Besmisao nasilja na Bliskom istoku

Kako stvari stoje, trenutno nema ozbiljnih napora da se taj krug prekine, a izgledi da će izraelsko-palestinski konflikt biti rešen čine se daljim nego ikad.

Svi oni koji žele mir moraju da govore istinu i Izraelcima i militantnim islamskim fundamentalistima.

Dok smo odrastali, većinu nas su učili da poznavanje i pažljivo razmatranje sopstvene prošlosti predstavlja obeležje karaktera.

Danas, međutim, imamo posla sa stranama koje odbijaju da na pravi način svedoče iskustvima u prošlosti, ili da planiraju svoju budućnost.

Operacija Hamasa od 7. oktobra bila je naprednija verzija njegovih ranijih napada u 2008, 2014. i 2021.

Njegov navodni cilj je bio da odgovori na provokativne prakse okupacije oko džamije Al-Aksa u istočnom Jerusalimu i da oslobodi palestinske zatvorenike.

Ali ovi napadi nisu nikada ništa promenili u Gazi; umesto toga, oni su stalno izazivali još više smrti na obe strane – iako obično pet puta više Palestinaca nego Izraelaca.

Zatim, tu je neizbežno uništavanje infrastrukture, predvidljivo pooštravanje blokade i kontinuirani napadi na Palestince.

Slično tome, u nastojanju da vojno kazni Hamas za smrt 1.400 Izraelaca 7. oktobra, Izrael nije zastao da preispita svoje sopstvene postupke.

Prethodni ratovi u Gazi nisu ostvarili njegov primarni cilj da se ukroti Hamas, zato što je pristup Izraela takav da se obračunava sa simptomima umesto sa osnovnim uzrocima.

Od osnivanja, Izrael je vodio mnoge krvave ratove u ime očuvanja svoje bezbednosti, što je zauzvrat postignuto po cenu palestinskih života, prava i budućih izgleda.

U skorije vreme, krajnje desničarska vlada premijera Benjamina Netanjahua (sada skrajnuta zbog vanredne vlade nacionalnog jedinstva) je postavila religijske fanatike na ključne položaje u kabinetu, odakle su pojačavali tenzije sa Palestincima oko Al-Akse i širom okupirane Zapadne obale.

Izraelci stalno prave grešku verujući da će Palestinci pokorno prihvatiti status kvo uprkos tome što vode živote u teškim uslovima sa malo nade.

Ipak, istorija sukoba i okupacije u Alžiru, Maroku, Tunisu, Siriji i Egiptu jasno pokazuje da je takav način razmišljanja osuđen na neuspeh.

Potlačeni ljudi mogu prolaziti kroz periode naizgled duboke apatije, ali njihova želja za slobodom ostaje. Uvek će se probuditi iz svog stanja mirovanja u nekom trenutku.

U ovom najnovijem ratu, izgleda da je cilj Izraela da osveti one koje je ubio Hamas, da povrati oslabljenu moć odvraćanja Izraelskih odbrambenih snaga (IDF) i da eliminiše Hamas iz Gaze.

Ali nije objašnjeno kako će postići ovaj poslednji cilj, niti kako će se nositi sa posledicama.

Svaki put kada Hamas uvuče Gazu i njen narod u krvavi rat sa Izraelom, emocije neizbežno proključaju širom arapskog sveta.

Slike uništenja u Gazi podstiču bes ne samo među Arapima na ulicama, već takođe i među tipično hladnijim glavama.

Iako je razočaravajuće, nije iznenađujuće videti da se podrška Hamasu i njegovoj uzurpaciji palestinske stvari proširila na neke od najobrazovanijih i najprosvećenijih članova arapske elite.

Jedna takva ličnost me je nedavno prekorila što sam kritikovao Hamas, tvrdeći da to nije teroristička organizacija već pokret otpora i da ubijeni Izraelci nisu bili civili već doseljenici koji su to zaslužili.

Takve reakcije pokazuju kako talasi nasilja i mržnje gutaju svakoga ko im se nađe na putu.

Čak i intelektualci mogu da podlegnu emocijama i besu, koji su uglavnom podstaknuti društvenim mrežama i propagandom.

Ako Izrael ne bude sposoban da eliminiše Hamas, ili da podrije njegovu vojnu moć i politički autoritet, malo toga će postići.

Biće potrebne decenije da se prevaziđe nezapamćeno razaranje koje se sada nanosi Gazi.

Isto tako, sve što će Hamas postići jeste narcisoidni prikaz sile, za koji nevini ljudi u Gazi moraju da plate svojom krvlju, svojim domovima i svojm budućnošću.

Hamasov prezir prema nedužnim civilima dostići će vrhunac kad god da se rat završi.

Još jednom, njegove pristalice će slaviti „pobedu“ stojeći nad ruševinama uništenih domova i leševima nedužnih stanovnika Gaze.

I Arapi i Izraelci moraju pažljivo da razmisle o tome do čega će njihove politike i postupci po svoj prilici dovesti.

Sećanje na iskustva iz prošlosti je jedini načni za povratak na put koji pruža bar malo nade za budućnost na obe strane konflikta.

Muhanad Alazeh, bivši član jordanskog senata, stručnjak je za međunarodna ljudska prava.

Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org