Čak i nakon što je prestala da bude carstvo, Britanija je decenijama oklevala da se pridruži Evropi. Ali na kraju ipak jeste, i u poslednjih pola veka je postala zagovornik proširenja Evropske unije, i lider u sprovođenju glavnih stavova EU, kao što je jedinstveno tržište.
Ali uskoro će se navršiti godinu dana od kako je Britanija odlučila, tankom većinom, da sve to ostavi za sobom. Tokom proteklih 11 meseci, stalno nam je ponavljano da „Bregzit znači Bregzit“ – a to je izreka koja čoveka ne čini pametnijim po pitanju toga šta Bregzit zapravo znači. Ali sada kada su se pozvali na član 50 Lisabonskog sporazuma, magla je počela da se podiže. Britanija je pojasnila neke od razloga za napuštanje Unije, i sada već možemo da steknemo predstavu kako će se taj proces odvijati tokom narednih nekoliko godina.
Za početak, znamo da ovaj razvod neće biti jednostavan. Umesto da se opredeli za pristup kojim se vode Norveška ili Turska, zahvaljujući kojem bi Britanija mogla da zadrži izvestan pristup jedinstvenom tržištu ili carinskoj uniji, premijerka Tereza Mej se opredelila za teži izlaz. Ona je jasno stavila do znanja da su kontrolisanje migracija i napuštanje nadležnosti Evropskog suda pravde njeni primarni ciljevi. A s obzirom na to da je izgledno da će njena Konzervativna stranka osvojiti solidnu većinu na opštim izborima 8. juna, Britanija će gotovo sigurno ostati na ovom putu.
U pregovorima sa EU, vlada Tereze Mej želi da razmotri novu vrstu partnerstva između EU i Britanije, zajedno sa uslovima izlaska. Ali, do sada, Evropski savet je njenom glavnom pregovaraču, Mišelu Barnijeu, dao ovlašćenja samo za fazu pregovora o procesu izlaska. I neće proširiti ta ovlašćenja na razgovore o budućem partnerstvu sve dok se prva faza ne približi okončanju.
Osim toga, ministri finansija preostalih 27 zemalja članica EU zahtevaju da Britanija izmiri svoje finansijske obaveze prema zajednici, kako ne bi bili opterećeni britanskim dugovima. Sigurno će biti rasprave o ovim dugovanjima, ali, u principu, teško da će EU moći da popusti po ovom pitanju.
Prema tome, možemo biti gotovo sigurni da će Britanija formalno napustiti EU do kraja marta 2019, ali da neće u rukama imati konačan dogovor o novom partnerstvu. Osim ukoliko se ne dođe do dogovora o nekoj vrsti prelaznog sporazuma, Britanija bi mogla da se kreće ka brutalnom izlazu: sa novim carinama, prekinutim vezama među institucijama, i diplomatskim tenzijama.
S druge strane, uz takav dogovor, Britanija bi mogla da izađe sa razumnom nagodbom koja uključuju vodeće principe za novo partnerstvo sa EU, o kojem bi se raspravljalo u drugoj rundi pregovora. Pod pretpostavkom da sa obe strane postoji dobra volja, ti pregovori bi mogli da se zaključe do 2022.
Svako novo partnerstvo koje se pojavi će najverovatnije ličiti na sporazum između Ukrajine i EU: nešto nalik na Sporazum o slobodnoj trgovini, zajedno sa dodatnim sporazumima koji bi obuhvatili komplikovane sektore kao što su transport i poljoprivreda. Ali, dok je taj sporazum doneo blagodet za ukrajinsku ekonomiju, sličan dogovor bi za Britaniju predstavljao veliki korak unazad, ne samo zato što bi to zahtevalo novi granični režim koji bi poremetio integrisani lanac vrednosti od kojeg mnoga britanska preduzeća zavise.
Britanija će takođe morati da osnuje brojne nove agencije koje će se baviti regulatornim pitanjima koja trenutno nadgleda EU, kao što su nuklearna bezbednost, farmaceutska testiranja, vazduhoplovstvo, kao i standardi po pitanju hrane. I, s obzirom na to da će jedan od najbitnijih prioriteta Britanije biti da održi svoje ekonomske veze sa EU – jer ništa nije toliko važno – koje god nove agencije osnuje, one će morati da budu u skladu sa standardima koje zahteva EU. Osim toga, takođe će morati da odredi pojedinačne sporazume sa svim zemljama koje nisu članice EU, a koje su deo nekog od 48 trgovinskih sporazuma Unije sa ostatkom sveta.
Nekada se mnogo govorilo o postbregzitovskom sporazumu o slobodnoj trgovini između SAD i Britanije. Ali sada je entuzijazam splasnuo, i mogu se čuti razgovori o tome da će se Britanija priključiti nekoj vrsti trgovinskog sporazuma tek kasnije.
Još jedan od prioriteta pri pregovorima će biti sudbina blizu pet miliona građana EU koji su se iznenada našli na pogrešnoj strani prilikom ove nove podele, i čijim se neposrednim pravima i izgledima za budućnost takođe treba pozabaviti. Većina ovih ljudi je u Britaniji, i većina njih značajno doprinosi ekonomiji zemlje. Na primer, samo u Berkli banci je zaposleno 3.000 ljudi koji su građani drugih zemalja EU.
Đavo će biti u detaljima. Vlada premijerke Mej insistira na tome da hoće kontrolu nad migracijom, ali niko zaista ne želi da se pojave nova vizna ograničenja u Evropi. U svakom slučaju, mnoge kompanije će morati da počnu sa prilagođavanjem, naročito u automobilskoj i vazduhoplovnoj industriji, koje su veoma povezane sa inostranstvom. Zapravo, Lloyds of London već radi na uspostavljanju operacija unutar EU, a firma Goldman Sachs je objavila da neke od svojih poslovnica izmešta van Londona.
Iskreno se nadam da će moći da se izbegne brutalni izlazak na proleće 2019, i da će se „duboko i specijalno partnerstvo“ o kojem Britanija govori, ostvariti, recimo, do proleća 2021. Ali, nakon nekih prilično ogorčenih razgovora proteklih nedelja, ne možemo biti sigurni kakav će biti ishod.
Što se tiče preostalih zemalja članica EU, ne treba iz vida da gubimo činjenicu da smo potrebni jedni drugima. Kroz dve decenije, mi ćemo činiti ne više od četiri odsto svetske populacije. Evropska unija – sa obnovljenom francusko-nemačkom osovinom u svom jezgru – će morati da se pozabavi sa mnogim drugim izazovima, i da zacrta sopstvenu budućnost.
Isto važi i za Britaniju, koja mora da odluči da li još uvek želi da bude deo Evrope, čak iako je izvan EU; ili Bregzit zapravo znači raskid.
Autor je bivši premijer i ministar spoljnih poslova Švedske
Copyright: Project Syndicate, 2017.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
