Bitka koju Zapad ne sme da izgubi, ali ne može da se nada pobedi dok NATO dozvoljava Putinu da diktira tempo

Ovaj tridesetočlani vojni savez iz hladnoratovskog doba, za koji je Emanuel Makron rekao da je ustanju „moždane smrti“ a Donald Tramp ga ismevao, sada doživljava renesansu – zahvaljujući, gotovo u potpunosti, ruskom predsedniku, piše Gardijan.

Pre Putinove aneksacije Krima 2014, svega nekoliko NATO borbernih snaga bilo je stacionirano u istočnoevropskim zemalja koje su se pridružile nakon kolapsa Sovjetskog Saveza.

Prošlogodišnja invazija na Ukrajinu ubrzala je širenje ka istoku.

Putinove greške dovele su do toga da najveća i najbolje naoružana vojna sila na svetu ubrzano uspostavi baze na pragu Rusije.

Invazija na Ukrajinu je udahnula NATO-u novi život, jačajući osećaj uzajamnu podršku među zemljama članicama, osnažujući posvećenost SAD Evropi, podižući budžete za odbranu i navodeći neutralnu Švedsku i Finsku da se pridruže.

S druge strane, NATO je ponovo zaključan u opasan sukob oči u oči sa Rusijom koji će verovatno nadživeti trenutni konflikt.

To nikada nije bilo u planu.

NATO države će na godišnjem samitu u u julu bez sumnje čestitati same sebi na tome što su pokazale ujedinjenost.

Problem je u tome što je ruska invazija takođe izazvala najgori zastoj u istoriji NATO-a.

Katastrofalni neuspeh odvraćanja – tradicionalni razlog postojanja NATO-a – doveo je do toga da Putin misli da može da zauzme jednu evropsku zemlju i izvuče se sa tim.

Po svoj prilici, on i dalje misli da bi mogao to da učini.

Čak i kad se borbe jednom okončaju, izgleda da će se ovaj obnovljeni vojni, politički i ekonomski sukob istoka i zapada nastaviti na neodređeno vreme – i da će postajati sve dublje ukorenjen.

Brojke NATO-a predstavljaju meru Putinove nesposobnosti.

„Preko 40.000 vojnika, zajedno uz značajna vazdušna i pomorska sredstva, sada su pod direktonom komandom NATO-a“ na istoku, navodi se, uz još „stotine hiljada“ u rezervi.

Osam multinacionalnih borbenih grupa, u Bugarskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Slovačkoj, Estoniji, Letoniji, Litvaniji i Poljskoj, čuvaju prvu liniju fronta NATO-a sa Rusijom, protežući se od Baltika do Crnog mora.

Putin kaže da ova situacija nije izazvana njegovim ubilačkim greškama.

On tvrdi da je to rezultat dugo kovane NATO strategije – da se obuzda, izoluje i na kraju uništi Rusija – koja datira iz prekršenog obećanja zapada, navodno datog 1990, da se alijansa neće širiti ka istoku.

Prema njegovim rečima, NATO prati svoj istorijski cilj: „da rasformira bivši Sovjetski Savez i njegov glavni entitet, Rusku Federaciju“.

Ova tvrdnja ima centralnu poziciju u Putinovom samoopravdavajućem narativu o Rusiji kao žrtvi, a ne predatoru.

Ona takođe pothranjuje još bazičniji nesporazum Rusije i NATO-a: da li su oni zapravo u ratu.

Nastojeći da objasni preokrete na bojnom polju, Putin je više puta govorio Rusima da je zapad istinski neprijatelj.

Suprotno tome, NATO lideri nepopustljivo tvrde da se ne bore protiv Rusije već pomažu Ukrajini da se odbrani.

Dok se sofisticirano zapadno oružje, odbrambena i bezbednosna pomoć i ekonomska pomoć slivaju u Ukrajinu – a ruski gubici se gomilaju – ovu distinkciju je sve teže održati.

Količina vojne podrške NATO-a koja se trenutno obezbeđuje daleko premašuje ono što je predviđeno pre godinu dana.

Velika je šteta, zapravo, što američki predsednik Džo Bajden i evropski lideri nisu ranije bili hrabriji u obezbeđivanju tenkova i drugog naprednog oružja.

Ukrajina još uvek čeka na borbene avione da bi mogla da uvede zone zabrane letenja i spreči vazdušne uzbune.

Da je previše oprezni NATO delovao ranije i sa više odlučnosti, bilo bi moguće izbeći mnogo patnje i razaranja za koje se znalo da će uslediti, piše Gardijan.

Debata o tome koliko daleko ići, i koliko brzo, u pomaganju Ukrajini, odražava drugi ključni problem – NATO-ov nedostatak jasno definisanih ratnih ciljeva.

Da li zapad želi poraz Rusije i generacijsku pobedu nad autokratijom i tiranijom, ili samo oslobađanje Ukrajine?

Bajden je dao svoj odgovor u Varšavi prošlog meseca.

Ukrajina je, sugerisao je on, nulta tačka u globalnoj borbi između demokratije i autoritarizma.

Ipak, lideri Francuske i Nemačke drže se svog stava da, dugoročno gledano, mora biti postignut sporazum sa Moskvom.

Britanija, Poljska i baltičke republike imaju tvrdokorniji stav.

Takve javne podele samo pomažu Putinu.

Jedinstvo NATO-a je takođe ugroženo zbog desničarskih, prema Putinu prijateljskih nastrojenih lidera Turske i Mađarske, koji opstruiraju članstvo Švedske i Finske.

Finski parlament je bez obzira na to velikom većinom prošle nedelje izglasao da se nastavi dalje.

Ponašanje Turske je naročito nelojalno. Trebalo bi joj reći da obustavi svoj veto na članstvo Švedske ili će u suprotnom biti suočena sa suspenzijom iz alijanse.

U međuvremenu, istrajavaju različiti stavovi u pogledu ambicije Ukrajine da se pridruži NATO-u.

Ukrajinski ministar odbrane Oleksij Reznikov tvrdi da je zemlja de fakto već članica saveza.

Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, zabrinut da će pokrenuti širi rat, okleva.

Putin je pokazao da mu ne treba izgovor za podizanje uloga.

Kijevu bi trebalo dati sve bezbednosne garancije koje traži – i na koje zakonski ima pravo po budimpeštanskom memorandumu iz 1994.

Ovo pitanje nas vraća na fundamentalnu dilemu „novog NATO-a“.

Da li je on i dalje samo odbrambena alijansa?

Ili će njegovi lideri prihvatiti očiglednu logiku situacije u nastajanju?

Putinova konstantna vojna, geopolitička i retorička eskalacija, kao i produbljivanje umešanosti pojedinačnih zapadnih zemalja, znače da NATO-ov nenapadan, poluodvojen stav nije više održiv ili izvodljiv u praksi, ako je ikada to zapravo i bio.

Ne radi se samo o Ukrajini.

Zapadne demokratije moraju da prihvate da je šira konfrontacija sa Moskvom, koju su se uzalud trudile da izbegnu, sada pred njima.

Putin mobiliše rusko društvo za drugi veliki patriotski rat. On će uložiti sve snage.

Francusko „ako“, nemačko „ali“ i američko „možda“ su sve manje prihvatljivi.

Ovo je bitka koju zapad sebi ne može dozvoliti da izgubi – ali ne može da se nada pobedi dok hronično reaktivni NATO, nesiguran u svoju svrhu u ciljeve, povlači svoje udarce i dozvoljava Putinu da diktira tempo.