Bivši ambasadori SAD u Beogradu i Prištini: Kako dalje nakon Banjske u odnosima Srbije i Kosova?

Cepa: U svetlu žestokih sukoba između kosovske policije i naoružanih kosovskih Srba 24. septembra, dijalog Kosova i Srbije uz posredovanje EU i podršku SAD je u zastoju. Da li je vreme za reinvestiranje ili za ponovno razmišljanje?

Entoni Godfri, bivši ambasador SAD u Srbiji: Prvo, malo istorije. Kada je NATO intervenisao 1999. da zaustavi srpske zločine nad etničkim Albancima na Kosovu, zaustavio je sukob, ali je malo toga rešio.

Od tada su etnonacionalistički političari sa obe strane granice pobedili na izborima vodeći populističke kampanje sa obećanjima (za Prištinu) da će uspostaviti punu kontrolu nad celim Kosovom ili (za Beograd) da će stvoriti etničku srpsku enklavu na Kosovu gde mogu da ignorišu zakone zemlje, pod uslovom da pokazuju ropsku lojalnost Beogradu.

Više od 20 godina, prisustvo KFOR-a i razvojni podsticaji za obe strane u velikoj meri su sprečili da se ovaj sukob ponovo proširi na region.

Ali ukrajinski rat promenio je percepciju uticaja Moskve na Balkanu kao i nedavno proterivanje etničkih Jermena iz Nagorno-Karabaha od strane Azerbejdžana i kazuju nam da seklimava ravnoteža brzo ruši, a status kvo koji se održava odvraćanjem KFOR-a i sve udaljenijom pšerspektivom pristupanja EU više ne ‘pije vodu’

Filip Kosnet, bivši američki ambasador na Kosovu: Pre osam meseci, činilo se da napreduju napori uz posredovanje EU, uz podršku SAD da se pregovara o sveobuhvatnom miru između Srbije i Kosova.

U februaru su predsednik Srbije Aleksandar Vučić i kosovski premijer Aljbin Kurti odobrili sporazum kojim se, između ostalog, poziva na ograničenu samoupravu za kosovske Srbe preko Zajednice srpskih opština (ZSO – prvi put dogovoren u principu 2013.) i uzajamno priznavanje nacionalnih simbola, dokumenata i teritorijalnog integriteta — ono što je Kurti nazvao „de facto“ srpskim priznanjem Kosova.

Niko nije očekivao da će implementacija biti laka. Vučić se vratio kući i pred domaćom publikom dezavuisao dogovor. Kurti (kao i većina većinske albanske zajednice na Kosovu) bio je duboko skeptičan prema ZSO.

U aprilu su kosovski Srbi bojkotovali izbore za gradonačelnike u četiri opštine sa srpskom većinom u pokušaju da pojačaju pritisak Zapada na Kosovo da primeni ZSO, što je rezultiralo izborima gradonačelnika etničkih Albanaca.

U maju su srpski demonstranti povredili desetine pripadnika mirovnih snaga NATO – KFOR-a nezadovoljni jer su albanski gradonačelnici stupili na svoje funkciije.

Zatim je u nedelju, 24. septembra, oko 30 teško naoružanih Srba napalo kosovsku policiju u blizini Banjske na severu, ubivši jednog oficira pre nego što su se povukli u srpski pravoslavni manastir.

Tokom borbe kosovska policija ubila je četvoricu i uhapsila nekoliko naoružanih Srba (drugi su pobegli) i zaplenili zalihe oružja koje je sakrivano u manastiru, kao i vozila za koja je prištinski ministar unutrašnjih poslova tvrdio da vode trag do srpske vojske. Kosovo je zahtevalo izručenje naoružanih ljudi koji su pobegli u Srbiju.

Sjedinjene Američke Države su prvobitno reagovale sa rezervnim jezikom u odbranu policije, istovremeno pozivajući obe strane da se „uzdrže od bilo kakvih akcija ili retorike koje bi mogle dodatno da podstaknu tenzije“ i nastave pregovore. (Profesionalni savet: ako želite da izazovete nevolje bez odlučnog odgovora Vašingtona, uradite to u nedelju kada je Pentagon u crkvi, a Stejt department na časovima spinovanja.)

Odgovor Srbije bio je klasičan Vučić – igranje nacionalističkim osećanjima, proglašenje dana žalosti za stradale srpske borce. Političar kosovski Srbin i navodni gangster Milan Radoičić — snimljen na licu mesta tokom sukoba oko manastira – pojavio se u Beogradu, priznao rekavši da je nagomilao oružje i napravio miliciju bez podrške ili znanja Beograda. (Ako neko zaista veruje u ovo, molim vas istupite.)

Vučić je tada počeo da raspoređuje oklopne jedinice na granici Kosova. Time je Vašingtonu i njegovim saveznicima konačno ponestalo strpljenja prema Beogradu.

Portparol Saveta za nacionalnu bezbednost SAD Džon Kirbi je 29. septembra nazvao srpsko raspoređivanje „veoma destabilizujućim“, dok je NATO rasporedio britanski bataljon da pojača KFOR. Istovremeno, EU i SAD nastavljaju da pozivaju na sprovođenje svih obaveza iz dijaloga.

Kako vidite trenutnu situaciju?Gde se tu uklapa Rusija?

Entoni Godfri: Iz perspektive Beograda, čini se da Kurtijevi sve veći izazovi statusu kvo prisiljavaju Vučića ili da usmerava ili da dozvoli drugima da preduzmu korake u ime srpske autonomije na Kosovu.

Vučić je u političkom škripcu, čvrst stisak koji je godinama imao na desničarskom/etnonacionalističkom glasačkom bloku erodira. Srbija se pridružila međunarodnoj kritici ruske invazije na Ukrajinu u Generalnoj skupštini UN, dozvoljavajući svom vladajućem koalicionom partneru da pokupi proruski standard u srpskoj unutrašnjoj politici, a to je možda umanjivanje Vučićeve etnonacionalističke baze.

Srbi koji žive na Kosovu (i u Bosni i u Crnoj Gori) dobijaju da glasaju na izborima u Srbiji, a ti glasovi su sve važniji. Ovo ni na koji način ne opravdava Srbe da ilegalno gomilaju oružje na Kosovu, ali ovaj kontekst je od suštinskog značaja za razumevanje problema.

Umesto da zataška stvari (tvrdio je Vučić), KFOR pomaže kosovskoj policiji da se profesionalizuje, da stekne stručnost, da se opremi smrtonosnom opremom i pređe u vojnu organizaciju (politika SAD podržava ovaj cilj).

Većina srpskih etnonacionalističkih glasača i dalje se slaže sa toksičnim stavom Slobodana Miloševića: Srbija je svuda gde ima Srba, a i dužnost i odgovornost Beograda je da brani njihova prava. Dok Vučić tvrdi da odbacuje ovu politiku, ona ima mnogo zagovornika.

Sposobnost Rusije da interveniše na strani Srbije na Kosovu usredsređena je na njen veto u Savetu bezbednosti UN. Ali državni Gazprom i dalje obezbeđuje većinu prirodnog gasa koji je potreban Srbiji, a ruska kompanija poseduje najveću mrežu benzinskih stanica. Upravo je Gaspromovo zlato (bukvalno) pozlatilo kupolu slavno obnovljene Saborne crkve Svetog Save u centru Beograda.

Od Rusije ne zavise ni snažan ekonomski rast Srbije u protekloj deceniji, ni njeni ekonomski izgledi za budućnost. Budućnost Srbije leži u Evropskoj uniji (EU), čak i ako je članstvo za sada nedostižno. I Evropa i Srbija imaju koristi od ovog rasta, a mnogi u EU ne bi želeli da koriste ovaj odnos kao polugu iz političkih razloga.

Ekonomska moć Kosova, a samim tim i vrednost u trgovinskim odnosima bledi u poređenju sa Srbijom.

Filip Kosnet: Osnovno pitanje koje vidim jeste da ni Srbija ni Kosovo ne osećaju hitnost da sprovedu sporazum. Tri ideje koje bi mogle povećati fleksibilnost na strani Kosova:
Prvo, posle Banjske, EU i SAD treba da preispitaju ZSO.

U prošlosti su zapadne diplomate (uključujući i mene) tvrdile da bi ograničena samouprava za srpske opštine mogla vremenom da umanji nepoverenje između kosovskih Srba i njihovih suseda sa većinskim albanskim stanovništvom.

https://www.danas.rs/vesti/politika/vucic-granada-samit-evropske-politicke-zjednice-sankcije/

Stanovnici Kosova strahuju da bi ZSO mogao predstavljati pretnju po unutrašnju bezbednost i nagovestiti de facto podelu. Mnogi ZSO upoređuju sa bosanskom ultranacionalističkom Republikom Srpskom, videći oboje korisnim za napore koje podržava Rusija da destabilizuju Balkan.

Ako EU i SAD žele da prodaju Kosovo bilo kojom verzijom ZSO-a, moraće da prikupe ubedljiv argument da to neće ugroziti bezbednost Kosova. Sretno sa tim.

Drugo, Vašington i Brisel treba da izvrše pritisak na sve zemlje članice EU/NATO da priznaju suverenitet Kosova. Pet članica EU, od kojih četiri u NATO-u – Španija, Slovačka, Rumunija, Grčka, Kipar – ne priznaju Kosovo, uglavnom zbog zabrinutosti oko separatizma koji je bliže kući.

Ovo bi bila konkretna politička manifestacija zapadne solidarnosti u vreme kada Rusija aktivno podstiče balkansku nestabilnost.

NATO takođe treba da održi snažno prisustvo KFOR-a – što koristi svim etničkim zajednicama na Kosovu – i da nastavi da pomaže Kosovu da profesionalizuje svoju malu vojsku.

Treće, Vašington treba da formuliše i objavi strategiju na osnovu uslova za pomoć Kosovu. Ovo bi trebalo da obuhvati ne samo pomoć USAID-a i Millennium Challenge Corporation, već i praksu ugrađivanja savetnika u kosovske institucije – što pojačava uticaj SAD, ali može biti infantilno.

NE pozivam na hitan prekid pomoći (što neki stanovnici Kosova čuju kada ovako govorim). Stanovnici Kosova treba da planiraju da se američka i evropska pomoć, kao i doznake iz dijaspore, vremenom smanjuju.

Kosovska privreda će ostati poremećena sve dok potencijalni investitori vide region kao nestabilan i Kosovo nije u potpunosti integrisano u balkansku ekonomiju – što znači saradnju sa Srbijom.

Ali samo podsticanje jedne strane neće biti dovoljno.

Cepa: Šta SAD i EU mogu da urade da izazovu konstruktivno ponašanje Srbije?

Entoni Godfri: Vi i ja se slažemo da se Srbiji ne može dozvoliti da podstiče oružanu pobunu ili koristi etnonacionalističke suputnike da utiče na izborne ishode na Kosovu (ili u Bosni ili Crnoj Gori).

Ali ja bih se zalagao za pokušaj da se vratimo na status kuo ante, čak i ako to znači beskrajnu šatl diplomatiju za naše prijatelje Miroslava Lajčaka i Gabrijela Eskobara, savetnike EU i SAD.

Pomaganje i Srbiji i Kosovu da razviju svoje ekonomije do tačke u kojoj međuzavisnost čini sukob manje privlačnim čini se verovatnijim i manje skupim.

Po mom mišljenju, jače bezbednosne garancije za Kosovo bi učinile malo osim što bi dodatno osnažile populističke političare (poput Kurtija) da se još više trude da uspostave državnu kontrolu nad svim onim što Sjedinjene Države priznaju kao teritoriju Republike Kosovo.

Strogo pravno gledano, „antiteroristička“ operacija azerbejdžanskog predsednika Alijeva u Nagorno-Karabahu – koja je dovela do tragičnog etničkog čišćenja tamo – spadala je u njegova prava pošto smo uvek priznavali teritorijalni integritet Azerbejdžana.

Sve dok Kosovo ne bude spremnije da stane samostalno, kako u ekonomskom tako i u bezbednosnom smislu, trebalo bi da vodi računa da ne „bode medveda“ na severu.

Trebalo bi da pritisnemo Srbiju da se vrati za sto, da obuzda svoje etnonacionalističke klijente na Kosovu i zahteva od njih da učestvuju u kosovskoj vladi. Ako imamo pušku koja se dimi dokazuje da je Beograd obezbedio vojno oružje koje je kosovska policija otkrila u Banjskoj, treba da ga pokažemo Vučiću.

Iako možda imamo direktniji uticaj na ono što je važno Prištini, naši partneri iz EU su ti koji drže ključeve podsticaja koji su najvažniji za Beograd. Srbija je započela formalni proces za članstvo u EU 2013. ali se Beograd žalio da EU nastavlja da pomera ciljnu liniju, dodajući još uslova za konačno pristupanje.

Sa procesom EU koji je povezan procesom u Briselu, pojedine države članice sa kojima Srbija ima najjače ekonomske odnose — poput Nemačke i Italije — mogu biti naši najbolji bilateralni partneri u pružanju novih podsticaja.