Bregzit? Kakav Bregzit?

Bregzit je bio dominantna tema nakon referenduma 2016. Ali, od zvaničnog izlaska Velike Britanije iz Evropske unije krajem januara 2020, čini se da je kamen pao s britanskog srca: konačno više nema rasprava sa komšijama i prijateljima, nema više svađanja s bakom i dekom na porodičnim okupljanjima.

Istraživanja javnog mnjenja o tome šta najviše brine građane pokazuju da EU i Bregzit više nisu ni među prvih deset tema. U najnovijem istraživanju Instituta Ipsos, ekonomija i inflacija su na vrhu, a samo pet odsto ispitanika smatra da je Evropa važno pitanje.

Nostalgija za EU? Ne primećuje se!

Pobedili su „bregzitovci“ i to više nikoga ne pogađa. Ne postoji značajna politička snaga u zemlji koja se zalaže za poništavanje Bregzita – iako će bruto nacionalni proizvod dugoročno biti oslabljen za četiri odsto kao rezultat izlaska iz EU. I iako ogromna većina stanovništva sada žali zbog izlaska iz evropske porodice.

Šta, dakle, Britanija može da uradi sa svojom novom nezavisnošću? Ne mnogo, kažu stručnjaci sa Kraljevskog koledža u Londonu. „Boris Džonson je mnogo govorio o korišćenju ’novih sloboda’, ali do sada je malo toga sprovedeno“, kaže naučnik Dženik Večovjak.

Nejasne ekonomske koristi

Dosadašnje deregulacije su zato više bile simbolične prirode – kao što je recimo mogućnost prodaje vina u flašama od jedne pinte (568 ml). Nadležni ministar pokušava da novi zakon predstavi kao napredak – uostalom, kaže, i Vinston Čerčil je tako pio svoj omiljeni šampanjac. Ali, ekonomske koristi ostaju prilično nejasne.

Postoje nove barijere za trgovinu s najvažnijim partnerom. Zbog neizvesnosti od promena smanjile su se investicije. I na žalost mnogih glasača za Bregzit, broj imigranata sada je veći nego pre napuštanja EU: više od 700.000 u jednoj godini. Rekordni broj.

Medicinske sestre iz Afrike ili Azije

Zdravstveni sistem posebno zavisi od kvalifikovanih radnika iz inostranstva. Britanska vlada morala je da izda gotovo 100.000 viza lekarima, medicinskim sestrama i drugim zdravstvenim radnicima u samo jednoj godini. To je više nego ikada ranije, navode iz oksfordske Opservatorije za migracije. Pritom većina tih kvalifikovanih radnika ne dolazi iz Evropske unije.

Pre četiri godine Dirdri Jeger bila je među onima koji su otvarali šampanjac u noći Bregzita. Smatrala je da je trenutak „uzbudljiv“, čak „opijajući“: „Napokon sloboda!“ Ono što je toj ženi iz Londona najviše smetalo u vezi s EU bila je birokratija. Smatrala je da je previše rasipnička, previše nedemokratska i previše udaljena od realnosti života u njenoj zemlji. Činjenica da se Evropski parlament redovno seli u Strazbur joj je smešna.

Danas kaže da ne vidi nikakve jasne prednosti od Bregzita – ali i ne oseća nikakve nedostatke. Njen sin živi u domu za negu zbog teškog invaliditeta, a njenom suprugu Beriju, koji boluje od Parkinsonove bolesti, takođe je potrebna redovna pomoć. Nema problema s nedostatkom medicinskog osoblja ili negovatelja, kaže Jeger. Umesto da kao ranije dolaze iz EU, medicinske sestre sada dolaze iz Afrike ili Azije. Mladić sa Šri Lanke mnogo lepo brine o Beriju, kaže i dodaje da nimalo ne žali zbog Bregzita.

Za ekonomistu Džulijana Džesopa, novi sistem je poboljšanje. Umesto da se dozvoljava nekontrolisana imigracija iz EU, kao što je ranije bio slučaj, sada se u zemlju mogu dovesti dobro obučeni kvalifikovani radnici upravo za one sektore u kojima nedostaju.

Džesop je jedan od retkih britanskih ekonomista koji podržavaju Bregzit. Prema njegovom mišljenju, mnoge kompanije u prošlosti su se previše oslanjale na jeftinu radnu snagu iz EU, umesto da ulažu u nove tehnologije. To je, smatra razlog za nedovoljnu produktivnost Britanije. Bregzit je otvorio više prostora za trgovinu – ali sadašnja vlada je, kaže, previše oprezna da bi to iskoristila.

Nema smisla previše se orijentisati na EU i jednostavno usvajati njena pravila, jer se tada ne bi iskoristile šanse, smatra Džesop. Cilj je, kaže, da se dođe do novih trgovinskih sporazuma, na primer sa SAD – pa čak i ako su ti pregovori u zastoju. Džesop takođe vidi dobre mogućnosti u finansijskom sektoru i po pitanju veštačke inteligencije. Trebalo bi se, smatra, razlikovati od EU, koja je u velikoj meri orijentisana na pravila, a više se orijentisati na SAD.

Granice nezavisnosti

Dženik Večovjak slaže se s tim da bi Britanija u budućnosti mogla možda da profitira i na polju veštačke inteligencije. Problem je po njemu to što „više niste u istoj prostoriji u kojoj se vode mnogi važni razgovori“. To je, kaže, slučaj sa Savetom za trgovinu i tehnologiju, gde EU i SAD redovno komuniciraju na ministarskom nivou o globalnom razvoju.

Postoji i takozvani „briselski efekat“: kao velika ekonomska sila, EU može da postavlja standarde prema kojima se orijentišu druge zemlje. Velika Britanija tu opciju nema. Evropska unija je dinamičan sistem i stalno se razvija – a Ujedinjeno Kraljevstvo će morati da odluči da li želi da je sledi ili ne.

Međutim, verovatnije je da će se o svim tim pitanjima raspravljati u stručnim krugovima, a ne više u pabovima ili na rođendanima. Didri Jeger naglašava da ljudi više ne žele da se svađaju oko Bregzita: u njenoj zemlji bezobrazluk i loši manir nisu poželjni.