Bezbedna hospitalizacija je zahtevala mnogo napora

Hiljadu i više ljudi ispod Spomenika nezavisnosti. Svi su se okupili oko 10:30-11:00. Interesantno, bilo je to mesto okupljanja ljudi koji su mi veoma nedostajali i koje dugo nisam video. Video sam puno svojih drugova, bilo je to veoma interesantno druženje, bez političkog delovanja. Potom su usledile praktične akcije. Političari su počeli da pripremaju veliki događaj na Evropskom trgu a mi smo krenuli na Majdan, gde smo shvatili da nemamo mnogo kvalitetnih informacija. U tom trenutku smo shvatili da nam mnogo toga ne odgovara ili da nam nije interesantno. Okupili smo gomilu inteligentnih ljudi i uradili dve stvari. Prvo smo organizovali nastup Pavla Šermete, Genika Glibovickog na Majdanu, a drugo, što je važno, Olja Gnativ i ja smo napravili klip, koji je za noć sakupio 19.000 pregleda.

Klip pod nazivom “Potrebno je izaći” bio je poziv da nam se ljudi priključe i izađu. Za jednu noć je bilo 19.000 pregleda, što je mene prijatno iznenadilo. Rečju, postavili smo tu stvar i kroz nekoliko dana sam zbrisao u Amsterdam, jer se bavim nečim što se zove “zelene inovacije”, vidim društvenu organizaciju ”Grinkubator”, organizujem konferencije koje se zovu TEDx Kijev. Sve je bilo interesantno, odlično i letim nazad u Kijev. I u Varšavi mi 30. januara stiže SMS… Poludeo sam. Bio sam u stanju potištenosti, besa. Čim sam stigao, odmah sam otišao da održim predavanje studentima. Zatim se okupljamo u Mihajlivskoj ulici, sedimo u  “Hermsu” i tu počinju događaji u Bankovoj ulici. U tom trenutku nisam bio baš toliko angažovan, moj otac se oporavljao od operacije, samo što je izašao iz bolnice. Donosili smo šta smo mogli i kupovali neke lekove. Nije to bilo aktivno angažovanje. 

Zatim je došao 22. januar, tada su poginuli momci. Nekoliko dana pre toga moj dobar prijatelj Andrij Kozlov je stajao na barikadi blizu Ljadske kapije. Prišao sam mu, ponudio ga vrućim čajem i malo smo popričali… Sergej Njigojan je bio sa njim na istoj barikadi. Video sam ga nakratko. 22. januara smo svi otišli na Majdan, ja i drugovi. Bilo je stvarno strašno. Kada se plašiš, imaš dve opcije: ili stojiš i bojiš se ili nešto uradiš. Tako sam izneo neka svoja razmišljanja na Fejsbuku, postovao sam šta nam nedostaje od lekova, pre toga su apoteke bile opustošene. Tako smo shvatili da puno ljudi hoće da pomogne. Virtuelna poznanica iz Odese mi je napisala: “Gde mogu da pošaljem pare? Da nešto kupite”. Sećam se da mi je uplatila 600 grivni na račun, i tako smo Igor, njegova supruga,  još jedan dečko i ja krenuli po apotekama. Shvatili smo da moramo da stanemo.

U apotekama smo nakupovali najjednostavnije stvari, ali je bio veliki spisak stvari za hirurgiju. Gde bismo mogli da ih nađemo? Ti se lekovi možda nalaze pri hitnoj pomoći. Otišli smo u apoteku koja se nalazi u „hitnoj“ u ulici Pidvisockog, našli smo puno toga, ali sve su grabile dve devojke i trpale u gepek džipa. Rekao sam: ”O, devojke, čini mi se da imamo isti spisak”. Upoznali smo se sa Mašom i Dašom, razmenili brojeve telefona, nešto smo razvezli zajedno na razna mesta. Bio je to haotičan dan, neko te zove i kaže: ”Potrebne su operacione lampe, moraš ih dostaviti, pomagaj.” Ideš po Majdanu, vozilo dovozi četiri lampe, koje koštaju 18.000 grivni, i treba ih nekuda dostaviti. Letimo…
Brzo smo se upoznavali. Kroz nekoliko dana sedimo i pričamo: “Šta možemo da učinimo zajedno?”.  Sastali smo se u kući našeg prijatelja Denisa Njizalova i popričali o tome kako ćemo dalje sarađivati. Nizvalovi su nam obezbedili prijem novca iz inostranstva. I desila se još jedna stvar, kupili smo nekoliko defibrilatora. Jedan defibrilator je stigao iz Njižina, pet minuta pre nego što su u Oktobarsku palatu dovezli pacijenta sa zastojem srca. Upravo to što su bili opremljeni defibrilatorom  pomoglo je da se njegovo srce pokrene.

Preplavljen emocijama postovao sam na Fejsbuku: “Ljudi, svi vi koji ste pomogli, sada imamo kuma, to je osoba koju ste spasili” i tagujem  narodnu bolnicu. Ispod reči „narodna bolnica“ je slika defibrilatora. Ta priča je u jednom momentu bila podeljena najviše puta od kada koristim društvene mreže, čak 997 puta. Taj tag počinje da živi, ljudi pitaju kako da pomognu. Aktiviramo se… Mi smo horizontalna struktura. Nije bilo brenda. Posle je počeo da se formira. U početku je bilo kroz lične objave. Zatim su informacije počele sve više da se šire. Pokušavali smo maksimalno neformalno da izveštavamo o tome: eto uradili smo to i to… Počeli smo da radimo u takvom režimu. Kontaktirali smo lekare i medicinsko osoblje. Jednostavno smo pešačili. Mi smo bili pozadinska služba Majdana, bavili smo se nabavkom potrebnih stvari. Počeli smo aktivno da komuniciramo sa lekarima, da saznajemo o njihovim potrebama i da tražimo solucije kako bi ih podmirili. To je bila i tehnika: aparati za kiseonik i aparati za veštačko disanje. Ljudi su stekli poverenje. Počeli su da govore: “Dajte ovo, dajte ono”. Situacija se pogoršavala, bilo je ranjenih, bilo je raznih situacija povezanih sa lečenjem.

Takva stvar kao što je bezbedna hospitalizacija je zahtevala mnogo napora. Zato što je bilo previše ljudi koji su dospevali u bolnice, zatim su  faktično dospevali u samice. Zadatak je bio da te ljude krišom izvučemo, i naš tim ih je još ili slao u privatne bolnice (imali smo neke dogovore) ili je organizovao bezbedno transportovanje. Zamislite ulicu Gruševskog. Tamo su mobilne medicinske ekipe, tamo su se stalno dešavali sukobi i borbe. Stalno je bilo ranjenih, stalno dežura “hitna”. Tako da je za nas važan zadatak bilo ne samo da obezbedimo medicinske preparate, materijal za previjanje i opremu. Šili smo uniforme lekarima, nabavljali balističke naočare, kupili smo nekoliko desetina pancira.

Stvarno smo naučili da nabavimo sve, moguće i nemoguće. I naravno, sve te stvari su davale nekakav oslonac mnogim ljudima koji su hteli da pomognu. Nakon nekog vremena pojavio se logo. Pomogli smo dnjepropetrovskom timu da organizuje medicinske punktove. I oni su imali veće, velike tuče. Hvala bogu što tada niko nije poginuo, ali je bilo poprilično povređenih. Posle toga smo iz Dnjepropetrovska izvukli nekoliko pacijenata, jer je tamo bilo teško.

*Iz Dnjepropetrovska? Neko je putovao tamo? Ili koordinirao?

Bilo je uključeno puno različitih ljudi. Neko koordinira, sve organizuje, šalje kurire. Meni je lakše bilo da sam odem, sve da vidim i predam. Različiti pristupi. Odnosno, tako smo radili, izveštavali, šili uniforme, pisali raznorazne smešne tekstove, tipa: “Mi sami sebe zovemo na različite načine, ali se meni lično sviđa Partizanska ćelija za defibrilatore i kancelarijski materijal.” Puno je takvih anegdota nastalo. Na toj stranici se može čitati istorija Narodne bolnice. Ljudi su videli da postoji takva grupa i počeli su da nam usmeravaju svoju pomoć, počeli su da prilaze. Bila je pošiljka i iz Italije sa porukom. Toliko su bili lepi utisci.

A najteži trenutak je bio 18. januara. Status: Mirno, bez velikih slova, šta sada možemo da uradimo. Sada moramo da napravimo još jednu poljsku bolnicu. Već smo kupili i sakupljamo osnovnu opremu i lekove. Potreban nam je novac. Bolnica je u Domu oficira.” Još jedan slikovit događaj: jutro je, spavam, zove me Saša: “Moramo da opremimo još jedan medicinski punkt. Sada me je zvao Ljoša (glavni lekar) i rekao je da će biti još jedan punkt. Ponećemo nešto.” Bio je to veoma tragičan događaj. Dom oficira je zauzet, bilo je strašno. Bila je to prva velika klanica. Tamo su bili ljudi koji su stradali u blizini Parlamenta i kasnije u ulici Gruševskog. Znam doktore koji su ih primali.

*Da li ste ujutru stigli da organizujete bolnicu? Još je nije bilo 17. januara? Deo smo prosto uzeli sa drugih medicinskih punktova Deo smo preneli preko naših dobavljača. Postoji narudžbina, mesto preuzimanja, osoba koja prima novac, već smo sarađivali, to je to, idemo. Došao je 18. januar. Tokom noći, sećam se, prvo sam sa prijateljem i nekoliko poznanika otišao u supermarket “Ašan” na Petrivci i kupili smo tamo sve što je neophodno. Kupili smo tamo pantalone za ranjenike, jer kada je osoba ranjena, seku joj odeću. Tada sam naučio da u škodu rumsteru stane sto ćebadi, a u sitroen ce 1 skoro 70. Sve to prevozimo. Potom u noći između 18. i 19. januara Denis Bigus i naš tim jure po celom gradu anatoksin i antitetanus. Kupujemo sve za 10.000 grivni, kupujemo sve što se može naći po apotekama. Doktori su bili veoma srećni što je serum napokon stigao…                      

Uvek postoji posttraumatski šok. On danas pogađa dosta ljudi. Neko ga naziva ,,sindrom majke Tereze“. Zaista se možemo nositi sa tim. Za to nije dovoljna uobičajena već vojna psihologija i psihijatrija. Mnogo stvari koje se dešavaju su potpuno normalna reakcija na nenormalne događaje. A sa druge strane, ti nenormalni događaji doprineli su da se saradnja, uzajamna pomoć, poverenje podignu na viši nivo. Veoma je važno da se to ustali. Ne moramo sustizati, već delovati unapred. To je iskustvo.

* Odlomak iz knjige “Majdan. Ispovesti. Kijev 2013-2014”, čiji autori  su Leonid Finberg i Uljana Golovac, a izdavač “Duh i Litera”.