Birači u zamci političara populista

Mnogi koji su glasali za predsednika SAD Donalda Trampa uradili su to znajući da je on „lažov po navici“, sa sumnjivim vezama sa Rusijom, baš kao što obični pripadnici redova konzervativaca u Ujedinjenom Kraljevstvu znaju da je Boris DŽonson lagao i varao na svom putu do vrha.

U Poljskoj nije tajna da vladajuća partija Pravo i pravda (PiS) državne institucije puni svojim „lakejima“, zloupotrebljava državne medije, nagrađuje pristalice i potkopava nezavisnost sudova. Međutim, PiS je s lakoćom porazio poljske opozicione partije u maju na izborima za Evropski parlament.

Činjenica da su Poljaci, Britanci i Amerikanci uspostavili vlade lišene morala ukazuje na ono što je nemački filozof Peter Sloterdijk opisao ranih osamdesetih kao „ciničan razum“. Sloterdijk je tvrdio da su, u odsustvu priča o napretku, koje se naširoko dele, zapadne elite usvojile lekcije prosvetiteljstva, ali su ih primenjivale zarad uskih sopstvenih interesa, a ne zajedničkog dobra.

Socijalni problemi, kao što je porobljavanje, siromaštvo, nejednakost, nisu se više mogli pripisivati samo ljudskom neznanju, a ipak, prosvećenim ljudima je nedostajala odlučnost da ih reše. Kako je Slavoj Žižek rekao, ideologija danas nije „oni to ne znaju, ali ipak to rade“, već „oni znaju, ali ipak rade.“

Prema mišljenju Sloterdijka, taj cinizam je počeo sa elitom. Sada se svi ponašamo kao prosvećeni egoisti. Iako znamo kako da se borimo s nejednakostima, one se ipak produbljuju. Autoritarizam (bilo da je ruski ili kineski) bolje izlazi na kraj sa siromaštvom nego demokratija. Bogata društva jedva da dotiču ratovi ili izbegličke krize. Velike ideje, koje obećavaju značajnu društvenu promenu, bilo da je reč o socijaldemokratiji ili hrišćanskoj demokratiji, nalaze odjek samo među pripadnicima starije generacije.

Birači koji ne haju što populisti, poput Trampa i mađarskog premijera Viktora Orbana, menjaju stavove iz dana u dan nisu slepi obožavaoci moći. Oni su, naprosto, zagovornici svojih određenih interesa. Ako smanjenje emisija štetnih gasova podrazumeva zatvaranje rudnika uglja i elektrana koje sagorevaju ugalj, oni koji imaju interese u sektoru uglja neće podržati politiku o klimatskim promenama, kao što ljudi u bogatijim područjima ne haju mnogo za rudare koji su otpušteni kao tehnološki višak.

Podela na Zelene i populiste, koja je na pomolu, izgleda da odražava novu postideološku osovinu. Na obe strane spektra, birači se sada ponašaju kao politički operativci, ističući izvesne teme dok namerno izbegavaju druge. Oni su internalizovali partijsku liniju (koja je često kombinacija nekadašnjih levičarskih i desničarskih politika), koju potom ponavljaju u fokus grupama, na društvenim medijima i na zajedničkim večerama. Političke partije više ne zastupaju birače; pre birači zastupaju partije, ponekad čak i pre nego što se iznedre, kao što se pokazalo s protestima Žutih prsluka.

Tramp na predsedničkoj funkciji, debakl s Bregzitom u Ujedinjenom Kraljevstvu i uspon PiS-a ukazuju na široko rasprostranjeni gubitak vere u napredak. Istočnoevropska vizija napretka dugo je predstavljala sinonim za prelaz s komunizma na kapitalizam, ali tri decenije stezanja kaiša i čekanja boljeg sutra u velikoj meri je narušilo poverenje ljudi u liberalnu demokratiju

Populizam se dopada biračima zbog obećanja neke vrste Kopernikove revolucije, preinačavanja mera štednje, kao i dominantnih pretpostavki prošlosti.

Ubrzo nakon pobede PiS-a na izborima za Evropski parlament, na kojima je osvojilo 45,5 odsto glasova, portal Oko.press je pitao Poljake „da li aktuelna vlada PiS-a sledi svoje partijske interese više nego ranije vlade Po-PSL (Građanska platforma – Poljska narodna stranka)?“ Ukupno je 68 odsto ispitanika odgovorilo pozitivno, a samo je 24 odsto reklo da je PiS manje okrenuta sopstvenim interesima od svojih prethodnika.

Čak među biračima PiS-a 38 odsto je priznalo da je državni aparat više politizovan sada nego što je bio pod rukovodstvom Po i PSL-a. Upitani da li aktuelna vlada PiS više čini zarad ličnih finansijskih dobitaka svojih zvaničnika nego što su ranije vlade Po-PSL, 58 odsto su Po i PSL označili kao poštenije.

Međutim, u fokus grupama poljskih birača se konstantno čuju stvari poput: „Znam da PiS baš i nije pošten, ali brine za narod; oni kradu i spinuju, ali bar dele.“ Drugim rečima, ovi birači podržavaju PiS uprkos njegovim očiglednim manama jer ne veruju da mogu da priušte da glasanjem smene partiju koja za njih kanališe keš i socijalne transfere.

Prospekt teorija, bihevioralno-ekonomski model koji su uveli nobelovci Danijel Kaneman i Amos Tverski, prognozira da će ljudi manje pružati otpor rizicima, ako im se predstave samo loše opcije. Naša računica ne zavisi samo od toga šta možemo da dobijemo ili izgubimo već i od naše trenutne situacije i očekivanja. Kada neko ko očekuje veliku uplatu dobije manje nego što je očekivao, osetiće razočaranje, a ne zadovoljstvo što je uopšte i dobio nešto.

Takve heurističke metode pokazuju kako birači mogu da postanu vezani za političare kao što su Tramp ili lider PiS-a Jaroslav Kačinjski. Poljski, britanski i američki birači doneli su političke odluke za koje su znali da su rizične jer se osećaju kao da nemaju šta da izgube, a njihove opcije su izbor između „dobrih“ i „loših“.

Podupiranje uzvišenih ideala kao što su liberalna demokratija, ustavni poredak i sloboda medija izgleda kao luksuz koji se ne može priuštiti. Birači nisu voljni da žrtvuju materijalne beneficije zarad apstraktnih principa.

Ko može da ih krivi? Zapadne multinacionalne kompanije koje posluju u Rusiji, Kini i na drugim mestima godinama žrtvuju liberalne ideale u ime profita. Kako je Sloterdijk primetio pre gotovo 40 godina, cinizam uzima maha. Kada bi isto važilo za bogatstvo, istorija bi možda znatno drugačije izgledala.

Autor je osnivač pokreta Politička kritika, direktor Instituta za napredne studije u Varšavi i saradnik na Akademiji Robert Boš u Berlinu