Bisenić o Kisindžeru: Protivio se bombardovanju i politici SAD prema KiM, integrisao Kinu u svetski poredak

Vest o smrti veterana američke diplomatije Henrija Kisindžera obeležila je ovu nedelju.

Širom sveta analizira se njegov doprinos diplomatiji 20. veka. Ko je bio Kisindžer – vizionar ili ratni huškač, kako su ga često karakterisali? Koliko je uticao na politiku Amerike, ali i sveta, u Jutarnjem programu RTS-a govorio je novinar i diplomata Dragan Bisenić.

Bisenić ukazuje da nije uobičajeno za ljude koji odu sa položaja vlasti, posebno u SAD, da zadrže značajan uticaj, i da se upravo po tome Henri Kisindžer razlikovao od svojih bivših kolega državnih sekretara, ali i od bivših predsednika.

Prema njegovim rečima, Kisindžer je u okviru jednog svetskog sistema, ako se tako može nazvati vreme Hladnog rata, uspeo da sagradi i da kreira svoj, „mini svetski sistem“.

„On je bio čovek koji je doveo ili okončao rat u Vijetnamu, promenio odnos snaga 1973. godine na Bliskom istoku nakon Jomkipurskog rata, 1974. godine otpočeo proces detanta i na kraju ga završio u Evropi popuštanjem između Istoka i Zapada, što se videlo po Konferenciji o evropskoj bezbednosti i saradnji i Helsinškom završnom aktu, gde je čak i Beograd imao važnu ulogu. Koincidencija je da je on zapravo preminuo 29. novembra, upravo na dan kada je počelo 30. zasedanje ministarskog saveta OEBS-a, nekadašnjeg KEBS-a“, podseća Bisenić.

Kisindžer će, ističe, svakako biti zabeležen po tome što je integrisao Kinu u svetski poredak. Smatrao je da su interesi Kine i Amerike neodvojivi.

Upitan kakav će biti 21. vek, Kisindžer je rekao da će biti okrutan i da će biti srećan što neće morati da bude svedok njegovog najvećeg dela.

Bisenić kaže da je Kisindžer verovao da će ljudsko društvo doći u nove suprotnosti, u nove konfrontacije, a to su pre svega borba za sirovine, za materijalna bogatstva i za teritorije.

„I po onome što smo imali priliku da vidimo, 21. vek u svemu jeste brutalan, sa perspektivama, nažalost, da bude još brutalniji“, ukazuje Bisenić.

„Bez Kine, rast i privredni uspon SAD na kraju 20. veka i početkom ovog veka, zapravo sve do sada, uopšte ne bi bio omogućen. Kina i SAD, i pored toga što se razlikuju po svojim ideološkim konceptima, po svojim ciljevima, na globalnom planu su, po Kisindžerovom mišljenju, kompatibilne sile“, objašnjava Bisenić.

U vreme Hladnog rata, dodaje, osnovna suprotnost bili su Moskva i Vašington.

„Uvođenjem Kine, odnosno Pekinga u tu konfrontaciju, Kisindžer je zapravo hteo da ojača položaj Zapada tako što će privući Kinu na svoju stranu. Tvrdio je zapravo da Vašington uvek mora da ima bolje odnose i sa Moskvom i sa Pekingom, nego što to Peking i Moskva imaju među sobom“, napominje Bisenić.

Danas, međutim, to nije slučaj, pošto Peking i Moskva imaju bolje međusobne odnose, nego Vašington sa jednom ili sa drugom prestonicom.

Kada se radi o ratu u Ukrajini, Kisindžer je imao stav da su možda neki neoprezni potezi NATO-a i SAD doveli do te situacije.

„Kisindžer nije bio u tome usamljen, ali je bio manjina svakako. On je pripadao jednom pravcu američke spoljne politike, koja je smatrala da se moraju uzimati u obzir odnosi snaga i da se sila, zapravo i moć država mora kalkulisati, a ne samo da se govori, recimo, o nekim humanitarnim pitanjima, širenju demokratije, zapravo o nekoj vrsti misionarstva“, objašnjava Bisenić.

Kisindžer je, navodi, pripadao onoj školi koja je smatrala da Zapad i SAD ne treba da provociraju Rusiju.

„Zapravo, to je jedna verzija onog dugog telegrama Džordža Kenana, koji je objašnjavao da je stav Rusije u svetu defanzivan, znači da se Rusija brani. I posebno je tu apostrofirao Ukrajinu, naravno obrazlažući, nije to ništa nepoznato, da Rusija smatra Ukrajinu placdarmom, preko kojeg dolazi svaki agresor prema Moskvi. To je bio i Napoleon, to je bio i Hitler i da pritisak na Ukrajinu istovremeno znači i pritisak na Moskvu“, kaže Bisenić.

U tom smislu, podseća da je Kisindžer još 2007. godine predlagao takozvano „finsko rešenje“ za Ukrajinu.

Kisindžer se bavio pitanjima Balkana, a mnogi su ga priželjkivali u pregovorima o Kosovu i Metohiji devedesetih i kasnije, ali se on nije priključio.

„On je vrlo dobro znao probleme Balkana i on je polazio od toga da taj američki prozelitizam, znači borba za uvođenje demokratije ili za neku drugu vrstu koncepta, ne može da bude američki cilj. On se posebno protivio bombardovanju 1999. godine i posebno vojnoj akciji koja bi odvojila Kosovo od Srbije“, ističe Bisenić.

Kisindžer je tih meseci veoma intenzivno nastupao i u javnosti i u američkom Senatu.

„Na primer, on je u aprilu 1999. godine rekao da je nezamislivo da se SAD uključe u jedan takav poduhvat odvajanja dela teritorije jedne države sa kojom Sjedinjene Američke Države nisu u ratu, znači to se odnosilo na Srbiju“, navodi Bisenić.

Ipak, napominje da nikada nije u toj meri javno dovodio u pitanje i osporavao američke akcije kada se već se pretvore u vojne, ali je to veoma intenzivno radio do 24. marta.

„I 23. marta, uoči bombardovanja, na Si-En-Enu je veoma snažno doveo u pitanje američku nameru da se umeša u pitanje Kosova. I ono što je na kraju video kao ishod, nije smatrao da Kosovo treba da bude priznato kao nezavisna država, znači odbacivao je nezavisnost Kosova koja nastaje iz ovakvog procesa“, ističe Bisenić.

Rešenje je, navodi, video u međunarodnoj konferenciji gde bi se rešavala balkanska pitanja, analogno Berlinskoj konferenciji 1878. godine.

„Kisindžer je zapravo u tome bio najviše blizak nečemu što je stav međunarodnog odnosa prema tim pitanjima. Ono što sada vidimo u Ukrajini, ono što sada vidimo u Gazi, to su sve preoblikovana pitanja kosovskog problema – ko ima pravo na rat, na upotrebu sile i šta je država“, zaključuje Bisenić.