Amerikanci su na Bitef doneli talas koji se pretvorio u diskurs, a to je da se pozorište ne bori samo za sopstvenu definiciju.
Pozorište ne sme da kaže ne onome što nije, ono treba da kaže i da i ne onome što jeste i ne postoji nijedno mesto koje nije za pozorište – kaže Vesna Bogunović, umetnička sekretarka Bitefa i direktorka njegovog arhiva. Ona podseća da je sam Šekspir rekao da je čitav svet pozornica.
– To je jako važno da ne zaboravimo nikada. Ono na čemu su insistirali umetnici koji su dolazili tih prvih godina Bitefa iz prostora američkih pozorišta i umetnosti, baš je to da je pozorište sam život i da je život vrlo važan, da se ne odustaje od samog sebe već da se to što jeste kaže. Da li će to nekog zaboleti, da li će to nekoga uvrediti, da li će nekom biti mrsko ili možda neprijatno, to ne bi trebalo da učini da pozorišni stvaralac ili umetnik odustane od saopštavanja onoga što je sigurno važno. Da se to otvori i da kontekstualizuje – ističe sagovornica Danasa.
Prema njenim rečima uticaji avangardnog američkog teatra na Bitef su bili istraživački i pionirski poduhvati koji su se desili zahvaljujući velikoj energiji Jovana Ćirilova i Mire Trailović – te 1967. godine oni su otvorili svetsku pozorišnu scenu i pre nego što su desili veliki pokreti 1968. godine, skreće pažnju Bogunović na specifičan politički trenutak u kojem je nastala ova manifestacija.
Bogunović dodaje da teatri koji su tada dolazili iz Amerike, pre svega Living Theatre, Open Theatre, Teatar Roberta Vilsona itd, uveli su nekoliko avangardi u beogradsku i na jugoslovenskoj sceni – istorijsku avangardu, savremenu, koja je non stop u promeni, avangardu okrenutoj ka budućnosti, onoj okrenutoj ka tradiciji i međukulturalnu avangardu. Sve one su, prema rečima Bogunović, osnovne tendencije, koje označavaju sve ono što je ispred nas, ono što dolazi, ono što mi osećamo kao preteču nečega što će doći. One ne opisuju pojedinačne aktivnosti autora, reditelja ili kostimografa već zajednički rad svih tih autora uključujući i muzičare koji su tad bili aktuelni, kao što su Filip Glas ili DŽon Kejdž.
– Oni su govorili o svemu važnom što se dešavalo u tom vremenu Hladnog rata, a to je period kada se delimo na prvi, drugi, treći svet. Te posledice osećamo i danas – primećuje Bogunović. Ona tvrdi da je Bitef odigrao posebno važnu ulogu u zemlji koja je u to doba bila socijalistička i između Zapadnog i Istočnog sveta, koji su negovali dve potpuno različite politike.
– Bitef, država i radnici u kulturi su u tom momentu kreirali platformu koja je bila meeting point za umetnike koji su radili u svim kontekstima i diskursima i bili okruženi svim vidljivim i nevidljivim silama u kojima su stvarali i živeli. Oni su percipirali svet i komentarisali ga. Svaka od umetničkih trupa koje sam navela je donela određenu vrstu komentara na svet – zapaža Bogunović i dodaje da je taj svet bio u jednom velikom procesu gde je dovođenje i prikazivanje Living teatra bio veoma hrabar potez.
Taj teatar na jedan svoj način otvorio je pitanje Antigone, a bitnu prekretnicu su svakako napravile i predstave Roberta Vilsona Ajnštajn na plaži i Pogled gluvonemog.
Sve to je set veoma bitnih tema, ocenjuje Bogunović. Ona dodaje da one mnogo više govore o našem postojanju, o onome što mi jesno, o našem bitku nego o tome koliki će biti profit ili koliko će koja zemlja zaraditi.
– Iako se od ovih pitanja kretalo jer su ona podsticala političke promene, umetnici su insistirali da se stavi akcenat na bitak i na zajedničko stvaralaštvo koje uvek uključuje i gledaoce. Mi ovde nikad ne govorimo o političkom, religijskom, socijalnom, istorijskom, ili već onome što civilizacija kreira, kontekstu, mi ovde govorimo o civilizaciji kao takvoj i kulturi kao takvoj. Nešto što jedino civilizacija i ljudi poseduju – konstatuje Vesna Bogunović.
O tome kakvu je senzaciju izazvao Living Theatre govore i reči Jovana Ćirilova, iz intervjua Danasu, jednog od mnogih povodom Bitefa.
– Najoštrija kritika društva u pozorištu, koja se pojavila poslednjih 50 godina, bila je ona Living teatra, koji je učestvovao na prvom Bitefu. Bio je to onaj direktni angažman, duboko teorijski anarhistički. Ne anarhizam koji ubija po ulicama, nego jedan politički anarhizam koga je DŽudit Malina, kada je bila ovde poslednji put, obrazlagala, to svoje stanovište da je anarhizam moguća forma društvene organizacije, da nema države, da postoji svest pametnih ljudi da se oni mogu organizovati, i to u svojim predstavama i govore. Living teatar su kritičko pozorište koje je iživelo svoju koncepciju. Oni su živeli u komuni, zajedno, nisu hteli da plaćaju porez, bili su zbog toga hapšeni itd. Sve ovo ostalo, svih 500 predstava na Bitefu, bile su one u kojima glumci odigraju svoj kritički komad, a potom sa svojim porodicama idu svojim kućama na večeru, u svoje građanske stanove, udobne ili manje udobne – rekao je Jovan Ćirilov dodajući da veruje da pozorište treba da se angažuje i da ono može biti inicijalna kapisla za promenu. Imajući u vidu ovogodišnji koncept i naslov Bitefa – Svet bez ljudi – čini se da ono to i dalje jeste.
Nastaviće se
Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
