Boris Varga: U EU preovladala politička lukrativnost da se sa Rusijom može trgovati

Varga objašnjava da jasan plan Zapada i odlučnost u podršci Ukrajini izostaje jer se u EU i SAD bliže razni izbori.

Šta možemo da očekujemo nakon smrti Alekseja Navaljnog? Šta je sve Vladimir Putin spreman da uradi?

O smrti Navaljnog gotovo da ništa ne znamo, osim što je saopštena za vreme Minhenske konferencije o bezbednosti. Na toj konferenciji je Putin još 2007. počeo da plaši svet ruskim raketama. Zato sve što trenutno dolazi iz Rusije nije spontano i slučajno, pa ni ova vest. Svakako da taj brutalan čin treba čitati i kao Putinovu predizbornu poruku da će ranije ili kasnije, sa više ili manje patnje biti uništen svaki njegov oponent. Slična je direkna poruka poslata i ranije sa ubistvom (Borisa) Njemcova.

Smrt najpopularnijeg ruskog opozicionara treba razumeti i kao početak nove fazu u koju je ušao Putinov režim. Predsednički izbori u martu biće više predstava, nego provera legitimiteta. Putinova Rusija trenutno ima sve mehanizme da izrežira i namesti izbore. Ukrajinska kontraofanziva uz pomoć NATO-a i sankcije nisu uspeli da slome Rusiju, država ide dalje sa Putinom – poruka je ovih izbora. Onda se postavlja pitanje, zašto ih organizovati? Zato da bi Putinu dobio odrešenije ruke za mobilizaciju i nove represije.
Izbori su Putinu važni i zbog spoljnopolitičkih državnih veza, da autoritarnim partnerima pokaže da kontroliše situaciju u zemlji i da je pouzdani saveznik.

Međutim, iako za to postoji minimalno verovatnoće, izbori su uvek i jedina nada da se despot pokaže ranjivim. Putin ne bi organizovao izbore da nije siguran da će nakon njih izaći samo jači. Ali, u totalitarnim režimima pukotine mogu da iznedre iznenađenja, kao što se to dogvodilo sa otmicom Gorbačova, neuspelim pučem i iznenadnim raspadom SSSR-a kao kule od karata.
Nezamislivo je kako u XXI veku Putin i njegova klika zamišljaju da dugoročno drže preko 140 miliona ljudi u Staljinovom gulagu. Osim ako se promeni paradigma svetske politike. Navaljni i Njemcov su već ikone ruske opozicije i neke buduće promene će se vezati za njihove sledbenike.

Dve godine su od ruske agresije na Ukrajinu „punog obima“. Kako vidite protekli period?

Dve godine totalne agresije, ali u stvari 10 godina od početka rata Rusije protiv Ukrajine, koji javnost nije prepoznavala i otvoreno nazivala „ratom“. I to se pokazalo kao pogubno, jer je Kremlj sve vreme od ukrajinske revolucije na Majdanu, krajem februara 2014. godine, vodio i primenjivao strategiju rata. Zatajila je cela zapadna obaveštajna zajednica, jer nisu uočili planove šta se sprema. O ruskom desantu na Kijev, SAD su saopštile svega nekoliko nedelja pre ruskog napada, kada su sve pripreme bile završene. U EU je preovladala politička lukrativnost, da se sa Rusijom može trgovati, dobijati jeftine energente i sirovine, podizati na tome svoje privrede i zatvarati oči na vojne intervencije Kremlja od Gruzije 2008. godine, ankesije Krima i proksi rata u Donbasu 2014, pa sve do Sirije 2015. A metodi ruskog rata u Ukrajini razrađeni su još na severnom Kvakazu, u Čečeniji, kada je razrušen Grozni. Rusija je taj rat uspela svetu da prikaže kao svoj unutrašnji sukob, što pokušava i sada sa Ukrajinom. Lekcije izmišljene imperijalne istorije koje deli lično Putin, svedoče o tome da rat dezinformacijama i ruska agresivna ratna propaganda neretko imaju uspeh u medijima i na društvenim mrežma. Zamor bilo kojima ratom i prekomernim prizorima patnje je prirodna reakcija svakog prosečnog medijskog konzumenta. Na to Putin računa i sa Ukrajinom.

Pored svih nedostataka i slabosti, Ukrajinci su u prvoj godini rata i jakom ruskom udaru uspeli da sačuvaju državu, da se slabo naoružani odbrane i da oslobode jedan deo teritorija koje je Rusija zauzela. Rusi su računali samo na uspeh blitzkriega na Kijev i bili su sramno poraženi, bežali su ostavljajući tenkove, transportere i oružije. Međutim, ruska vojska je brzo učila na vlastitim greškama i oporavila se od poraza. I taj momenat nije na vreme uočen od strane zapadnih saveznika Ukrajine. Vreme je radilo protiv Ukrajine. Dok se Kijev dugo pripremao za kontraofanzivu, a zapadni političari se vagali da li isporučiti Ukrajini oružje ili ne, Rusi su mobilisali nove snage, iskopali rovove i minirali utvrđenja okupiranih teritorija. Rusija ima ogroman ljudski potencijal, koji se od samog početka rata na ukrajinskom frontu troši kao „živo meso“. Stvoren je i ratni savez Moskva-Teheran-Pjongjang koji Rusiju snabdeva dronovima, artiljerijskom municijom i raketama.

Ukrajinska kontraofanziva je kasnila, ukrajinska vojska nije bila dovoljno pripremljena i nije bilo konsenzusa sa saveznicima Kijeva kako ona treba da se vodi. Zatajili su ponovo obaveštajni podaci o jačini ruske odbrane, jer su sredinom 2023. godine na početku kontraofanzive Oružane snage Ukrajine imali velikih gubotaka. Menjalo se taktiku, da bi se kontraofanziva završila skoro prazno ispaljenim metkom.

Od oktobra prošle godine Rusija je na potezu. Putin je toliko samouveren da je raspisao i predesedničke izbore. Rusi imaju ogromne gubitke, ali prave male pomake na frontu. Cilj im je da se do izbora napravi neke barem male pobede, kao osvajnje Avdijivke kod Donjecka, da bi bile pogodne za propagandu.

Istraživanje ECFR pokazuje da samo 10 odsto građana EU veruje da Ukrajina može da pobedi u ratu. Šta nam govori taj procenat? Kako ga Vi ocenjujete?

Istraživanja javnog mnjenja u ratnim okolnostima nisu realna i lako mogu da posluže kao manipulacija ili pak skidanje vlastite odgovornosti na narodnu volju. Od početka totalne ruske agresije na Ukrajinu, kako u SAD i EU, tako i u Rusiji saopštavaju se procenti i statistike raspoloženja i podrške građana.

S jedne strane to je dalo i pozitivne rezultate, jer zapadne vlade nisu u početku bile spremne da naoružavaju Kijev, ali je je raspoloženje javnog mnjenja u SAD i EU bilo sasvim naklonjeno i saosećajno prema žrtvama u Ukrajini. To je bilo obrazloženje za nagli obrt i isporuku arsenala savremenog naoružanja po NATO standardima. Ovakve odluke zapadnih vlada nisu u potpunosti odgovorne, jer se ne temelje na konstanti očuvanja opšteljudskih, humanitarnih i demokratrskih vrednosti, već im je statistika pokriće za odluke koje bi mogle imati i dalekosežnih štetnih posledica. I tu je ruska propaganda uvek imala efekat „strašila“ za Zapad.

Sa druge strane, ispitivanja javnog mnjenja u Rusiji, koja je već duže vreme u autoritarnoim režimu, takođe nisu realna, jer su ljudi u potpunom strahu. Šta mislite kakvi će biti odgovori bilo kojoj agneciji, državnoj ili nezavisnoj, koja telefonom anketira građane u Rusiji? Takvi da ne ugroze ispitanike i zato visoki procenti podrške Rusa ratu u Ukrajini delom izgledaju veoma diskutabilni.
I tu je zamka savremene polarizacije sveta: demokratske vlade podilaze raspoloženju svojih građana, dok autoritarna Rusija stvari kontroliše strahom.

Ratovi su uvek skupi, dugoročno se rezultati menjaju, a zapadani ispitanici nakon određenog vremena sve više su „umorni“ ratom u Ukrajini. Rat ih može lično pogađati ekonomskim posledicama, a biračima stvoriti utisak o ugroženoj sigurnosti i komforu na koji su navikli. I zapadni mediji nisu režimski kontrolisani, pa se prebacuju na druge aktuelne teme u svetu, kao što je rat u Gazi. Sve te okolnosti rizične su da dugoročno utiču na slabljenje interese za rat u Ukrajini i njegov nepovoljni ishod. Tako je bilo u Gruziji 2008. i na Krimu i u Donbasu 2014. godine.

Taj model „umora od rata“ ranije je isproban i sada preti da Ukrajinu ponovo dovede u mirovne pregovore, što je dugoročno isto što i ratni poraz. Jer svaki mirni pregovori i sporazumi, samo su za Putina i njegovu vojnu kliku predah i dodatno vreme planiranja novog napada na Ukrajinu. Zato ispitivanja javnog mnjenja ne bi smela davati legitimitet odlukama zapadnih političara, već bi to trebali dugoročni strateški planovi stručnjaka za odbranu.

Može li Ukrajina izaći kao pobednik iz ovog rata?

Treba prvo razjasniti kako tumačiti termine „pobeda“ i „pobednik“, jer oni definišu tok i sam ishod rata. Rusiji je cilj osvajanje Ukrajine i svaki kilometar teritorije Putin može da proglasi svojom pobedom. Uostalom, aneksiju novih okupiranih ukrajinskih oblasti – Donjecka, Luganska, Zaporožja i Hersona – Kremlj smatra svojim najvećim uspehom „specijalne vojne operacije“ i one već sada predstavljaju problem kod nekih budućih mirovnih pregovora, jer su po ustavu deo Ruske Federacije.

Pitanje tumačenja „podrške“ i „pobede“ od samog početka je problem u odnisima Zapada i zvaničnog Kijeva. Na počatku su zapadni lideri nudili egzil ukrajinskoj vladi i Zelenskom. Zatim su Ukrajincima nudili šlemove i zavoje, da bi se sve završilo sa borbenim avionima F-16, koji Kijev očekuje da mu budu isporučeni. Glavni problem je da Zapad, a pre svega SAD, i pored ogromne pomoći i podrške koju su dali Ukrajini, nisu bili odlučni u tome šta je njihova strategija u ratu Ukrajine. Da li samo podrška Ukrajini u odbrani i preživljavanju kao države? Ili u oslobađanju svih teritorija i poraza ruske vojske u Ukrajini? I pored prividnog jedinstva Zapada u podršci Ukrajini, izostala je politička sinhronizovanost ciljeva. Zato je sve vreme skeptičnost, nepoverenje, strah od reakcija Rusije, Kine i „globalnog juga“ uticalo na odluke o naoružavanju i brzini isporuke savremenog oružja Ukrajini.

Već dve godine je sudbina više od 40 miliona Ukrajinaca isključivo u rukama transatlantskog Zapada. A trenutno je ta sudbina u rukama SAD, EU i NATO i sasvim je neodgovorno i defetistički da se izbegavaju jasne odluke. Samo politička, ekonomska i vojna podrška može da sačuva Ukrajinu od totalnog uništenja od strane Putina. Izostaje jasan plan Zapada i odlučnost u podršci Ukrajini, jer se u EU i SAD bliže razni izbori.

Zato je trenutno Ukrajina simbol političkog poraza Zapada. Šire gledano, u uslovima nemoći da se zaustavi stradnje i razaranje u Gazi, posledice bi mogle biti fatalne ne samo za Ukrajinu.

Ukoliko padne Ukrajina, EU će preplaviti barem još 10 miliona izbeglica koje će promeniti njen politički landšaft. Od proširenja na Zapadni Balkan neće biti ništa, a populistički lideri će se okrenuti starim velikonacionalističkim idejama, poraženim 90-tih godina kao što je „velikosrpska ideja“.
Ono što je realno kao privremeno rešenje, da Ukrajina dugoročno uz pomoć SAD i EU konsoliduje odbranu svoje teritorije, jer će rat trajati najkraće toliko dok je na vlasti Putin. Realno je da se zaustavi dalji ruski prodor i čeka prilika za razrešanjem između velikih igrača SAD, EU i Kine. U svakom pogledu, ukrajinska „pobeda“ je ako se dočeka politički poraz Rusije u „drugom Hladom ratu“.