Borba za Sibir: Geografija rusko-kineske koalicije

Posle nedavne posete kineskog predsednika Si Đinpinga Moskvi, postalo je jasno da Rusija i Kina kreću u zbližavanje koje bi u svemu trebalo da bude supstitucija za 400 godina evropske istorije Rusije.

Potpisan je veliki broj ugovora u različitim oblastima, obe strane ocenile su da ulaze u potpuno novi i drugačiji nivo ekonomske saradnje koji se već naziva pravcem ka ekonomskoj integraciji – stvaranju zajedničkih preduzeća, proizvodnih lanaca, prelazak na trgovinu nacionalnim valutama i proširenje saradnje na vojno-političkom planu. „Ne postoji formalna unija, ali u stvari Rusija i Kina su u koaliciji“, ocenili su ruski mediji.

SVETO KAMENJE EVROPE: U Rusiji se uviđa da Kinezi shvataju da više neće imati dobre odnose sa Zapadom. Potrebna im je jako zaleđe u toj konfrontaciji. Slaba Rusija koja može da se raspadne, ne može da im bude upotrebljiv resurs za sopstveni razvoj i bezbednost. „Naravno, oni neće samoinicijativno da raskinu ekonomske veze sa njima, kao što to nismo ni mi pre sankcija.

Osim toga, Kina mnogo više zavisi od zapadnih tržišta nego mi. Ali u poslednjih 10 godina oni se preorijentišu na domaće tržište, saradnju sa drugim azijskim zemljama i njihovim najbližim susedima, pre svega sa Rusijom. Ovo je dug, ali neizbežan proces“, naveo je ruski nedeljnik Argumenti i fakti. Drugi razlog su nepovoljna kretanja na evropskim tržištima koja su na nizbrdici.

„Smanjiće se kupovna moć Evrope, a Azija će biti sve manje zainteresovana za izvor tehnologije. Polako će se pretvoriti u jednu veliku Veneciju. Turistički centar u kome možete ukusno jesti, diviti se prelepoj arhitekturi, prošetati – da parafraziram Dostojevskog – uz sveto kamenje Evrope. Ali to više neće davati ton u svetskom političkom, ekonomskom i duhovnom životu“, navode ruski stručnjaci.

U centru ovog zaokreta stoji ruska geografija. Rusija je država koja se prostire na 17,5 miliona kvadratnih kilometara, na 11 vremenskih zona i ima 150 miliona stanovnika. Najveći deo ovo teritorije nalazi se na istoku zemlje i poznat je kao Sibir, koji se prostire u dužini od 7.000 km u pravcu istok-zapad od planine Ural na zapadu do razvodnih planina na istoku, i oko 3.500 km u pravcu sever-jug od Severnog ledenog okeana do kazahstanskih planina i granice sa Mongolijom i Kinom. Sve osim krajnje jugozapadnog dela Sibira (koji je deo Kazahstana), čini oko 77 odsto ruske teritorije sa 13,1 miliona km².

Ali u njemu živi samo 40 miliona ljudi – 27 odsto stanovništva zemlje, čineći Sibir jednim od najređe naseljenih regiona na Zemlji. Sibir je poznat prvenstveno po svojim dugim, oštrim zimama, sa januarskim prosekom od – 25 °C, kao i po tome što su ga ruske i sovjetske vlasti dugo koristile kao lokaciju za zatvore, radne logore i progonstvo. Deo moderne Rusije je od 16. i 17. veka. Većinu stanovništva čine Rusi.

Izuzetno je bogat mineralima, koji sadrže rude gotovo svih ekonomski vrednih metala. Ima neke od najvećih svetskih nalazišta nikla, zlata, olova, uglja, molibdena, dijamanata, diopsida, srebra i cinka, kao i velikih neiskorišćenih resursa nafte i prirodnog gasa.

PROJEKAT ŠOJGU: Sukob sa Evropom ponovo je u Rusiji otvorio pitanje unutrašnjeg razvoja Sibira. Oni koji u njemu vide izlaz za sankcije i ograničenja u odnosima sa zapadom, polaze od toga da očekivanje njihovih obnavljanja u najmanje narednih 20 godina nemaju perspektivu. Ovakva orijentacija, međutim, pokazuje se, nije jednostavna i suočava se sa problemima u njenoj realizaciji.

Stanovništvo ne prima lako ovu promenu, a birokratska nezainteresovanost je ignoriše. Sve to dovelo je do reakcije i kritika i upozorenja da se mnogo toga radi pogrešno i presporo. Zapadni i istočni Sibir ispali su iz planova razvoja teritorija iza Urala, u uslovima kada se već mnogo kasni, 10-15 godina, s preorijentacijom na istočna tržišta, koja su počela naglo da rastu od početka 2000-ih. Poslednjih godina izgrađen je samo jedan gasovod – Snaga Sibira i veoma sporo se realizuje projekat Snaga Sibira-2.

On bi, inače, trebalo da poveže polja Jamala i Zapadnog Sibira sa azijskim tržištima i obezbedi transfer resursa sa zapada na istok. Drugi deo resursa trebalo bi da ide na jug – u Tursku, a u budućnosti i Iran i Indiju.

Zaokret ka Istoku, čak ni u teškoj konfrontaciji sa Zapadom, čini se da nije postao superideja ni ruske elite, niti stanovništva. Ne vidi se ništa nalik poznoj imperijalnoj paroli Napred ka Velikom okeanu, koja je inspirisala graditelje Transsibirske železnice, što je cela zemlja pratila ne zaustavljajući dah. Čak ni u istočnim regionima ideja o zaokretu nije mnogo zagrejala stanovnike, iako im potencijalno donosi velike koristi. To se, pre, doživljava kao „moskovski projekat“.

U vreme SSSR, Sibir je infrastrukturno zapostavljan iz strateških razloga, iz straha da će to pomoći kineski napad koji bi mogao da usledi. U ruskoj svesti, Sibir je samo ostava prirodnih resursa. A vlasnik kuće dolazi u ostavu samo da odatle nešto uzme – niko u njoj ne namešta krevet, televizor i ne pravi je centrom kućnog života. Otuda se postavlja i pitanje koliko je opravdano trošenje ogromnih sredstva za razvoj ove predugačke i klimatski složene teritorije? Na ovu temu raspravlja se više od sto godina.

Novo pitanje je ko će i zašto da gradi luke, puteve i gradove iza Urala, ako se tamo nastavi depopulacija, jer stanovništvo čitavog ruskog Dalekog istoka danas čini svega osam miliona ljudi. Samo u Šangaju živi tri puta više. Jedan od glavnih nosilaca ovakvih ideja jeste ministar odbrane Sergej Šojgu i čitav krug ljudi i institucija koji inkliniraju moćnom ruskom Ministarstvu odbrane.

Šojgu, koji je još i predsednik Ruskog geografskog društva, u leto 2021. predložio je da se u Sibiru izgradi tri do pet velikih gradova koji bi postali ekonomski centri, i centri razvoja. „U Sibiru treba da izgradimo tri, a po mogućstvu pet velikih naučno-industrijskih, privrednih centara, odnosno gradove sa 300-500 hiljada stanovnika, najbolje do milion ljudi“, prenela je tada pres služba Ministarstva odbrane.

On je tada izrazio žaljenje što tako veliki projekti kao što su Komsomolsk-na-Amuru, Krasnojarska i Sajano-šušenska hidroelektrane i Bajkalsko-amurska magistrala ne mogu da se realizuju u savremenoj Rusiji. Prvi grad u okviru projekta Šojgu mogao bi da se pojavi na granici Hakasije i Krasnojarske teritorije. Biće podignut u Minusinskom basenu, koji je poznat po svojoj izuzetno blagoj klimi u tom oštrom regionu, pa je nazvan „sibirskom Italijom“.

AZIJA PROIZVODNI DODATAK RUSIJE: To od Rusije zahteva da promeni pravac unutrašnjeg razvoja. Neophodno je podići istočne regione, a pre svega, ne samo Daleki istok, već i Centralni Sibir. Predlaže se da se prenesu i neke upravljačke strukture. Tomsk i Novosibirsk bi zajedno mogli da postanu naučna prestonica Rusije, Krasnojarsk i Irkutsk – industrijska prestonica, a Vladivostok – trgovačka prestonica.

Moskva bi ostala politička prestonica Rusije, a Sankt Peterburg kulturna. Ubrzo se, međutim, pokazalo da spremnost za ovakve poduhvate nije velika. Ne može svako da odluči da se preseli u Sibir, a izgradnja grada u basenu Minusinsk je generalno utopijska ideja, ocenila je direktorka regionalnog programa Nezavisnog instituta za socijalnu politiku Natalija Zubarevič.

Ona ukazuje da su gradovi nastali istorijski i davno, te da su sovjetske vlasti gradile gradove uporedo sa fabrikama. Tako je nastao Toljati, tako je nastao Norilsk. Novosibirski Akademsgorod izgrađen je da bi u slučaju rata i zauzimanja evropske teritorije, Rusija imala alternativni centar nauke i nuklearnih tehnologija. U postsovjetsko doba ni jedan grad nije izgrađen od nule.

Gradnja ne bi bila jeftina. Kvadratni metar bi koštao oko 100 hiljada rubalja (1.500 evra), a ako se računa 30 metara po osobi, to je već 45.000 evra. Shodno tome, grad za 300 hiljada ljudi koštaće 15 milijardi evra. Ako je potrebno, naravno, moguće je to učiniti, a glavno je razumeti kome će ovaj grad biti namenjen.

Pristalice sibirske ekspanzije tvrde da je potcenjivanje Azije u ruskom razvoju usledilo zbog prihvatanja teorija kolonijalnih sila, koje su nastojale da opravdaju svoju politiku eksploatacije i pljačke, pa Aziju proglasili nazadnom. Danas su stvari obrnute. Evropa i zapad su u opadanju. Tako su nastala i shvatanja koja potcenjuju sirovinsko bogatstvo.

„Ako je isplativo trgovati ugljovodonicima, metalima, strujom i žitom, onda se njima može i treba trgovati. Važno je da iskoristimo naše konkurentske prednosti date od Boga, koje su osvijili naši pioniri-istraživači, a zaštitili naši ratnici. Svojevremeno nam je nametnuta ekonomska teorija po kojoj se iPhone iz nekog razloga smatra vrednijom robom od pšenice ili mesa. Gluposti! Pred nama na istoku i jugu su ogromna tržišta – energenata, hrane. Zaboravljamo da ti isti Kinezi ili Korejci uvoze monstruoznu količinu hrane iz SAD. Mogli bismo da to uzgajamo za njih. Ništa nas ne sprečava da ih snabdevamo ne samo pšenicom ili sojom, već i mesom, mlečnim proizvodima“, ukazuje poznati politikolog, Sergej Karaganov.

On tvrdi da „neće Rusija biti sirovinski dodatak Aziji, već će Azija biti proizvodni dodatak Rusije, slično kao što je bila Evropa“. Iz Azije će se dobiti mnogo jeftinije mašine i oprema, telefoni, frižideri… nego na Zapadu. Za tri do pet godina očekuje se da će kineski automobili biti bolji od nemačkih, a budućenost električnih automobile i tehnologija potrebnih za njih, nesumnjivo će biti kineska.

Za ovakav zaokret osim novca, potrebna je odlučnost i spremnost stanovništva da ga sprovede. Carska i boljševička ideologija raspolagale su sa obe osobine. Moderna Rusija, čini se, tek treba da dokaže da vlada takvim entuzijazmom, ali i da reši pitanja koja stoje ispred ovoga. Ukrajinski rat je prvo od njih.