‘Boje se Rusije, strah ih je Izraela, Tramp ih paralizuje, a zbog Afrike su prestravljeni… Ako tako nastave, umreće!‘

Danas se nalazimo u post-posthladnoratovskoj eri i svet je promenio smer. Neke karakteristike starog sistema žive i dalje, ali suprotne sile kao što su nacionalizam, protekcionizam i unilateralizam sve više jačaju.

Istovremeno, Evropa se pokušava prilagoditi ovom novom svetu, ali posedovanje moći sada zahteva radikalnu promenu u načinu na koji gleda na sebe i deluje. To je dovelo do mnogo introspekcije i preispitivanja same sebe, prenosi Jutarnji list.

Kao što je francuski predsednik Emanuel Makron priznao u svom poslednjem govoru na Univerzitetu Sorbona, ako se ne prilagodi, Evropska unija možda neće preživeti. EU je, po njegovim rečima, „smrtna“ tvorevina.

Ova spoznaja izaziva duboku teskobu u Evropi, ako ne i otvoreni strah, a upravo taj strah oblikuje loše izbore koje evropske zemlje i EU trenutno donose, kako ocenjuje u svojoj analizi u Gardijanu evropska kolumnistica lista Natali Toči.

Strah i ovako i onako

Jedan primer toga je nedosledan pristup Evrope invaziji Rusije na Ukrajinu.

Dok u SAD-u politiku oblikuje herojstvo i pobede, pri čemu se spremnost za podršku Ukrajini povećava kada se Ukrajinci dobro pokažu na bojnom polju, u Evropi se radi gotovo potpuno suprotno – kada Ukrajini ne ide dobro ili se čini da je na korak od nekog gubitka, evropske vlade su sklonije pojačati pomoć i podršku.

Zabrinutost zbog poraza Kijeva i posledica za sigurnost kontinenta tera Evropu da se pokrene, da isporuči nešto više vojne pomoći, da odluči iskoristiti profite od zamrznute ruske imovine za podršku Ukrajini, pa čak i da razmišlja o raspoređivanju vojnih snaga u Ukrajini, kao što je to Makron više puta sugerisao.

A kada Ukrajini ide dobro, kao što je to bilo tokom njene uspešne protivofanzive u Harkovu i Hersonu krajem leta i u ranu jesen 2022. godine, u Evropi počne rasti strah od poraza Rusije i rizika da to dovede do ‘nuklearnog Armagedona‘ ili ruske implozije, potpunog urušavanja zemlje. Iako je neosporno da su evropske vlade Ukrajini pružile pozamašnu ekonomsku i vojnu podršku – tu su i milioni izbeglica koje su zemlje EU primile – zbog tog je straha vojna pomoć često bila premala i isporučivana prekasno.

Taj strah igra veliku ulogu u objašnjenju neugodne situacije u kojoj se nalazi Ukrajina u stilu „proklet bio ako to učiniš, proklet bio ako ne“, koja produžava rat i košta nebrojene živote.

Strah uvelike objašnjava i pristup Evrope severnoj Africi i Bliskom istoku. Dok se u vezi Ukrajine taj strah manifestuje kao preterani oprez i suzdržanost, kada je reč o zemljama južnog Mediterana i Afrike, strah se pokazuje u odustajanju od spoljne politike. Evropa ne samo da se boji tih zemalja – ona je doslovno prestravljena.

Starenje stanovništva Evrope trebalo bi voditi racionalnoj i koristoljubivoj raspravi o podsticanju legalne migracije, no umesto toga strah oblikuje trenutnu histeriju u vezi neetičkih dogovora kojima se gotovinom plaća zemljama u tom regionu u zamenu za njihovo obećanje da će kod sebe zaustaviti migracije u Evropu.

Sebičnost i licemerje

Nedavni dogovori EU-a s režimima u Tunisu, Egiptu, Mauritaniji i Libanu svedoče tome.

Jasno, prošlost nije bila savršena – kao što je predsednik Demokratske Republike Kongo Feliks Čisekedi otvoreno rekao u nedavnom intervjuu, afrički su se čelnici odavno umorili od indoktrinacije i arogancije zapadnih demokratija te im je draže raditi s Rusijom i Kinom.

Iza evropskih priča o pravdi i poštenju uvek su stajali sirovi materijalni interesi. Opsednutost zaustavljanjem migracija tokom pregovora u vezi nepoštene trgovine i vađenja prirodnih resursa nije nova pojava. A sa svakom krizom, evropska sebičnost i dvostruki standardi bili su samo potvrđivani – dovoljno je prisetiti se gomilanja vakcina na Zapadu tokom pandemije kovida 19 ili krajnje nedostajućih sredstava za borbu protiv klimatskih promena koja su usmerena Africi (Afrika je dobila tek 3 odsto globalnih tokova finansiranja za borbu protiv klimatskih promena, pri čemu taj kontinent snosi najmanje odgovornosti za klimatske promene, a trpi najveće posledice, op.a.).

Ipak, u prošlosti je – iako nedostatna i nekoherentna – barem postojala ambicija uticaja i pomoći afričkom kontinentu kroz spoljnu i razvojnu politiku. Sada se politika svodi na grubi transakcijski pristup, u kojem evropske zemlje i institucije EU surađuju s afričkim kolegama kao da su izvršni direktori koji potpisuju poslovne ugovore. Pristup ‘novac za to da nema migranata‘ nije spoljnja politika – to je odricanje od spoljne politike, piše Toči.

Strah je još izraženiji kada je u pitanju Bliski istok, a posebno izraelsko-palestinski sukob. Ne postoji razlog koji bi mogao objasniti zašto evropske vlade uporno odlučuju da ne iskorišćavaju svoj uticaj, iako ga potencijalno imaju dosta.

EU je već dugo glavni trgovinski partner Izraela, a Nemačka je, nakon SAD-a, najveći vojni dobavljač Izraela. EU je takođe najveći donator pomoći Palestincima.

Pa ipak, nikada nije bilo ni najmanje naznake korišćenja ovih poluga. Tu još jednom uskače strah – u ovom slučaju, strah od izraelskih optužbi za antisemitizam igra veliku ulogu. Te su optužbe sada iskrivljene i u mnogim slučajevima proširene te uključuju bilo kakvu kritiku Izraela ili izražavanje anticionizma.

Strah od straha i paralizujući strah

Strah je u temelju trajnih podela Evrope oko rata u Gazi, pri čemu su neke zemlje, poput Nemačke, iz očitih istorijskih razloga na takve optužbe osetljivije od drugih.

Generalno, to objašnjava neuspeh u tome da se bezuslovna podrška Izraelu dovede u pitanje, bez obzira na to što sadašnja izraelska vlada čini. Opšte je poznato i priznato da je izraelski rat u Gazi izazvao ljudsku katastrofu, a mnogi strahuju da bi ta katastrofa mogla dosegnuti razmere genocida, ako Izrael nastavi putem pretnji kopnenom invazijom na Rafu.

Istovremeno, nigde nema nikakve naznake da Evropa nešto preduzima u vezi s tim, osim bacanja beznačajnih fraza.

Stoga, kada se pogled usmeri na istok, očito je da je strah doveo Evropu do stalnih kašnjenja i nepotrebnog suzdržavanja, dok je kada je jug u pitanju strah gurnuo Evropu kao političku zajednicu prema potpunom odustajanju od spoljne politike.

Na zapadu je takođe opipljiva teskoba i strah dok Evropljani čekaju izbore u SAD-u, zabrinuti zbog povratka Donalda Trampa. Ovaj strah dovodi do paralize – Trampov povratak je verojatan, ali umesto da se priprema za njega, Evropa jednostavno pokušava rešiti se toga praveći se da ne postoji.

Otvoreno Makronovo priznanje da EU možda neće trajati zauvek ispravno je i trebalo bi podstaknuti zdravo i hitno preispitivanje načina na koji se Evropa nosi i sarađuje s ostatkom sveta.

Parafrizirajući Frenklina D. Ruzevelta, jedino čega se moramo bojati je sam strah.

Prepuštanjem, kako je to nazvao Ruzevelt, „bezimenom, nerazumnom, neopravdanom teroru, koji paraliuje potrebne napore da se povlačenje pretvori u napredovanje“, Evropa rizikuje da svoju smrtnost pretvori u samoispunjavajuće proročanstvo.