Boris Varga za Danas: Rat u Ukrajini osim Putina, može da zaustavi i Si Đinping

Kako dodaje, i Kremlj i Zapad bili su iznenađeni otporom Ukrajinaca, ali, naglašava naš sagovornik, Kijev se godinama pripremao za rusku agresiju.

„Ruski plan B bio je, takođe, samouveren i bez jasnog uvida Putina i njegovog okruženja u kapacitet ruske armije. Sada je na stolu improvizacija raznih planova, prilagođenih novim situacijama i stalnim smenama ruskog visokog vojnog kadra“, ukazuje Varga.

Po njegovom mišljenju, Putin nije dobio rat u Ukrajini, što se u ruskom militantnom i imperijalnom razumevanju smatra da ga je izgubio.

„Još tokom leta na Samitu Šangajske organizacije za Saradnju u Samarkandu, Putinu su ključni azijski saveznici, Kina i Indija, rekli da je isteklo vreme koje je uslovno dobio da porazi Ukrajinu i da ne razbuktava rat. Na G20 na Baliju smo čuli da intervencija nuklearnim oružijem za njih nikako nije prihvatljiva. Rusija trenutno nema snage da ponovo porazi Ukrajinu, već je joj trebati snage da zadrži teritorije koje je na početku agresije zauzela. Ipak, Rusija ima arsenal starinjskog naoružanja i milionsku živu silu, koja i dalje može da nanese težak udar Ukrajini. Mnogo zavisi od velikih autoritarnih sila, poput Kine, kojoj rat ne donosi veliku štetu, pa u mnogo čemu i korist. Rat u Ukrajini osim Putina, može da zaustavi i Si Đinping“, navodi Varga.

* U tom smislu, da li Ukrajina može da povrati sve svoje okupirane teritorije, uključujući možda i Krim?

– Teoretski, tempom kontraofanzive koja traje od septembra, Ukrajina može u dogledno da povrati sve teritorije, odnosno sve što je izgubila u ovogodišnjoj ruskoj agresiji i u proski-ratu 2014., kada je anektiran Krim i okupiran deo Donbasa. Svakako da sve zavisi od pomoći Zapada, gde su SAD vodeće u toj inicijativi, ali sve više i Berlin preuzima inicijativu, jer razume da će ukoliko Ukrajina izgubi rat najviše direktno trpeti posledice.

* Dobija li zvanični Kijev dovoljno pomoći od Zapada?

– Od početka rata poznata je formula – više zapadnog naoružanja, manje ukrajinske krvi. A ukrajinska žrtva je najviša cena ovog sukoba. Svedoci smo zapadne neodlučnosti i postustajanja dok smrt civila i patnja dece ne postane nepodnošljiva da se stoji po strani. Pa se naoružanje koje se šalje sporo dovozi, u nedovoljnim količinama, veoma oprezno, da se tobože ne isprovocira Putin, da otuđeni diktator slučajno ne pritisne crveno dugme, da ga se ne satera u neki ćošak i da mu se još obavezno i sačuva neki obarz… A rat je ušao u najsuroviju fazu, kada su na meti Putina isključivo civili i kada Rusija koja je slaba da na frontu dobije rat, zimu koristi kao oružije protiv običnih građana Ukrajine.

* Da li bi Ukrajini pomoglo da postane članica EU?

– Dodeljivanje Ukrajini statusa kandidata u EU je koliko griža savesti Brisela zbog licemerja prošlih godina, toliko nedostatak vizije buduće Evrope bez Rusije i slabost liderstva na starom kontinetu. Ne treba biti naivan da će neko u svoj poslovni klub uskoro primiti veliku tranzicionu državu, zanurenu u rat sa velikom i zlom Rusijom. Slično kao u slučaju Turske, koja je u raznim oblicima decenijama približena EU, ali nikad do kraja integrisana sa Zapadom. Slično u odnosima sa Briselom moglo bi da se dogodi i Ukrajini. Međutim, vojni poraz Rusije i Putina u Ukrajini takođe bi mogao da promeni taj status geopolitičke sanitarne zone. Zapad se već sada priprema za reparacije štete i obnovu Ukrajine, koja će po svemu sudeći biti plaćena zamrznutim sredstvima Putinovog režima i jahtama bahatih ruskih tajkuna. Zapad će vratiti međunarodni moralni i demokratski autoritet kada svoju lošu procenu Putina i ukrajinsku žrtvu nadokndi planom Maršala za Ukrajinu. Ali, sve zavisi od situacije na terenu. Ukrajina posle Putinovih poraza ne treba da pristaje ni na kakve pregovore ili mir, koji bi značili samo predah za jedan totalitarni režim kakav je sada ruski. Sa druge strane, postoji opreznost Zapada da Putinov poraz u Ukrajini može da otvori krizu vlasti u Rusiji i poremećaj stabilnosti na celom evroazijskom prostranstvu, kao što je to bilo iznenada nakon neuspelog avgustovskog puča u Moskvi 1991. godine, koji je doveo do raspada SSSR-a. Jer već sada je situacija dovoljno poremećena i dovedena do granica novih neizvesnosti.

* Zašto Srbija odbija da uvede sankcije Rusiji i koliko nas to, da se tako izrazim, košta?

– Sada je teško reći koji su tačno razlozi ove iracionalne principijenosti Aleksandra Vučića i srpskih vlasti. Uostalom, kao i odluka o Vulinu kao direktoru BIA, koja je najblaže rečeno provokacija. U početku je to bio kontinuitet politike „sedenja na dve stolice“, Birsel i Moskva. Uostalom, politiku „četiri stuba“ naprednjaci su nasledili od demokrata. Onda se čekalo ishod sukoba u Ukrajini, ali Rusija ne dobija rat, odnosno gubi bitke na svim poljima. Zatim je Vučić pokušavao ukrajinsku krizu da iskoristi za odlaganje rešavanja preblema oko Kosova i potpisvanje konačnog dokumenata. Verovatno je to još uvek u opticaju, da se na njega ublaži spoljni pritisak. Vučić čas otvara krizu održavajući dobre ondose sa Moskvom, čas podiže tenziju oko Kosova. Uz svu „ljubav“ bivših radikala prema Rusiji, postoje tu i mišljenja u ekspertskim krugovima da Putin raspolaže velikim ucenjivačkim i kompromitujućim materijalom na političare u Srbiji, pa se ne isključuje da su razlozi i veoma prizmene prirode.

* Kako uopšte vidite Srbiju u budućnosti, kao članicu EU ili rusku guberniju?

– Koliko je ovde cinično društvo svedoči crtanje simbola ruske agresije „Z“ svuda okolo po Srbiji i ujedno naplaćivanje enormne stanarine nesrećnim izbeglicama koje su iz Rusije pobegli od rata. To ne samo da nije bratski i ljudski prema unesrećim Rusima i Ukrajincima, sada je to već i maltretiranje vlastitih građana koji u svojoj zemlji po većim gradovima ne mogu da iznajme stanove. U Rusiji “Z“ po zidovima ispisuju od strane države angažovani, a u Srbiji se to radi iz ubeđenja. Mogu samo da zamislim kako se osećaju ukrajinske izbeglice koje vide na bilbordima čestitke Putinu za rođendan ili kako se osećaju ruske izbeglice koje svugde vide simbol „Z“ i Putina od čije su mobilizacije pobegli glavom bez obzira. Neće niko iz Srbije da živi i radi u Rusiji, ni da ratuje u Ukrajini za Rusiju, a posle svega verovatno će i turistički u širokom luku zaobilaziti tu čekističku državu. S druge strane, Srbija mora da rasčisti sama sa sobom i da se suoči sa zločinima počinjenim 90-tih i kontinuitetom te politike koja se mora prekinuti i osuditi. Srbija to ne može sama, zato bi Brisel trebao da integriše Srbiju u EU, dok nije kasno, kao što je to uradio sa Rumunijom i Bugarskom. Tada više neće biti osnova za politiku „sedenja na dve stolice“, rastopiće se agresivni „srpski svet“, večiti Vučić i njegovi naprednjaci.