Borbe za Karabah trajale su 30 godina: Zašto ga je sad Azerbejdžan tako lako osvojio?

Na vlasti dve decenije i s jednim uspešnim ratom već iza sebe, predsednik Alijev često je govorio o vraćanju planinske enklave Nagorno Karabaha pod potpunu kontrolu Azerbejdžana nakon što su se njeni etnički jermenski stanovnici ranih 1990-ih odvojili od vlasti Bakua.

Sada ga je splet faktora uverio da je nastupio pravi trenutak, rekao je Elin Sulejmanov, ambasador Azerbajdžana u Velikoj Britaniji. “Istorija se neprestano okreće”, rekao je Sulejmanov. „Nismo to mogli učiniti ranije i verovatno ne bi bila dobra ideja da to učinimo kasnije.“

„Zvezde su se poravnale iz određenih razloga i predsednik Alijev je vidio to poravnanje“, rekao je Sulejmanov, koji je prethodno radio u kabinetu predsednika Alijeva.

Istaknuta među tim „zvezdama“ bila je nova nesposobnost ili nespremnost Rusije, Zapada ili Jermenije da intervenišu kako bi zaštitili Nagorno Karabah, teritoriju koja je sve vreme formalno bila deo Azerbejdžana.

Samoupravna enklava imala je na raspolaganju 10.000 boraca, dok vojska Azerbejdžana, prema procenama zapadnih stručnjaka, broji više od 120.000 vojnika.

„Dovršava nešto što njegov otac nije stigao“

U razgovoru za Rojters, dva visoka zvaničnika i izvor koji je radio s Alijevim naglasili su da se odluka o povratku otcepljene regije oblikovala mesecima, kako se menjala diplomatska stvarnost.

Bila je to i duboko lična stvar za predsednika, rekli su. Obraćajući se narodu Azerbejdžana dan nakon što su njegove trupe ušle u Nagorno Karabah, Alijev je rekao da je naredio svojim vojnicima da zaštite civile. Baku je kasnije objavio da su 192 njegova vojnika ubijena u operaciji, dok su karabaški Jermeni izgubili preko 200 ljudi.

„Predsednik Alijev dovršava nešto što njegov otac nije mogao jer mu je ponestalo vremena“, rekao je jedan od izvora koji je želeo ostati anoniman.

Akcije Alijeva olabavile su decenijama dug ruski pritisak nad strateški važnom regijom Južnog Kavkaza koja je isprescana naftovodima i plinovodima, a leži između Crnog i Kaspijskog mora i graniči s Iranom, Turskom i Rusijom.

U tri intervjua, jednom pre i dva nakon vojne operacije, predsednikov savetnik za spoljnu politiku Hikmet Hadžijev rekao je da je Baku izgubio strpljenje sa statusom kvo.

Manje od dve nedelje pre nego što su azerbejdžanske snage ušle u Karabah, Hadžijev je rekao Rojtersu da Baku nema nikakve vojne ciljeve „u ovoj fazi“. Dodao je da ne može prihvatiti ono što je nazvao „sivom zonom“ s vlastitim oružanim snagama Nagorno Karabaha, koje je uporedio s mafijom, na teritoriji Azerbejdžana.

Odbrambene snage Karabaha u međuvremenu su se raspustile prema uslovima novog sporazuma o prekidu vatre, ali su odbacile azerbejdžanske kritike u prošlosti, nazivajući se legitimnom borbenom snagom.

Napetosti između Jermenije i Rusije

Na dan vojne operacije, nakon što su borbe prestale, Hadžijev je naveo ono što je nazvao „pokretačkim elementima“ koji su potstakli Baku da pribegne vojnoj akciji, spominjući eksploziju nagazne mine koja je ranije tog dana ubila dva azerbejdžanska civila u delu Karabaha koji je ponovno zauzet u ratu 2020. „Dosta je“, rekao je Hadžijev.

Predsednik Alijev takođe se osvrnuo na taj napad te sličan incident u kojem su poginule još četiri osobe. Karabaški Jermeni nazvali su te tvrdnje „apsolutnom laži“. Rojters nije mogao nezavisno proveriti što se dogodilo.

Rusija, koja ima mirovne snage na terenu, ali je zauzeta vlastitim ratom u Ukrajini, stajala je po strani. Hadžijev je rekao da je Azerbejdžan dao Rusima „obaveštenje nekoliko minuta“ pre početka operacije.

Nikol Pašinjan, premijer susedne Jermenije koja je dva puta vodila velike ratove oko Karabaha, nije poslušao pozive opozicionih političara da interveniše i rekao je da njegova zemlja mora biti „slobodna od sukoba“ radi vlastite nezavisnosti.

Zapad – koji je prethodno pokušao posredovati – samo je pozvao Alijeva da prekine svoju operaciju i bio je propisno ignorisan.

Pašinjan je potom oštro kritikovao Rusiju da ne čini dovoljno da spreči krizu. Na konferencijskom pozivu prošle nedelje, Kremlj je demantovao da su njegove mirovne snage trebale intervenisati. Rusko ministarstvo spoljnih poslova dodalo je da on čini „ogromnu pogrešku“ i optužilo ga da pokušava uništiti vekovne veze Jermenije s Moskvom.

Prozor mogućnosti

Nevolje su se kuvale mesecima. Budući da je Rusija bila zauzeta ratom u Ukrajini, Alijev je, čini se, osetio priliku. U decembru prošle godine građani Azerbejdžana koji sebe opisuju kao ekologe nezadovoljne ilegalnim rudarenjem počeli su blokirati koridor Lačin, jedini piut koja povezuje Karabah s Jermenijom.

Zvaničnici Nagorno Karabaha tada su tvrdili da su demonstranti samo paravan za blokadu puta, te da su među njima i azerbejdžanski zvaničnici. Baku je odbacio te optužbe.

Očito ne želeći eskalaciju, naoružane ruske mirovne snage nisu delovale kako bi silom uklonile demonstrante.

U junu je, pozivajući se na incident s pucnjavom, Azerbejdžan blokirao koridor, zaustavivši transport uključujući i humanitarnu pomoć. Dopustio je samo medicinsku evakuaciju, što je korak koji je produbio nestašicu hrane i lekova u Nagorno Karabahu.

Naoružani graničari držali su kontrolni punkt u blizini baze za ruske mirovne snage, koje ponovno nisu intervenisale. Baku je ignorisao pozive iz Vašingtona i Moskve da deblokira cestu, navodeći kao razlog opasnost od krijumčarenja oružja.

U maju, u pokušaju da unapredi mirovne pregovore, jermenski premijer Pašinjan rekao nešto što je izgledalo kao revolucionarna ponuda: Jermenija je bila spremna priznati Karabah kao deo Azerbejdžana, ako Baku garantuje sigurnost svog etničkog jermenskog stanovništva.

Čini se da je Alijev to shvatio kao znak slabosti. Izvor koji je radio s Alijevim nazvao je Pašinjanovu izjavu „vrlo važnom“. „Nakon što je Jermenija priznala Karabah kao sastavni deo Azerbejdžana, kakav status može imati zločinački režim koji je 30 godina upravljao Karabahom?“ rekao je Alijev Azerbejdžancima u svom pobedničkom govoru prošle nedelje.

Istoga dana rusko ministarstvo spoljnih poslova optužilo je Pašinjana da je posejao seme propasti Karabaha kao etničke jermenske enklave priznavanjem da je deo Azerbejdžana. To je, kako se navodi, promenilo „situaciju“ za ruski mirovni kontingent.

Nedovršeni posao

Karabah je izmaknuo kontroli Azerbejdžana u haosu koji je usledio nakon raspada Sovjetskog Saveza. U ratu od 1988. do 1994. ubijeno je oko 30.000 ljudi, a više od milion je raseljeno, od čega više od polovine Azerbejdžanaca.

Alijevljev otac, tadašnji predsednik Hejdar Alijev, bio je prisiljen pristati na primirje koje je učvrstilo pobedu Jermenije.

Ilham, koji je nasledio Hejdara nakon njegove smrti 2003, potpisao je naftni ugovor s konzorcijumom predvođenim BP-om godinu dana kasnije koji je Azerbejdžanu dao sredstva za početak izgradnje moderne vojske.

Nedavno je Azerbajdžan imao finansijsku korist od odluke Zapada da smanji kupnju energenata iz Rusije. Evropska komisija je prošle godine pristala udvostručiti uvoz azerbejdžanskog prirodnog plina do 2027.

Godinama je savez Moskve i odbrambeni pakt s Jermenijom – gde ima vojne objekte – odvraćao Baku od upotrebe sile čak i dok je Rusija prodavala oružje obema stranama.

No veze Moskve s Jermenijom počele su se pogoršavati 2018. kada je Pašinjan, bivši novinar, poveo ulične proteste koji su ga doveli na vlast nakon dugog niza proruskih jermenskih čelnika.

I dok su se intenzivirali obnova i modernizacija azerbejdžanske vojske, Jermenija je išla iz krize u krizu.

Videvši da nema ljubavi između ruskog predsednika Vladimira Putina i Pašinjana – koji se zauzimao za jačanje veza sa Zapadom – Alijev je odlučio testirati situaciju. Godine 2020. pokrenuo je 44-dnevni rat u kojem je njegova vojska pobedila – uz pomoć naprednih turskih bespilotnih letelica, zauzevši deo Nagorno Karabaha i teritorije izvan te enklave koje su kontrolisale jermenske snage.

Rusija je posredovala u prekidu vatre koji se činio kao pobeda za Moskvu, što joj je omogućilo da rasporedi gotovo 2.000 ruskih mirovnjaka u Karabahu. Taj joj je korak osigurao uporište u Karabahu te naizgled sprečio moguće nove azerbejdžanske vojne akcije.

Zatim je ruska invazija Ukrajine punog opsega u februaru 2022. ponovno promenila jednačinu, uvlačeći Moskvu u rat iscrpljivanja s Kijevom.

Napad u zoru

U utorak 19. rujna ujutro, stanovnici Stepanakerta, glavnog grada Nagorno Karabaha poznatog kao Kankendi u Azerbejdžanu, čuli su glasnu i ponovljenju artiljerijsku vatru.

Započelo je ono što je Alijev nazvao protivterorističkom operacijom, s kopnenim snagama potpomognutim bespilotnim letelicama i artiljerijom koje su daleko nadmašile odbrambene snage Karabaha.

Najmanje pet Rusa poginulo je u sukobu koji je usledio, u nesretnom slučaju za koji se Alijev izvinio Putinu.

Unutar 24 sata Baku je proglasio pobedu, a karabaški jermenski borci pristali su na prekid vatre koji ih je obvezivao na razoružavanje.

„Predsednik Alijev ispunio je volju svog oca“

Karabaški Jermeni rekli su da se osećaju izdano na svim stranama.

„Karabah je ostavljen sam sebi: ruske mirovne snage praktički ne ispunjavaju svoje obveze, demokratski Zapad se okrenuo od nas, a okrenula se i Jermenija“, požalio se Rojtersu David Babajan, savetnik čelnika administracije Karabaha dan nakon poraza. Vlasti etničkih Jermena u Nagorno Karabahu odlučile su se samoraspustiti.

„Azerbajdžan je povratio svoj suverenitet na čitavoj teritoriji“, rekao je Alijev naciji.

U danima nakon vojne operacije gotovo čitavo jermensko stanovništvo – njih oko 120 hiljada – napustilo je enklavu i prebeglo u Jermeniju, strahujući od azerbejdžanske osvete.

„Ovo je jedna od najmračnijih stranica jermenske istorije“, rekao je otac David, 33-godišnji jermenski sveštenik koji je došao na granicu kako bi pružio duhovnu podršku onima koji su pristizali.

Za Azerbejdžan, povratak Karabaha utire put desetinama hiljada Azerbejdžanaca koji su pobegli iz njega da se vrate, obećanje koje je otac Ilhama Alijeva više puta dao. „Predsednik Alijev ispunio je volju svog oca“, rekao je Sulejmanov, prenosi Indeks.