Bliži se sukob sa Severnom Korejom

Vesti uskoro procuruju u javnost. Sastanci na najvišem nivou radi pronalaženja odgovora održavaju se ne samo u Vašingtonu, već i u Seulu, Tokiju, Pekingu i Moskvi.

Ovakav razvoj događaja danas ne izgleda realistično, ali je ipak bliži političkoj nauci nego naučnoj fantastici. Severna Koreja je upravo izvela svoju petu (očigledno uspešnu) probu jedne nuklearne eksplozivne naprave, i to samo nekoliko dana pošto je testirala nekoliko balističkih raketa. U odsustvu veće intervencije, samo je pitanje vremena kada će Severna Koreja povećati svoj nuklearni arsenal (prema sadašnjim procenama ima između osam i 12 naprava) i smisliti kako da svoje oružje učini dovoljno malim da može biti lansirano sa raketama sve većeg dometa i preciznosti.

Teško je preterati s naglašavanjem rizika da će Severna Koreja, najmilitarizovanije i najzatvorenije društvo na svetu, preći ovu granicu. Severna Koreja sposobna da zapreti kopnenom delu SAD može zaključiti da ima malo razloga da se boji američke vojske, što je može navesti da pokrene konvencionalni, nenuklearni napad na Južnu Koreju. Čak i ako bi se takav rat završio porazom Severne Koreje, on bi bio neverovatno skup po bilo kojim merilima.

Ali Severna Koreja ne bi ni morala da započne rat da bi njen nuklearni i raketni razvoj imao realni uticaj. Ako bi Južna Koreja ili Japan zaključili da je Severna Koreja u mogućnosti da odvrati Ameriku da se umeša u rat na poluostrvu, oni bi izgubili poverenje u američke bezbednosne garancije, uvećavajući mogućnost da i sami razviju nuklearno oružje. Takve odluke bi uznemirile Kinu i stvorile uslove za regionalnu krizu ili čak sukob u delu sveta sa najvećom koncentracijom ljudi, bogatstva i vojne sile.

Ima tu još jedan rizik. Severna Koreja, koja je lišena novca, može doći u iskušenje da svoje nuklearno oružje proda onome ko ponudi najviše, pa bila to neka teroristička grupa ili neka zemlja koja je takođe rešila da dođe u posed najjačeg oružja. Po definiciji, nuklearna proliferacija uvećava šanse za dalju nuklearnu proliferaciju – a samim tim i za upotrebu nuklearnog oružja.
SAD imaju svoje opcije, ali nijedna od njih nije nešto naročito. Kada je o pregovorima reč, malo je razloga uzdati se da će Severna Koreja dići ruke od onoga što smatra najboljim jemstvom sopstvenog opstanka. Zapravo, ona je često koristila pregovore da bi kupila vreme za dalji razvoj svojih nuklearnih i raketnih sposobnosti.

Druga mogućnost je nastaviti sa sadašnjom politikom proširenih sankcija. Problem je što sankcije neće biti dovoljno moćne da primoraju Severnu Koreju da odustane od svojih nuklearnih i raketnih programa. To je delimično zbog toga što će Kina najverovatnije nastaviti da dostavlja Severnoj Koreji hranu i gorivo koji su joj neophodni, zato što se plaši velikih talasa izbeglica i ujedinjene Koreje u strateškoj orbiti Amerike u slučaju da Severna Koreja propadne.

Posledica je da usredsređivanje na diplomatiju s Kinom ima više smisla. SAD, posle detaljnih konsultacija sa Južnom Korejom i Japanom, treba da se sastanu sa kineskim zvaničnicima da bi razmotrili kako bi izgledala ujedinjena Koreja, tako da bi se odgovorilo na neke bojazni Kine. Na primer, ujedinjena zemlja mogla bi biti nenuklearna, a američke vojne snage koje bi ostale na poluostrvu bile bi umanjene i povučene dalje ka jugu.

Naravno, moguće je ili čak verovatno da takve garancije ne bi vodile značajnijem smanjivanju kineske podrške Severnoj Koreji. U tom slučaju, SAD bi imale još tri opcije. Jedna bi bila da žive sa Severnom Korejom koja ima rakete koje mogu poslati nuklearnu bombu na američko tlo. Politika bi postala odbrambena (uz razmeštanje dodatnih antiraketnih sistema) i odvraćujuća, pa bi Severna Koreja shvatila da bi bilo kakva upotreba ili širenje nuklearnog oružja vodila kraju režima i mogućoj nuklearnoj osveti. Sajber oružje bi takođe moglo biti upotrebljeno da opstruiše i sprečava napredak programa Severne Koreje.

Druga opcija bila bi konvencionalni vojni napad na nuklearne i raketne ciljeve u Severnoj Koreji. Takav napad bio bi opasan jer se njime možda ne bi postigli svi planirani ciljevi, a mogao bi da izazove isti takav napad na Južnu Koreju (gde ima 30.000 američkih vojnika) ili čak nuklearni napad Severa. Naravno, Japan i Južna Koreja morali bi biti spremni da podrže bilo kakav vojni odgovor SAD pre nego što bi on bio pokrenut.

Treća mogućnost bio bi konvencionalni napad tek pošto bi obaveštajne službe otkrile da Severna Koreja stavlja svoje rakete u pripravnost za skoru upotrebu. To bi bio klasični preventivni napad. Opasnost u ovom slučaju bila bi da obaveštajni podaci možda ne bi bili dovoljno jasni ili pravovremeni.

Sve ovo nas vraća na taj mogući dan u godini 2020. Puno toga je nepoznato, ali sasvim je sigurno da će ko god pobedi na novembarskim izborima u SAD biti suočen sa sudbonosnom odlukom u vezi sa Severnom Korejom, u nekom trenutku tokom njenog ili njegovog mandata.

Autor je predsednik Saveta za spoljne odnose i autor knjige „Svet u metežu“
Copyright: Project Syndicate, 2016.
www.project-syndicate.org