Foto: EPA-EFE/ALEXEY FILIPOVBalkan je ponovo u nevolji. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić juče je, zbog još jedne eskalacije na Kosovu, doveo vojsku u stanje maksimalne pripravnosti. Dva dana ranije, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, treći put za godinu dana, posetio je Moskvu. A reč je o godini kada ljudi iz Evrope retko posećuju Rusiju, piše Dmitrij Bavirin kolumnista RIA Novosti.
Čak se, ukazuje, i velikosrpski Srbi ponašaju u tom smislu oprezno: posle početka “specijalne vojne operacije”, zadatak komunikacije oči u oči sa Rusima u Rusiji poveren je „siloviku“ Aleksandru Vulinu, jednom od vođa „rusofilske frakcije“ u Beogradu.
Stoga je Dodikova poseta zapažena na mnogim mestima na Zapadu i, naravno, najoštrije osuđena. Uostalom, Bosna i Hercegovina, u čijem sastavu je i Republika Srpska, je kandidat za članstvo u EU i kandidat za članstvo u NATO.
Ali sam Dodik nije dao da se opuste oni koji su odlučno osuđivali i rekao u Moskvi takve stvari koje Rusija ne čuje uvek ni od svojih najbližih saveznika.
Na primer, on je „specijalnu operaciju Oružanih snaga Rusije“ u Ukrajini nazvao prisilnom, a odbacivanje antiruske politike koju mu je nametnuo Zapad objasnio je na sledeći način: „Odlučili smo da jednostavno nećemo podržati ovu histeriju i da ostanemo pristalice drugog sveta“.
“Drugi svet“ je, ako neko ne razume, to smo mi, pojašnjava Bavirin. A bosanski Srbi i Srbi uopšte su ekser na kome se drže ostaci ruskog uticaja na Balkanu. Ali ekser nije vredan samo zbog toga, ističe autor.
U galantno doba u Evropi bile su u modi geografske karte opremljene alegorijskim ilustracijama. Rusiju je najčešće oličavao medved ili kozak, a umesto Balkana opušteni Turčin je pušio na kauču. Danas na ovom kauču ne bi ležao Turčin, već Evropska komisija i NATO. Što se tiče Dodika, on je u ovoj kompoziciji ekser koji viri iz troseda, koji se zabio u meku tačku Zapada, ali ga je nemoguće izvući.
Za nešto što nije pošlo za rukom, Srbi su velikodušno platili krvlju, tvrdi autor kolumne. Opšte je prihvaćeno da su izgubili bosanski rat. Kada ih sankcije nisu mogle zadaviti, NATO snage su se umešale u sukob i bombardovanjem naterale Republiku Srpsku na očigledno nepovoljan Dejtonski sporazum, što je rezultiralo Bosnom i Hercegovinom – kadaver (leš) državom, koja nema analoga u svetu.
“Nezavisna Bosna”, tvrdi dalje autor, na čelu sa inteligentnim bošnjačkim radikalom Alijom Izetbegovićem, trebalo je da postane šerijatska i verski homogena država, u kojoj su Srbi trebalo da pređu na islam – u bukvalnom ili prenesenom smislu.
Ako običnog Evropljanina ili Amerikanca pitate da li im treba šerijatska država u Evropi, skoro svi će verovatno reći: ne, ne treba im. Ali izgledalo je da su njihove vlade rekle: “Super, daj mi dve“, što se kasnije takođe uklapalo u albanski projekat “nezavisnog Kosova“.
Da ne bi bilo islamističke diktature u Evropi Srbi su se borili. Republika Srpska ima neviđenu autonomiju – od sopstvene vojske i spoljne politike, ovlašćenja koja su u gotovo svim državama prepuštena centru.
Da Srbi ovo nisu iskamčili od SAD i Evrope, Dodik bi došao u Moskvu kao privatno lice, a Bosna i Hercegovina bi pre osam-deset godina ušla u Severnoatlantski savez. Teško je reći šta bi bilo sa Srbima, ali definitivno ništa dobro.
Bosanski Hrvati su imali manje sreće. Protiv Izetbegovića su se prvo borili zajedno sa Srbima i bošnjačkom opozicijom, a onda ih je Zapad nagovorio da promene stranu i prelio u jedinstven entitet sa muslimanima. Sada, formalno, imaju skoro ista prava kao i Srbi, ali u praksi Bošnjaci, koristeći svoju brojčanu prednost, biraju u opštu vlast samo sebi lojalne Hrvate, piše kolumnista prokremaljskih RIA Novosti.
Republika Srpska sa svojim državljanstvom i izbornim sistemom je zaštićena od ovakvih trikova, ukazuje. Dodik je, dakle, prošle godine mirno pobedio na izborima sa imidžom „ruskog agenta“ a posle izbora je isto tako mirno izdržao udarce „obojene revolucije“.
U Briselu je Dodik omražen. Jedini razlog zašto mu nisu uvedene sankcije EU jeste veto Mađarske, tačnije, veto njenog premijera Viktora Orbana, kojeg sa Dodikom povezuje srodstvo stavova i lično prijateljstvo.
Drugi Dodikov adut je pretnja da će Republika Srpska napustiti Bosnu i Hercegovinu u slučaju da Zapad pokuša da smanji autonomiju Srba i time unište Dejtonski sporazum. Štaviše, postoji mišljenje da to nije ucena, već istinski Dodikov cilj da ponovo ujedini srpski svet. O Bosni i Hercegovini, dok je bio u Moskvi, govorio je ovako:
„To je kolonija zapadnog liberalnog globalizma, koja je trebalo da završi proces umiranja srpske nacije i stvori hibridno, nadnacionalno društvo bez identiteta i ikakvog poštovanja tradicije“.
Prema zvaničnom i javnom delu posete, moglo bi se, ukazuje Bavirin, činiti da je Dodik u Moskvi da bi izgrdio Zapad. U nezvaničnom verovatno je tražio popuste na gas, slične onima koji su trenutno na snazi: imamo još povoljne cene plavog goriva samo za Beloruse i velikosrpske Srbe.
Nisu prijavljeni rezultati u tom pogledu. Ali ima razloga da se veruje da će Dodik dobiti popust. Čak ni zato što ćemo posle smanjenja snabdevanja Zapadu naći viškove. I ne samo zato što je Dodik dokazao da nije samo „naš čovek“, već i stabilan legitimni lider.
I samo da bi njegovi neprijatelji – SAD i EU – bili povređeni na mekoj tački. Posle svega što je bilo između njih i nas u proteklih godinu dana, takav cilj opravdava sredstva, zaključuje se u kolumni Dimitrija Bivirina.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
