Foto: EPA-EFE / ABIR SULTANKažu da postoje decenije u kojima se ne događa ništa, i nedelje u kojima se dogode decenije. Ovaj opis sasvim priliči dramatičnim promenama koje je Sirija doživela u samo 11 dana: munjeviti pad režima predsednika Bašara al Asada.
Jedini koji su pretpostavili šta može da se dogodi – mada se takvom blitz kriegu nisu nadali – jesu pobunjenici iz islamističkog pokreta Hayat Tahrir al-Sham (HTS) i njihovi patroni u Ankari. Ispostavlja se da predsednik Redžep Tajip Erdogan nije slučajno u oktobru najavio “dobre vesti” koje će osigurati bezbednost južne turske granice, piše spoljnopolitički novinar Boško Jakšić za Oslobođenje.
“Sultan iz Ankare” je od početka građanskog rata u Siriji 2011. pozivao na obaranje Asadove vlasti, ali je od toga odustao 2022. kada je ponudio pomirenje nadajući se da će ostvari svoja dva velika cilja. Od Damaska je očekivao pomoć oko povratka tri miliona sirijskih izbeglica iz Turske u zamenu za borbu protiv sirijskih Kurda koje Ankara optužuje za saradnju sa separatističkom turskom Radničkom partijom Kurdistana sa kojom vlasti ratuju četiri decenije.
Asad je pomirenje uslovljavao povlačenjem turskih trupa koje su 2017. ušle u sirijsku severozapadnu provinciju Idlib pokušavajući da stvore sanitarni kordon koji bi Kurdima onemogućio prekograničnu saradnju.
Erdogan ne voli da mu neko postavlja uslove, još manje da kaže “ne”. Počeo je da priprema svoje saveznike iz HTS-a pažljivo birajući momenat kada će krenuti u napad. Tri najveća Assadova saveznika, Moskva, Teheran i libanski Hezbollasi, bili su zauzeti na drugim frontovima. Amerika je u tranzicionom periodu.
Rusija, koja je vojnom intervencijom u Siriji novembra 2015. sprečila pad režima u Damasku, počela je od izbijanja rata u Ukrajini 2022. da izvlači vojne efektive iz pomorske i vazduhoplovne baze na Sredozemlju koje je od Asada dobila u znak zahvalnosti.
Iran je prezauzet pokušavajući da sačuva ono što je preostalo od Osovine otpora i sopstvenim konfliktom sa Izraelom. Pozicije pripadnika Revolucionarne garde po Siriji bile su meta stalnih napada, a Teheran je počeo da razmišlja o njihovom povlačenju. Iscrpljeni i desetkovani Hezbollasi nisu u mogućnosti da bratskom šiitskom režimu u Damasku pomognu slanjem boraca.
Pubunjenici su savršeno precizno odabrali datum početka svog napredovanja sa položaja u provinciji Idlib: 27. novembar bio je dan kada je potpisano primirje između libanske organizacije i Izraela.
Erdogan, koji vlada kombinujući islamizam i nacionalizam, našao je u HTS-u odlične saveznike i obučavao ih da prihvate takav model. Pokret koji je do 2016. pripadao sirijskom ogranku al-Kaide, Frontu Nusra, trebalo je udaljiti od džihadističkih korena i onemogućiti bilo kakve kontakte sa ostacima Islamske države čiji je kalifat do 2019. vladao trećinom Sirije, a danas kontroliše samo male enklave.
Sa takvim uputstvima, briljantno prepoznajući tajming pošto se Asad oglušivao o Erdoğanove pozive da otvori unutrašnji dijalog, organizovane i disciplinovane snage pobunjenika krenule su u pohod. Sirijska regularna armija, umorna i demoralisana, uskraćena podrške Rusa, Iranaca i Hezbollaha, pružala je u početku slabašan otpor a onda je digla ruke od odbrane Assada.
Gradovi su padali kao domine: Allep, Hama, Homs, na kraju i Damask. Na jugu, na granici sa Jordanom, režim je izgubio kontrolu nad gradom Daraa gde su marta 2011. studenti motivisani Arapskim prolećem zahtevali od Asada da ostvari reforme i liberalizuje život, kao što je obećavao kada je 2000. nasledio vlast od svog oca Hafeza. Bashar je uzvratio represijom.
Počeo je građanski rat koji je odneo 600.000 života, milione oterao u izbeglištvo, razorio zemlju i njenu infrastrukturu i uveo militantne džihadiste na arenu nekada sekularne Republike. Posle 24 godine vlasti i 126 meseci rata, Asad je napustio zemlju i lično od Vladimira Putina dobio azil u Rusiji, što je bio skroman čin iskupljenja za izdaju dugododišnjeg saveznika koji im je omogućio povratak na Bliski istok i ostvarenje decenijskog sna o izlasku na toplo more Sredozemlja.
Asad je postupio racionalno. Oprezan, kakav je uvek bio, odabrao je izbeglištvo sledeći primer tuniskog predsednika Zine al-Abidine Ben Alija koji je pred Arapskim prolećem pobegao za Saudijsku Arabiju. Izbegao je sudbinu Muammara al-Gaddafija nad čijim se mrtvim telom razularena masa iživljavala oktobra 2011. ili Saddama Husseina koji je obešen decembra 2006.
Šta će biti sada? Sunitski islamisti uvažavaju uputstva koja su dobili i uveravaju da će poštovati prava svih manjina, uključujući šiite uz sekte Alavita kojoj pripadaju Assad i doskorašnja elita na vlasti, kao i hrišćane i Kurde. Obećavaju da se neće mešati u način na koji su obučene žene.
Brzo su imenovali Mohammed al-Bashirija za premijera prelazne Vlade do 1. marta, mada su u konsultacijama ostavili mesto i za Assadovog premijera Mohammada Ghazija al-Jalalija. Nova inkluzivna Vlada bi, uz pomoć turskih institucija i šefa diplomatije Hakana Fidana, trebalo da obezbedi mirnu traziciju vlasti i raspiše slobodne izbore. Proglašena je opšta amnestija svih regruta regularne armije.
Zapad se odmah uključio u igru kako bi sačuvao pozicije. Amerikanci i Britanci obazrivo nagoveštavaju da će HTS i njen lider Ahmed al-Sharaa, poznatiji pod nom de guerre Abu Mohammad al-Jolani, biti skinuti sa terorističke liste i tajnim kanalima traže kontakt, kao i Rusi preko turskih kanala.
Sirijci slave slobodu, ali posle toliko godina konflikta ne mogu da potisnu strah. Kako će izgledati nova vlast? Hoće li jedan autokratski režim naslediti drugi? Hoće li HTS slediti primer talibana koji su Amerikncima tokom mirovnih pregovora 2020. obećavali da neće nametati svoje rigidno tumačenje islama i svoju interpretaciju zakona šarije, a kada su godinu kasnije preuzeli vlast u Kabulu, sve se vratilo na staro? Radi li se o neprijateljima maskiranim u prijatelje? Hoće li, iako za to ima malo indicija, HTS podići pretnje regionalnog i globalnog terorizma?
Nagoveštavaju li odmah otpočete operacije protiv Kurda i njihovih Sirijskih demokratskih snaga, koje imaju podršku 900 američkih vojnika, da Turska preko saveznika iz Sirijske nacionalne armije želi da što pre ostvari prvi od svoja dva strateška cilja, dok istovremeno otvara koridore za povratak sirijskih izbeglica?
Mnogo je neodgovorenih pitanja. Najviše će zavisiti od Turske koja je, posle potiskivanja Rusije i Irana, Izraela na stand by poziciji i marginalizacije Amerike, najuticajniji broker Sirije. Erdogan je pobednik. Donald Trump mu obećava da će udovoljiti njegovom zahtevu i povući Amerikance iz kurdskog sektora na severoistoku Sirije. Putin mu je zahvalan što je pobunjenike sprečio da krenu ka ruskim bazama i garantovao mu njihov ostanak.
Ankara možda može da bude zadovoljna što je postala najdominantnija sila na prostoru koji je nekada držala moćna osmanska carevina, ali Erdoğan ima odgovornost da ne dozvoli da se razuzdaju ambicije HTS-a, i da oko svoje reformske agende okupi raznorodne pobunjenike koji su delili njegovu želju da Asadu vide leđa.
Sirija je danas neprepoznatljiva u poređenju sa vremenima dve nedelje ranije, ali niko ne može da garantuje da za dve nedelje neće biti neprepoznatljiva u odnosu na danas. Kako god bude, i koja kod politika bude vođena, Sirija će za početak morati da obnovi dva miliona razrušenih domova i krene u opštu rekonstrukciju ratnih šteta koje se cene na 360 milijardi dolara
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
