sprovesti, ali ideja da bi Netanjahu mogao biti uhapšen u Londonu potpuno promašuje poentu.

Ovo se uvek odnosilo na izraelsko društvo. Kao i u Srbiji i drugde, na narodu je da ga otera sa vlasti, a ne na spoljnim sudovima.

Srbi su to uradili tako što su tako glasali. MKS bi trebalo da pruži moralni i politički zamah da se to dogodi i u Izraelu.

Nalog za hapšenje Netanjahua je podsetnik da podrška Izraelu nije jednaka podršci Netanjahuu. Zapravo zahteva da mu se suprotstavimo, zaključuje se u analizi Haareca.