Foto: EPA-EFE/FILIP SINGERSvi smo se probudili u petak i čuli vesti o vazdušnim napadima SAD/UK na Jemen. Naši TV ekrani bili su ispunjeni slikama RAF bombardera koji poleću na mediteransko noćno nebo, i naizgled nasumičnih eksplozija koje su nakratko osvetljavale bezimene, zatamnjene pejzaže, kao u nekoj usporenoj video igrici, piše za Gardijan Kima Darok, bivši savetnik za nacionalnu bezbednost Britanije i nekadašnji britanski ambasador u SAD.
To je zabrinjavajuće poznat skup slika, koji evocira bombardovanje Sirije SAD/UK/Francuske 2018. godine, britansko-francusko bombardovanje snaga Moamera Gadafija u Libiji 2011. i kampanju „šok i strahopoštovanje” u Iraku 2003.
U avgustu 2013. bio sam savetnik za nacionalnu bezbednost Velike Britanije. Živo se sećam kako sam jednog sunčanog subotnjeg popodneva sedeo u Daunstritu 10 i slušao telefonski poziv Baraka Obame Dejvidu Kameronu.
Predlog SAD je bio ograničen: „hirurški“ vazdušni napadi na snage sirijske vlade, ako je moguće u nedelju uveče. Ali inspektori UN-a su i dalje bili u Siriji, a raspored je propao, što je dovelo do razgovora u savetu nacionalne bezbednost i kabineta i, sudbonosno, opoziv parlamenta.
Ministarstvo odbrane i vojska su prešli preko američkih planova i ciljeva i zaključili da je, daleko od šoka i strahopoštovanja, predlog, ako ništa drugo, bio previše ograničen, previše hirurški i nedovoljno čvrst signal Asadu.
Nekoliko dana kasnije, Obama je odustao od svojih planova za američke vazdušne napade, zadovoljivši se dogovorom koji uključuje sirijska obećanja da će predati svoje kapacitete za hemijsko oružje.
Obama je kasnije tvrdio da je to bila jedna od najboljih odluka koje je ikada doneo. Asadova vlada je na kraju dobila svoj građanski rat, po cenu sveobuhvatnog uništenja zemlje, dok su Rusija i Iran proširile svoj domet i uticaj.
Neki su ovo videli kao stratešku prekretnicu od koje se Zapad nikada nije oporavio. Dakle, istorijski presedani su obeshrabrujući.
Intervencije su dovele do toga da su zapadne snage zaglavile u naizgled beskrajnim ratovima. Može li priča biti drugačija ovoga puta? Razlog za akciju je jak. Oko 15 odsto svetske trgovine prolazi kroz Crveno more.
Huti mogu tvrditi da napadju brodove koji idu za izraelske luke, ali realnost je da su oni neselektivni i da ciljaju na one koji prolaze.
A slanje teretnih brodova oko mnogo dužeg puta do Rta dobre nade uveliko povećava troškove isporuke. Prema analitičaru brodarstva Piteru Sandu iz Kopenhagena, dodatno gorivo u vrednosti od 1 milion dolara po putovanju.
Ovi dodatni troškovi se pojavljuju na blagajni i rizikuju ponovnu inflaciju baš u trenutku kada je centralne banke stavljaju pod kontrolu. Oni bi pogoršali ekonomske probleme sa obe strane Atlantika.
Bajdenovi rejtinyi su pod vodom delimično zbog široko rasprostranjenog očaja u vezi sa američkom ekonomijom, dok se konzervativci suočavaju sa vetrom koji obuhvata nizak ili nepostojeći rast, krizu troškova života, visoke troškove energije i hipoteka i tvrdoglavu inflaciju.
Saudijci i Emiraćani, sa svojim skupim avionima sa zapada, proveli su sedam godina pokušavajući da bombarduju Hute do poraza i nisu uspeli.
Vazdušni napadi SAD i Velike Britanije će sigurno naneti značajnu štetu sposobnosti Huta, uništavajući radarske stanice, komandne i kontrolne centre i zalihe dronova, projektila i helikoptera.
Ali neće dobiti sve. Neka od oružja ovog konkretnog rata, kao što su dronovi i mali, brzi čamci, su jeftina i mogu se nabaviti na veliko. Ipak, ovo oružje može da napravi značajnu štetu velikim, skupim zapadnim brodovima: sa Foklandskih ostrva znamo koliko jedan projektil može biti destruktivan.
Dvadesetak američkih ratnih brodova u istočnom Mediteranu i Zalivu koštaće milijarde. A Amerikanci znaju da je većina brodova koji prolaze kroz Crveno more i Suecki kanal namenjen evropskim, a ne američkim lukama.
Sve to znači da je ovo operacija visokog rizika, puna neizvesnosti. Ipak, postoji nešto staromodno, gotovo donkihotovsko, u onome što rade Džo Bajden i Riši Sunak.
Oni to možda ne shvataju, ali oni su zapravo sledbenici velikog američkog pomorskog stratega iz 19. veka, Alfreda Tajera Mahana, koji je u svom konačnom delu, Uticaj morske moći na istoriju, napisao: „Ko vlada talasima, vlada svetom“.
Štaviše, oni se zalažu za posleratni svetski poredak. Međunarodno pravo bi trebalo da prevlada, zapadne vrednosti treba da dominiraju, anarhija treba da se izazove, red da se uspostavi – a morski putevi treba da budu otvoreni.
Ali u ovo doba populista i moćnika, političke karijere Bajdena i Sunaka vise o koncu. Obojicu čekaju izbori u narednih 12 meseci. Obojica znatno zaostaju u istraživanjima javnog mnjenja. Ovo bi mogla biti prekretnica za jednog ili drugog. Ili bi to mogao biti poslednji dah starog poretka.
Prvo se nadam da će njihova intervencija uspeti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
