Boris Džonson i trijumf naivnosti

Prema cinicima, ovo ukazuje na spremnost da se govore potpuno očigledne neistine ako se to dopada biračima. Populistička etiketa može takođe da se odnosi na „remetilački“ uticaj takvih lidera na isti način na koji su tehnologije preko noći uzdrmale uspostavljene industrije.

Što je još važnije, pojedini psiholozi sada ukazuju da uspeh Trampa, Bregzit koji zagovara Džonson i drugi populistički ciljevi možda ukazuju da su birači sve naivniji. Iako možda izgleda logično da se za ovaj trend krive „lažne vesti“ i društveni mediji, nedavno psihološko istraživanje ukazuje na jedno drugačije i možda više iznenađujuće objašnjenje.

Konvencionalno mišljenje je da ljudi glasaju za remetilačke populiste kao što je Džonson uglavnom iz besa i ozlojeđenosti. Ali u nedavno objavljenom članku Ekonomist ukazuje da populizam i podrška za partije koje su neprijateljski nastrojene prema statusu kvo rastu u trenutku kada ankete javnog mnjenja ukazuju da su izborna tela generalno nikad srećnija.

Prema nacionalnim anketama o sreći na koju se poziva Ekonomist, postotak Britanaca koji sebe smatraju veoma ili prilično zadovoljnim životom porastao je sa 88 odsto na 93 odsto između 2009. i 2017, dok udeo onih koji su sebe proglasili izuzetno zadovoljnim skočio je sa 31 na 45 odsto. U Evropskoj uniji kao celini, postotak onih koji tvrde da su veoma ili prilično zadovoljni porastao je sa 77 odsto, koliko je iznosio 1997. na 82 odsto dve decenije kasnije.

Ekonomist nudi razne teorije kao objašnjenje paradoksa prema kojem srećni ljudi glasaju za tobože besne partije, uključujući na demografiji zasnovan argument da su stariji glasači i reakcionarno nastrojeniji i srećniji od ostatka izbornog tela. Ali novo istraživanje Džozefa Forgasa, profesora psihologije na Univerzitetu NJu saud vest u Australiji, ukazuje na jedno dublje i uverljivije objašnjenje – srećni ljudi su naivniji.

Forgas je u nizu eksperimenata otkrio da su ljudi zbog negativnih emotivnih stanja bili manje naivni, dok ih je pozitivno raspoloženje činilo naivnijim. Štaviše, Forgas tvrdi da se otvorenost birača za jednostavne, populističke poruke pokazala iznenađujuće važnom za uticanje na nedavne političke događaje, kao što je Bregzit, uspon Trampa i izbor populističkih autokrata u zemljama kao što su Mađarska i Turska.

Forgasova studija je delimično bila inspirisana kliničkom studijom iz prošlosti o konceptu „depresivnog realizma“ u kojoj se tvrdi da je jedna od koristi negativnosti ta što može da rezultira tačnijom ocenom koliko su neprijatni život, svet i ostali ljudi. Slično tome, u drugim ranijim istraživanjima je utvrđeno da ljudi niskog raspoloženja mogu bolje da otkriju lingvističku dvosmislenost u kojoj populisti i ljigavi političari generalno izgleda briljiraju.

U okviru svoje studije Forgas je istraživao ljudsku tendenciju da se izvodi zaključak o značenju ispraznih izjava tako što je pitao učesnike da ocene značaj zapisa verbalnih gluposti. To je uključivalo isprazne izjave o „Novom dobu“ – na primer, „Dobro zdravlje realnosti dodeljuje suptilnu kreativnost“ – i beznačajan pseudonaučni psihološki žargon, kao što je „subjektivna instrumentalna sublemacija“. Učesnici pozitivnog raspoloženja više vide „značenje“ u ovim glupavim sentimentima.

U drugim prethodnim eksperimentima Forgasa studenti u amfiteatru su bili svedoci insceniranog agresivnog incidenta u kojem je učestvovao predavač i uljez ženskog pola. Nedelju dana kasnije očevici su dobili pogrešne informacije o susretu koji su videli. Forgas je otkrio da je pozitivno raspoloženje povećalo naivnost studenata dok ju je negativno raspoloženje gotovo potpuno isključilo.

Konačno, upitani da ocene iskrenost niza facijalnih ekspresija koje su pravili profesionalni glumci, uključujući sreću, ljutnju, tugu, zgađenost i strah – učesnici pozitivnijeg raspoloženja su više verovali da su ekspresije iskrene od onih u negativnom emotivnom stanju.

Forgasov glavni zaključak jeste da nas na neki način depresivna stanja čine manje naivnim, naročito kada treba da obratimo posebnu pažnju na spoljni svet. To čak može da bude mehanizam za preživljavanje koji je utkan u naš mozak evolucijom naše vrste. Kada su se ljudi suočavali s predatorima, opasnost je podsticala anksioznost ili negativna emotivna stanja, čineći nas opreznijima prema pretnjama iz životne sredine. S druge strane, zadovoljstvo je značilo da možemo da se opustimo i prestanemo da po žbunju tražimo lavove.

Negativne emocije stoga funkcionišu kao blagi evolucijski znaci upozorenja. One promovišu više pažnje i opreza, što povećava našu osetljivost na pogrešne ili obmanjujuće informacije, uključujući one u političkim debatama.

Neki kažu da je nemoguće da vam se DŽonson ne dopadne kada ga upoznate. Ipak, ta dopadljivost i talenat za pobuđivanje pozitivnog raspoloženja takođe zgodno odvraća pažnju od važnijeg pitanja o njegovoj sposobnosti da vlada. Predusretljivost populističkih političara kao što je Džonson je možda prava tajna njegovog uspeha, ali, prema ovom novom istraživanju, takođe bi mogla da bude izvor opasnosti koju oni predstavljaju.

Autor je psihijatar iz Londona

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org