Bojko, Borelj i Kosovo

Izbor vodećih ljudi Evropske unije, nikada do sada nije bio tako dramatičan i kontroverzan.

Glavni zaplet je u pitanju izvora legitimiteta – što na vodeća mesta nisu došli „nosioci lista“ koje su grupacije političkih partija odredile: demohrišćani Manfreda Vebera, a socijalisti Fransa Timermansa. Razočarani su i jedni i drugi, protiv su i oni koji bi trebalo da su „za“. Stvorena su dva bloka: jedan koji želi da se pridržava principa „nosilaca lista“ i drugi koji moć i dalje drže kod šefova vlada država članica – ali ne svih.

Nemačka velika koalicija je na ispitu. „To je dovoljan razlog da se napusti vlada“, rekao je jedan od vodećih socijalista Zigmar Gabriel. „To je pobeda za Viktora Orbana“, ljutito je rekao bivši šef SPD i predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc.

Deo tih turbulencija stigao je do evropskog jugoistoka i doveo do spora ministra spoljnih poslova Srbije Ivice Dačića i bugarskog premijera Bojka Borisova. Dok je Orban jasni dobitnik u ovoj izbornoj kalkulaciji, bugarski premijer nije. Bilo je predviđeno da bivši bugarski premijer Sergej Stanišev postane predsednik Evropskog parlamenta. Nije se ni to dogodilo, već je premijer postao italijanski socijalista David Maria Sasoli.

Da bi Ursula fon der Lajen postala predsednica Evropske komisije, od nje većina nemačkih partija koje se protive njenom izboru SPD, „Zeleni“ kao i njihove grupe u Evropskom parlamentu, zahteva da u svoj program uvrsti ovlašćenje Parlamentu da usvaja zakone.

To bi, suštinski, značilo da predsednik Komisije ima mnogo manja ovlašćenja nego ikada i da je postaje predsednik vlade ograničen parlamentarnim odlukama. Istovremeno, to znači uvođenje većinskog principa u olučivanju u EU, umesto dosadašnjeg konsenzusa.

Direktorka nemačkog Uduženja za spoljnu politiku (DGAP) Danijela Švarcer predlaže da se fon der Lajen što pre izjasni da je za jačanje uloge Parlamenta, što bi moglo da se izvede dogovorom sa EK, bez izmene Osnivačkog ugovora, a to bi zahtevalo izjašnjavanje članica.

U tom kontekstu pojavljuje se pitanje Kosova, definisanja evropskog stava prema njemu i uloge predloženog predstavnika EU za spoljnu i odbrambenu politiku Žozepa Borelja. Članice EU nemaju jedistven stav prema Kosovu i jasno je da ga neće uskoro imati. Jedan deo političkog i nacionalnog evropskog spektra smatra da bi upravo na Kosovu bilo mogućno stvoriti model za buduću jedinstvenu evropsku politiku. Taj model bio bi ono što „većina želi“.

Takvo mišljenje pre dva dana saopštila je predsednica Zelenih, možda buduća nemačka kancelarka Analena Berbok. Ona je, analizirajući političke pozicije španskog ministra spoljnih poslova Borelja, rekla da on mora da poštuje „stav većine“ prema Kosovu, a ne da insistira na svom i španskom stavu. Ta „većina“, razume se, jeste većina država koja su priznale Kosovo. Ostalih pet, koje nisu, trebalo bi da se povinuju tom stavu.

Tom stavu pridružio se bugarski premijer Bojko Borisov. Osim što je takav stav sasvim nerealan, njegovo usvajanje vodilo bi daljem dezintegrisanju evropske politike, jer je jasno da nijedna država ne bi prepustila odlučivanje nekom drugom o pitanju koje se nalazi u okviru suverenog odlučivanja svake države. Moglo bi, tako, da se desi, da diplomatske odnose uspostavljaju subjekti koji jedan drugog uopšte ne priznaju, što je nezabeleženo u diplomatskoj istoriji.

Sve to mogu da budu irelevantna pitanja, ako se uporedi šta spaja Ursulu fon der Lajen i Borelja: to je kompatibilnost stavova prema odbrambenoj politici. Nemačka ministarka odbrane već duže vreme je pristalica stvaranja zajedničke evropske vojske. Upravo to je bio glavni razlog zbog kog ju je francuski predsednik Makron, ne samo podržao, nego predložio Angeli Merkel. I to ne od juče, nego još pre godinu dana, kako navode francuski izvori.

Borel odbija svaku vrstu regionalnih podela, bilo da je reč o Bregzitu ili Kosovu. Kada je u martu posetio Beograd, Borel je bio jasan da će Španija nastaviti politiku nepriznavanja Kosova. On je, na drugoj strani, pristalica povećanja troškova odbrane, posebno kada je reč o novim tehnologijama. Važno je i to da želi čvrstu politiku prema migrantima.

Boreljov problem je odnos prema Rusiji, koju on smatra „pretnjom“ Evropi, isto tako „kao što je to uvek bila“, zbog čega je protestovalo rusko Ministarstvo spoljnih poslova. EU želi da ublaži konfrontaciju s Rusijom, tako da Boreljov izbor donosi problem i sa te strane.

Za ovu platformu izjasnile su se zemlje „Višegradske grupe“, gotovo sigurno na osnovu dogovora sa Angelom Merkel, a koje je predvodio Viktor Orban. Uz njih je bio i Mateo Salvini. Orban je pobedonosno izjavio da je izbor ovih kandidata „pobeda“ za Mađarsku, jer je sprečen izbor kandidata koji bi bili „više nego loši za Mađarsku“, koji „ne poštuju zemlju, niti njene građane“.

Gotovo svako imenovanje ima u sebi kontraverzu. Osim Lagard, niko nema posebno upečatljiv međunarodni profil, što će otežati željenu afirmaciju EU u krugu velikih sila. I ona je, međutim, bila pred francuskim sudom zbog zloupotreba u korišćenju javnih sredstava dok je bila ministarka finansija.

Ako ova kandidatura, za koju se glasa 16. jula, propadne, onda novo ime mora da se pojavi u roku od mesec dana i da bude predloženo Evropskom parlamentu. Među nezadovoljnim zemljama nalazi se i Bugarska. Premijer Borisov se preko izjave o Kosovu pridružio onima koji će tražiti zakonodavna ovlašćenja Evropskog parlamenta kao protivuslugu za glas za Ursulu fon der Lajen. Tom delu nezadovoljnih demohrišćana, socijalista, liberala i zelenih neće biti nimalo žao, ukoliko njena kadidatura propadne na glasanju.