– S obzirom na to da je izrazila spremnost da pregovara o mogućnostima da odustane od svojih nuklearnih ambicija, Severna Koreja bi možda mogla, smatra AP, da izvuče korisne lekcije iz iskustva s Bliskog istoka.
Na Bliskom istoku su „paranoični lideri kratkog fitilja izloženi konstantnoj opasnosti dugo pretnjom nuklearnim naoružanjem sebi obezbeđivali kakvu-takvu sigurnu poziciju“.
Posedovanje nuklearnog ili čak hemijskog oružja vlastodršcu obezbeđuje priličnu moć i uticaj u regionu pa i u svetu, dok odricanje od takvog arsenala može da rezultira okončanjem statusa parije i ekonomskom koristi.
Decenijama je Irak pod vlašću Sadama Huseina razvijao svoj nuklearni program, a okosnicu njegovih nuklearnih napora činio je nuklearni kompleks Tuvajta na samo dvadesetak kilometara od Bagdada, koji je 1980. bombardovao Iran, a godinu dana kasnije Izrael. Sjedinjene Države su vazdušne napade izvele 1990, podseća AP. Inspektori UN su kasnije dokumentovali i zaštitili 550 tona „žutog kolača“, pročišćenog koncentrata uranijeve rude, koji je bio skladišten u Tuvajti pre Zalivskog rata 1991. Uoči invazije SAD na Irak 2003. tadašnji američki predsednik DŽordž Buš je tvrdio da Sadam nastoji da kupi još „žutog kolača“ iz Nigera u okviru programa za razvoj oružja za masovno uništenje. Nekoliko meseci kasnije Bela kuća je priznala da je to bila pogrešna tvrdnja zasnovana na lažiranoj dokumentaciji obaveštajnih službi. Nakon invazije na Irak, piše AP, nije bilo dokaza za postojanje programa za razvoj oružja za masovno uništenje, a glavni inspektor CIA zadužen za pitanja naoružanja u Iraku je 2005. izjavio da u okviru istrage u vezi s navodnim programima nije ništa pronađeno. Nisu otkrivene nove količine „žutog kolača“ u Tuvajti, a onaj koji je bio pod zaštitom UN i koji datira iz perioda pre Zalivskog rata, stavljen je pod kontrolu američkih snaga i na kraju uklonjen iz zemlje 2008.
AP je takođe podsetio na slučaj dugogodišnjeg libijskog diktatora Muamera Gadafija, koji se jednostrano odrekao oružja za masovno uništenje i 2003. okončao nuklearne programe u zemlji. Posle invazije SAD na Irak šokirao je svet ovakvom svojom popustljivošću „pošto je njegova zemlja dugi niz godina imala status međunarodnog parije“. Gadafi je pristao da međunarodni inspektori nadziru proces razoružavanja, te su pomogli okončanje programa za razvoj hemijskog i nuklearnog oružja, kao i balističkih raketa dugog dometa.
U Libiji je nastao haos nakon pobune 2011, čiji su učesnici Gadafija smenili s vlasti i na kraju ga ubili.
AP podseća da su u septembru 2007. izraelske letelice bombama uništile kompleks u sirijskoj pustinji za koji su SAD tvrdile da predstavlja skriveni, gotovo završeni nuklearni reaktor. Godinu dana kasnije, UN su potvrdile da se uništena zgrada po veličini i strukturi uklapa u specifikacije nuklearnog reaktora. Sirija sa svoje strane nikada nije saopštila čemu je služio kompleks Al Kibar u istočnoj provinciji Dir el-Zur. U Siriji je, međutim, nedavno aktuelizovano pitanje hemijskog oružja. Hemijski napad u predgrađu Damaska u avgustu 2013. rezultirao je smrću više stotina ljudi.
SAD su okrivile režim predsednika Bašara al Asada i zapretile kaznenim napadima, ali su od njih odustale nakon iznenadnog dogovora Damaska s Moskvom da se u Siriji uništi svo hemijsko oružje. Ubrzo nakon saopštenja da je to i učinjeno, pojavili su se izveštaji o novim hemijskim napadima, ovog puta hlorom, ali i drugim otrovnim supstancama. SAD su od tada izvršile nekoliko napada na sirijsku vazduhoplovnu bazu, a administracija predsednika SAD Donalda Trampa optužuje Asada da koristi „novu vrstu oružja“ za širenje smrtonosnih hemikalija.
S obzirom na napetosti između Irana i SAD, AP piše da su mnogi lako zaboravili da je zapravo Amerika inicirala nuklearni program Irana preko svog programa „Atomi za mir“ u vreme vladavine šaha Mohameda Reze Pahlavija, koji je uživao podršku SAD. Nakon Islamske revolucije 1979. Iran, opterećen krvavim osmogodišnjim ratom sa Irakom, gotovo da nije radio na razvoju svog nuklearnog programa. Program je proširio nakon sukoba, a Teheran je dugo tvrdio da bogaćenje uranijuma vrši u miroljubive svrhe. Na kraju je 2015. pristao na nuklearni sporazum sa svetskim silama.
Iako jedan od žestokih kritičara iranskog nuklearnog sporazuma, Izrael nikada nije potvrdio, ali nije ni negirao da poseduje nuklearno oružje. Nije ni potpisnik Sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja. AP naglašava da mu njegova višedecenijska politika „nuklearne neodređenosti“ služi kao „kec iz rukava“ protiv brojnih neprijatelja u arapskom i muslimanskom svetu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
