Bliski istok je na ivici sveopšteg rata – zašto EU još uvek gleda u pupak?

Ponekad se morate zapitati zašto se čini da EU funkcioniše u vakuumu, naizgled nesposobna da shvati kakav je odnos prema ostatku sveta.

Nasilje besni na Bliskom istoku, a izgledi za sveopšti rat rastu iz dana u dan. Ipak, nedosataje akcija suštinske evropske političke zajednice, ukazuje Natali Toči, u analizi za Gardijan.

Na unutrašnjem planu, politička prašina se sleže nakon izbora za Evropski parlament u junu, a u Briselu počinje novi petogodišnji ciklus.

Ursula fon der Lajen se vratila na drugi mandat kao predsednica Evropske komisije, nakon što je prošla svoja saslušanja za potvrđivanje u Evropskom parlamentu.

Ponovljeni talas nacionalističkog populizma u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Holandiji i sada Austriji izazvao je lomove unutar Evropskog saveta, gde vlade EU donose odluke za blok.

Nove i ojačane ekstremno desničarske grupe mašu mišićima u Evropskom parlamentu. Ipak, do sada je politički pravac EU kada su u pitanju evropski odnosi sa globalnim zapadom i istokom koherentan.

Tek kada uzmete u obzir ono što se nalazi južno od EU na mapi, vidite kako evropske neprilike ostaju mračne.

Mnogi su se plašili da će evropski izbori dovesti do dugotrajnog perioda unutrašnjeg haosa i paralize. Ali proevropski centar se održao.

Vlade EU brzo su postigle dogovor o novim imenovanjima na najviše pozicije u Briselu, sa ambicioznim, ali dobro izbalansiranim trojcem Fon der Lajen kao predsednicom Komisije, Antoniom Kostom kao predsednikom Evropskog saveta i Kajom Kalas kao visokom predstavnikom za spoljne poslove.

Svo troje su posvećeni evropejci. Novi tim komesara tek treba da bude ozvaničen na parlamentarnim saslušanjima, a još uvek može doći do odlaganja i smena.

U smislu politike, ovo se pretvara u ambicioznu agendu o ekonomiji, energetici, proširenju i odbrani.

Bivši italijanski premijer Mario Dragi nedavno je predstavio plan od 400 stranica, koji je naručila fon der Lajen, o preuređenju evropske konkurentnosti. Plan predstavlja potpunu agendu politike za narednih pet godina.

Dragi nije bežao od toga da govori istinu. On je izneo oštar izbor: u pozadini ekonomsko-tehnološke konkurencije između SAD i Kine i ruske vojne invazije na Ukrajinu i naoružavanja energije, lideri EU moraju ili da pokrenu bližu integraciju ili je njihova unija predodređena za budućnost stagnacija, ako ne i raspad.

Plan možda nikada neće biti sproveden. S obzirom na integracioni, možda čak i federalistički pristup plana, malo je verovatno da će čak i umereno više nacionalistička i evroskeptična Evropa postupiti po upustvima Dragija.

Ali barem EU ima plan koji joj omogućava da ekonomski stane na noge, da iskoristi svoje partnerstvo sa SAD, da se suprotstavi konkurenciji sa Kinom i da se suoči sa pretnjom Rusije. Snažan visoki predstavnik, uz novog komesara za odbranu, sluti dobrom.

Međutim, kada je u pitanju globalni jug, izgleda da je Evropa u potpunom gubitku, gledajući na veliki deo sveta samo kao na izvor neželjenih migranata koje treba držati podalje.

Nije uvek bilo ovako. Pre samo jedne decenije, EU je bila ključna u posredovanju u iranskom nuklearnom sporazumu. Sada toga nema ni u pokušajima da se spreči regionalni rat na Bliskom istoku, sa izuzetkom (neuspelog) pokušaja Francuske, zajedno sa SAD, da posreduje u prekidu vatre između Izraela i Hezbolaha.

I malo se radi ili se čak razmišlja da se poboljšaju odnosi EU sa globalnim jugom, iako je čist lični interes zahteva rekonstrukciju.

Ovo je gore od zanemarivanja: ono odražava širi trend ka zatvorenijoj i ksenofobičnijoj Evropi koja preti da suštinski transformiše evropski projekat.

Osim upravljanja veoma problematičnim migracijskim poslovima sa nekoliko severnoafričkih država, i možda kupovine još nekoliko takvih sporazuma u ​​narednim godinama, nejasno je kakva je zapravo evropska politika prema severnoj Africi.

Tu je i komesar za međunarodna partnerstva, koji će se uglavnom fokusirati na Afriku. Ali imajući u vidu protekcionističko raspoloženje u Briselu i rastuće uverenje da partnerstva treba ostvarivati transakcijski u potrazi za interesima EU (da li je to ikada učinjeno drugačije?), nejasno je koliko će EU zapravo imati dodatnu privlačnost u Africi.

Do sada je EU previše obećavala – na primer svoju globalnu inicijativu za pristupne mreže vrednu 300 milijardi evra – i nedovoljno ispunjavala.

Sve se ovo dešava dok se uništenju Gaze ne nazire kraj. Nasilje raste na Zapadnoj obali, a Izrael je krenuo u sveopšti rat protiv Libana (a možda i Irana).

Nakon višemesečne podele po pitanju prekida vatre u Gazi, EU je saglasna da treba da bude postignut ali teško da je neka članica spremna da uradi bilo šta po tom pitanju – na primer, obustavom prodaje oružja Izraelu.

Biće još manje apetita za ovo u svetlu direktne konfrontacije između Izraela i Irana.

Na Generalnoj skupštini UN, gde je ogromna većina zemalja širom sveta podržala rezoluciju koja podržava mišljenje međunarodnog suda pravde kojim se zahteva da Izrael poštuje međunarodno pravo na okupiranoj palestinskoj teritoriji, evropski šou je ponovo bio jadan: 13 zemalja glasalo je za, 12 je bilo uzdržano a dve – Mađarska i Češka – glasale su protiv rezolucije.

Iznova i iznova, Evropi se pruža prilika da okrene stranicu i počne da obnavlja svoju reputaciju na globalnom jugu. Na svakom koraku propušta priliku.