Borba za kalifat „Velika Somalija“

Ona je iznikla iz organizacije Itihad el Islami 2006. Spoljni uticaji, posebno Al Kaide, u ideološkom profilisanju organizacije bili su važni, ali Al Šabab je u suštini ostao somalijska salafistička organizacija. NJen cilj je stvaranje „Velike Somalije“ ujedinjene u islamskom kalifatu, a terorističke akcije su dominantan metod.

Jednoj od njih pre nekoliko dana bila je svedok i delegacija Srbije s ministrom spoljnih poslova, Ivicom Dačićem, dok je bila na sastanku sa somalijskim predsednikom u Mogadišu.

Somalija je izuzetno strateški važna zbog kontrole Indijskog okeana i pristupa Ormuskom prolazu, Crvenom moru i Sueckom kanalu. Ona je predvorje Persijskog zaliva i svetionik za naftne puteve, pa oružane akcije i njeni brutalni teroristički akti daleko prevazilaze lokalne okvire.

Današnja Somalija jednim delom nalazi se na teritoriji zemlje Punt koja je trgovala sa drevnim Egiptom. Proizvodi civilizacije Punta mogu se videti na ilustracijama hrama kraljice Hatšepsut u Luksoru. Tokom srednjeg veka pojavilo se nekoliko moćnih somalijskih imperija, a u 19. veku, Britanci i Italijani stvorili su kolonije, britansku i italijansku Somaliju.

Do ujedinjenja britanske i italijanske Somalije, u granicama koje prilično odgovaraju današnjem izgledu zemlje, došlo je 1960. a njih su povukli kolonijalni vladari. Ostalo je više, za Somalijce, spornih teritorija. Oni su želeli da priključe i francusku Somaliju na severu, koja je postala 1977. današnji DŽibuti kao i region Ogadena, koji se nalazi u Etiopiji.

U julu 1976. predsednik Mohamed Said Bare formirao je Somalijsku revolucionarnu socijalističku partiju koja je ustanovila jednopartijsku vladavinu. Bare je pokušao da u duboko podeljenom, plemenskom i predindustrijskom somalijskom društvu uspostavi vladavinu na principima „naučnog socijalizma“.

Partija je pokušala da pomiri zvaničnu državnu ideologiju sa zvaničnom državnom verom. Naglasak je stavljen na islamske principe društvenog progresa, jednakosti i pravde. Dok je partija ohrabrivala privatne investicije u ograničenom obimu, osnovni pravac vladavine bio je komunistički.

Predsednik Bare je sebe nazivao „drug Said“. On se snažno oslanjao na kinesku tradiciju. Dobrovoljci su sadili i ubirali žitarice, gradili puteve i bolnice. Skoro celokupna industrija, banke i preduzeća bili su nacionalizovani, a podržavana je zadružna poljoprivreda. Plemenska i klanovska rascepkanost bile su ogroman problem za zemlju.

Vlada je odmah zabranila javno ispoljavanje plemenske pripadnosti i tražila lojalnost centralnoj vlasti. Said Bare je čak organizovao ceremoniju u kojoj je javno sahranio tribalizam.

Velike promene počele su u obrazovanju i kulturi. Prvi put u istoriji uveden je somalijski pisani jezik, što je značajno poboljšalo somalijski obrazovni sistem i smanjilo stopu nepismenosti. Drugo dostignuće bilo je veliko poboljšanje infrastrukture i izgradnja novih puteva kojima su južni delovi zemlje povezani sa gradovima i naseljima udaljenim hiljadama kilometara na severu. Počeli su da se realizuju i važni poljoprivredni projekti.

Otpori ovakvoj politici bili su brojni, a Bare ih je slamao vojnom silom. Kada je 1975. usvojen novi zakon o porodici kojim su muškarci i žene izjadnačeni u nasleđivanju, veliki broj muslimanskih šeika digao je svoj glas protiv, navodeći da to nije u skladu sa islamskim učenjem. Bare je nekoliko njih osudio na smrt. Bare je, pod uticajem kubanskog lidera Fidela Kastra, bio aktivni učesnik u projektu „federacije marksističkih država“ na Crvenom moru.

Siad Bare je bio pristalica Velike Somalije, koja bi obuhvatila sve regione Roga Afrike u kojoj žive etnički Somalijci i gde su dominantno stanovništvo. U njoj bi se našle Somalija, DŽibuti, Ogaden i provincije u Keniji. Zemlju je nazvao Demokratska Socijalistička Republika Somalija.

Bare je 1977. počeo rat za Ogaden, što se istorijski može uzeti kao osnova za stvaranje „Al Šababa“ tri decenije kasnije. Sukob je uključio rivalstvo i ambicije dva veoma različita tipa nacionalizma. Etiopski nacionalizam u osnovi je bio politički, zasnovan na nasleđu etiopske imperije i najstarije nezavisne zemlje u Africi. Somalijski nacionalizam bio je etnički i kulturni.

Ovaj rat, Bare je izgubio. Od tada, vlada je počela da sprovodi kolektivno kažnjavanje plemena iz kojih su poticali pojedini protivnici ili kritičari vlasti. To je konačno dovelo do stvaranja i organizovanja naoružanih formacija. Jačanje ovih naoružanih opozicionih grupacija bio je uzrok koji je doveo do obaranja režima i izbijanja brutalnog građanskog rata.

Poslednjih 10 godina režim je postao potpuno opsednut bezbednošću, pa je sasvim zapostavio privredni razvoj zemlje, sve dok država nije bankrotirala. Posle teškog saobraćajnog udesa 1986. kada je Bare bio ozbiljno povređen i zbog toga mentalno nije bio u stanju da obavlja predsedničke dužnosti, jedan od njegovih sinova, Ajanle, preuzeo je vlast.

Ajanle je zbačen 1991. savezom protivničkih plemenskih vođa, uglavnom iz severnog dela bivše britanske Somalije, Etiopije i Libije. Posle sastanaka plemenskih vođa, nekadašnja britanska Somalija objavila je nezavisnost 1991. pod imenom Somaliland. Mada je bila defakto nezavisna i relativno stabilna u poređenju sa turbulentnim somalijskim jugom, ova nezavisnost nije priznata ni od jedne strane vlade. To se sve događalo, da se podsetimo, kada su uveliko priznavane secesije bivših jugoslovenskih republika. Od tada, somalijsko društvo doživljava, do tada neviđenu, erupciju međuplemenskih i unutarplemenskih sukoba koja traje do danas.