Bregzitovska kaša

Kada je Šarl de Gol stajao na balkonu guvernera u gradu Alžiru 4. juna 1958, rekao je masi francusko-alžirskih doseljenika: “Je vous ai compris!” („Razumem vas!“). On će tokom sledećih nekoliko godina pregovarati o nezavisnosti Alžira i razbesneti iste one doseljenike. Ispostavilo se da „razumem“ nije značilo „saosećam“.

Omiljeni slogan Mejeve bi mogao na sličan način da bude obmanjujući – mogućnost koja nije uskraćena probregzitovskom pravu njene Konzervativne stranke. Da li „Bregzit“ o kojem Mejeva priča uključuje onu vrstu „tvrdog“ odlaska iz EU koji mnogi, ako ne i većina, pristalica opcije „Napusti“ priželjkuje, ili će težiti mekšem pristupu?

„Tvrdi“ Bregzit bi obuhvatao prekid svih postojećih veza između Britanije i EU – nema više doprinosa zajedničkom budžetu i stavljena je tačka na slobodno kretanje radne snage. Ovaj stav pretpostavlja da Evropa predstavlja ekonomski i kulturni pad, te samim tim nema bog zna šta da ponudi Britaniji, koja bi mnogo više profitirala od dubljih veza sa, recimo, azijskim i južnoameričkim ekonomijama u razvoju. Tvrdi Bregzit u suštini predstavlja amputaciju.
„Meki“ Bregzit bi odražavao stav da je Britanija još deo Evrope i da Britanija još ima mnogo toga da dobije od bliskih veza sa EU, uz protok kapitala bez nesuglasica, pri čemu bi grad London naročito zavisio od otvorenosti ka stranim radnicima, i kompetentnim i nekompetentnim. Kao takvo, Ujedinjeno Kraljevstvo mora da nastavi da igra po pravilima i obezbedi garancije da su ekonomski i politički odnosi sa Evropom i dalje u centru britanske politike.

Takav meki Bregzit bi bio ekvivalent trijumfu realnog pogleda na svet u odnosu na perspektivu samoodbrane koja je podupreta neverovatnom pretpostavkom suvereniteta. To je bolja opcija Ujedinjenog Kraljevstva. Ali za njen odabir ima velikih prepreka.

Meki Bregzit u aktuelnom kontekstu se ne bi mnogo razlikovao od kompromisa o kojem je vlada bivšeg britanskog premijera Dejvida Kamerona pregovarala sa EU u februaru – sporazum koji je 51,9 odsto birača odbacilo u junu. Kao deo kompromisa EU je prihvatila mogućnost postojanja više valuta i prihvatila je pravo Britanije da privremeno uvede ograničenja na socijalne beneficije koje podstiču migraciju. Ta „kočnica za hitne slučajeve“ bi u slučaju mekog Bregzita bila proširena, odnosno u suštini bi postala stalna.

Efikasan sporazum o mekom Bregzitu bi morao da prevazilazi granice ovih pitanja da bi se definisao odnos Britanije sa Evropom. To bi iziskivalo ne samo ispitivanje savesti u Britaniji, već i uspostavljanje jasne vizije onoga što Evropa zapravo jeste.

Veza Britanije sa Evropom dugo nije potpuna. „Mi smo sa Evropom, ali nismo deo Evrope“, rekao je Vinston Čerčil 1953. u donjem domu Parlamenta za vreme diskusije o predlogu u vezi sa evropskom zajednicom odbrane. „Mi smo povezani, ali nismo izmešani. Zainteresovani smo i udruženi, ali nismo apsorbovani.“
To izgleda odražava stav koji je izrazio Kameron i bivši kancelar DŽordž Ozborn, a koji je pomogao da se postavi scena za Bregzit. Reagujući na krizu evra, oni su tvrdili da je Evropi potrebna veća fiskalna integracija, ali bez Britanije; ona više neće finansijski učestvovati u budućim operacijama spasavanja evra. Solidarnost (bar ona koja se plaća novcem) prestaje na Lamanšu.
Ali, kao i u izjavi De Gola i u sloganu Mejeve i u Čerčilovim izjavama je upotrebljen jezik političke nejasnoće. I zagovornici i protivnici Bregzita su se pozivali na Čerčilov duh za vreme kampanje uoči referenduma. Najrazumniju interpretaciju, što nekako i iznenađuje, sumirao je Boris DŽonson, lider kampanje „Napusti“ i novi šef britanske diplomatije: kada je reč o Evropi, Čerčil je bio za to da ima kolač i da ga jede.

U svakom slučaju, i dalje je tu problem definisanja Evrope. Da li opstanak EU zavisi od dublje i bliže integracije glavne grupe zemalja? Za ljude koji veruju da zavisi, naročito u Francuskoj i Nemačkoj, Bregzit pruža priliku da se modernizuju i pojasne pravila, a i cilj igre.

Ali oni drugi više vole da održavaju izvesni stepen nejasnoće, što olakšava postizanje konsenzusa u vezi s kompleksnim pitanjima i pomaže da se lideri održe na vlasti. Nemačka kancelarka Angela Merkel spada u tu kategoriju, što je čini kontinentalnim pandanom Mejevoj. Ova strategija korišćenja nejasnoće za stvaranje prostora za raznovrsne političke sisteme i mentalne sklopove, a povremeno čak i za ubeđivanje mnogih da podrže odluke nekolicine, i dalje će ometati napore da se definiše Evropa i samim tim potkopavati pregovore o mekom Bregzitu.

Britancima je prilično komotno s tom nejasnoćom. Najvažniji pojedinačni rad britanske književne analize u 20. veku jeste „Sedam vrsta nejasnoće“ Vilijama Empsona. Prema Empsonu, nejasnoća pretpostavlja mogućnost da se mogu zauzeti alternativni stavovi „bez čisto pogrešne procene“. Od izjave koja otkriva „komplikovani“ stav autora do one koja ukazuje na suštinski konflikt u autorovom umu, ne stiče se utisak da se poetične nejasnoće Empsona ne uklapaju u politiku, naročito u današnju britansku politiku. Pitanje koje se sada postavlja jeste da li evropskih 27 izvora nejasnoće mogu da istolerišu i dvadeset osmi.

Autor je profesor istorije i međunarodnih poslova na Univerzitetu Prinston i stariji saradnik u Centru za inovaciju međunarodnog rukovodstva.

Copyright: Project Syndicate, 2016.
www.project-syndicate.org