Bregzit nije Dan D

Pripreme za pregovore o Bregzitu su već neko vreme u toku, ali do sada su ih ometale tri osnovne greške u pregovaranju, a sada moraju da se suoče s činjenicom da su mogućnosti delovanja britanske vlade ozbiljno narušene.

Prva klasična greška koja je do sada napravljena je to što je britanska vlada uobrazila da kreće u bitku. Zbog ovakvog gledišta, pregovarači moraju da prikriju svoje stvarne planove i namere, radeći na tome da obezbede dominantnu poziciju i da, na kraju, pobede svoje neprijatelje. Ako se tome doda neka osmišljena prevara, sve će delovati kao da se pripremamo za iskrcavanje u Normandiji na Dan D.

Ali Bregzit nije Dan D. Daleko od toga da želi da porazi svoje neprijatelje, Britanija pokušava da očuva obostrano korisne odnose sa zemljama od kojih ne može geografski da se distancira – ali i sa zemljama od kojih inače ne može sebi da priušti da se distancira. Ne bi trebalo da čuva svoje namere u tajnosti, kao što je do sada činila, i sigurno ne treba da se upusti u balansiranje na ivici, kao što je ilustrovano primerom bojnog pokliča premijerke Mej da je „biti bez dogovora bolje nego imati loš dogovor“.

Umesto toga, Britanija mora da unapredi proces saradnje usmeren ka zajedničkom rešavanju problema. Pregovori bi trebalo da se fokusiraju na to da se ostvari najveća moguća korist za obe strane, uključujući i najavljeni Sporazum o slobodnoj trgovini između Britanije i EU koji Mej nastoji da stvori. Pravičnost, otvorenost i transparentnost su od najvećeg značaja da bi se omogućilo da obe strane procene svoje potencijalne dobitke precizno i efikasno, a da ne pominjemo da bi trebalo omogućiti da privatni sektor i druge stranke takođe doprinesu inovativnim rešenjima.

Druga klasična greška u pregovorima je fokusiranje isključivo na sopstvene interese. Efikasni pregovori zahtevaju duboko razumevanje interesa, prioriteta i ograničenja druge strane. Šta oni mogu da dobiju ili izgube? Gde ne mogu da pristanu na kompromis? Šta može da ometa njihovu sposobnost da postignu dogovor?

Na primer, i Britanija i EU imaju ograničene kapacitete. Britanija pokušava da okupi tim koji će se pozabaviti pregovorima o trgovini što je pre moguće. EU je već uključena u pregovore za desetak Sporazuma o slobodnoj trgovini, sa svima od Zalivskog saveta za saradnju do Sjedinjenih Država. Evropske vlade treba da sprovedu u delo pet takvih sporazuma koji su prethodno dogovoreni sa Kanadom, Singapurom, Vijetnamom, Zapadnom Afrikom i Istočnom Afrikom.

Britanija očekuje da će preskočiti ovaj red, zbog veličine i značaja svojih ekonomskih odnosa sa EU. Ali, ako se to dogodi, EU može da očekuje zazor od onih koji su ostali zaglavljeni u redu. Zapravo, tokom pregovora o Bregzitu, EU će stalno morati da razmatra kakve poruke time šalje svojim drugim partnerima u pregovorima. Ako Britanija doprinese tome da se postigne dogovor na obostranu korist, EU to mora da prepozna, kao što mora da prepozna i ograničenja koja mogu da utiču na EU i njene zemlje članice.

Treća greška je imati nerealna očekivanja. Pregovori o Bregzitu će nesumnjivo biti dugi i teški – utoliko više ako građani, poslovi ili sami pregovarači budu obeshrabreni ako prekomerna očekivanja ne budu ispunjena. Upravljanje očekivanjima u pogledu vremena je možda najvažnije. Britanija se nada da će zaključiti Sporazum o slobodnoj trgovini sa EU tokom predviđenog dvogodišnjeg perioda pregovora. Ali slični pregovori sa drugim partnerima EU, kao što su Japan i Kanada, su trajali devet do deset godina. I oni su izrađeni postepeno, a ne jednim potezom. Uzmimo u obzir trgovinske pregovore EU sa Kanadom koji su počeli 2004, samo sa okvirom za pregovore. Devet godina kasnije, 2013, došlo se samo do dogovora „u načelu“. Pravi dogovor je postignut tek u septembru prošle godine. Tada je započeo proces odobravanja od strane evropskih institucija, da bi odobrenje Evropskog parlamenta konačno stiglo tek u februaru. A proces još uvek nije završen – nacionalna zakonodavna tela tek treba da ratifikuju neke od elemenata tog dogovora.

Sve ukazuje na to da, tokom perioda od dve godine, Britanija može u najboljem slučaju da se nada da će uspeti da završi okvirni sporazum sa EU. Za postizanje konačnog dogovora će sigurno trebati mnogo više vremena, ne samo zato što će neke njegove delove morati da odobre pojedine zemlje članice. Britanska vlada bi trebalo da bude otvorena i nedvosmislena prema javnosti po tom pitanju. U međuvremenu, Britanija mora da se posveti tome da obezbedi prelazni sporazum sa EU. Oko 40 odsto izvoza iz Britanije odlazi na tržišta EU, a britanske fabrike se većinom oslanjaju na brz protok dobara preko evropskih granica, bilo da je u pitanju transport stoke iz Irske ili mašinskih radilica iz Nemačke.

Ukratko, Britanija ne može sebi da priušti da izgubi brz prelazak preko granica, čak ni privremeno, dok čeka na dogovor o konačnom sporazumu. A sigurno ne sme da dozvoli da to izgubi na duže vreme, kao što bi se verovatno dogodilo ukoliko se do sporazuma ne dođe unutar predviđenog perioda od dve godine. Zaista, izjava premijerke Mej da je „biti bez dogovora bolje nego imati loš dogovor“ ne samo da podriva proces pregovaranja, nego je jednostavno pogrešna. Izostanak dogovora bi verovatno značio povratak na standardna pravila Svetske trgovinske organizacije. To bi značilo nametanje carine od 14,4 odsto za britanski poljoprivredni sektor, koji bi već pretrpeo štetu od gubitka finansijske podrške Zajedničke poljoprivredne politike EU. Na mlečne proizvode koji se izvoze iz Britanije bi se plaćao porez u proseku 40 odsto. A kada su u pitanju uslužne delatnosti – koje čine najveći sektor britanske ekonomije – pravila Svetske trgovinske organizacije koja regulišu izvoz utvrđena su pre gotovo dvadeset godina i žalosno zastarela. Da bi smo dobili predstavu o tome koliko su nepoželjna ta pravila, treba da imamo u vidu da sve osim šest od 164 zemalja članica Svetske trgovinske organizacije ili imaju Sporazum o slobodnoj trgovini sa EU, ili rade na tome da ga uspostave.

Mej je raspisala nedavne izbore zato što je želela da ojača moć da izdejstvuje dobar dogovor za svoju zemlju. To nije dobila. Sada više nego ikad, obezbeđivanje dobrog dogovora će zahtevati prebacivanje na pregovaračku strategiju koja će biti usmerena na saradnju, otvorenih pogleda i realistična.

Autorka je dekanka Fakulteta za državno rukovodstvo Blavatnik i osnivačica programa za globalno ekonomsko upravljanje na Univerzitetu Oksford

Copyright: Project Syndicate, 2017.

www.project-syndicate.org