Britanci još ne znaju šta im se sprema

Koliko sam samo pogrešio! Mej je sada raspisala vanredne izbore, na kojima je favorit za laku pobedu. Ispostavilo se da je Mej sama shvatila šta će se dogoditi ako ljudi budu diskutovali i osporili njene planove u vezi sa Bregzitom, pa je osmislila političku strategiju koja neće podrazumevati ponovno otvaranje debate o Bregzitu. To je značilo da se nikada ne dozvoli narodno, ili, čak, parlamentarno glasanje o tome kakvoj bi vrsti Bregzita vlada Mejove trebalo da teži, a kamoli drugo glasanje o tome da li je, uopšte, trebalo da se desi Bregzit.

Ali, jasno je navedeno da je referendum održan juna prošle godine o članstvu Britanije u Evropskoj uniji bio naprosto savetodavni, a ne obavezujući za parlament. Štaviše, različite opcije u vezi sa Bregzitom nikada nisu razmatrane kao alternative, niti je o njima glasano tokom referendumske kampanje. U svakom slučaju, među zagovornicima Bregzita, poput Borisa Džonsona, koji je sada ministar spoljnih poslova u vladi Mejove, vladalo je očekivanje da će „i vuk biti sit i ovce na broju“. Britanija, tvrdio je Džonson i drugi istaknuti lideri kampanje za izlazak iz EU, zadržaće nesmetan pristup jedinstvenom tržištu, a moći će, istovremeno, da blokira priliv imigranata. Umesto ponovnog osvrta na takva pitanja i razotkrivanja koliko su varljiva bila obećanja zagovornika izlaska Britanije iz EU, Mej je „zaključala“ svaku diskusiju, u čemu je imala ogromnog uspeha.

Prvi korak u strategiji Tereze Mej bio je da prošlog leta nedvosmisleno objavi da „neće biti nikakvih prevremenih opštih izbora“. To je poslužilo da se spreči bilo kakva mobilizacija onih 48 odsto birača koji su glasali za ostanak države u EU i koji su, protivno očekivanju većine profesionalnih političara, nastavili da se snažno protive Bregzitu. Da Mej nije preduzela takav korak, politički „anti-Bregzit“ projekat, koji bi predvodila, recimo, Liberalno-demokratska stranka ili neka nova partija centralne levice, mogao bi da se pojavi i da dovede u pitanje vlast konzervativaca. Da su izbori održani nakon Bregzita, nakon što bi glasači shvatili šta Bregzit uistinu znači, pretvorili bi se u ponovni referendum i bili bi krajnje neizvesni. Ali, dok Mej nije objavila svoju odluku, iskusni politički igrači, poput bivšeg premijera Tonija Blera, mislili su da će Bregzit biti gotov pre narednih opštih izbora, tako da niko nije postavio temelje za takav projekat, što im nikako ne ide u prilog.

Drugi korak u strategiji Tereze Mej bio je da se izbegne bilo kakva rasprava o tome kakav Bregzit Velika Britanija treba da izabere. Protivno zahtevima vlade, cilj Mejove nije bio da London dobije prednost u pregovorima, tako što neće razotkriti Uniji šta Britanija želi da postigne. Uostalom, nije tajna da Britanija želi da dobije što više moguće. Umesto toga, vlada Mejove želela je da britanski glasači ne shvate u kolikoj meri su prevareni kampanjom za izlazak Britanije iz EU. Istraživanja javnog mnjenja sprovedena prošle godine pokazala su da većina glasača želi i pristup jedinstvenom tržištu i kontrolu nad imigracijama, ali da bi, u slučaju da su primorani da biraju, odabrali jedinstveno tržište. Ipak, vlada Tereze Mej će se, verovatno, postarati da ishod bude suprotan – sticanje kontrole nad imigracijom, ali po cenu onoga što ona naziva „čist raskid“ sa jedinstvenim tržištem. Vlada Mejove znala je da bi se, ukoliko bi bila razotkrivena obmana stvorena vođenjem kampanje za napuštanje EU, njena Konzervativna partija, koja se sada grčevito drži Bregzita, suočila sa potencijalno katastrofalnim bumerangom. Ta opasnost došla je do izražaja prošle sedmice, kada je anketa koju je sproveo YouGov poll prvi put pokazala da mnogi Britanci žale zbog ishoda referenduma o Bregzitu. Stoga, premijerka pokušava da navedenu temu „održava na tihoj vatri“, kako javnost ne bi blagovremeno shvatila da je cela stvar rešena, odnosno da se „ne može iskočiti iz lonca“.

Strategija britanske vlade gotovo da je doživela propast, kad su osujećeni njeni napori da spreči parlamentarno glasanje o pokretanju člana 50, kojim se zvanično započinju pregovori o Bregzitu. To opiranje izjašnjavanju poslanika upravo je bilo motivisano strahom da će vlada biti prinuđena da predoči više detalja o ciljevima strategije, bilo ponavljanjem lažnih obećanja zagovornika Bregzita, koji bi EU ubrzo proglasila neprihvatljivim, ili svaljivanjem krivice na zagovornike Bregzita. Kad je Vrhovni sud presudio da parlament može da glasa, vlada Tereze Mej bila je primorana da pronađe treći način – pribegla je istoj onoj obmani koju su koristili zagovornici napuštanja EU tokom referenduma i dobila dovoljan broj glasova.

Poslednji „kritičan“ korak u planu Mejove da sprovede u delo verziju Bregzita koju britanski glasači nikada ne bi odobrili jeste da spreči glasanje o konačnom sporazumu. Da se Mej držala uobičajenog izbornog rasporeda, pregovori bi se završili 18 meseci pre opštih izbora. To nije trenutak u kojem bi vlada želela da njena prevara bude otkrivena, naročito uzimajući u obzir činjenicu da bi postignuti sporazum doveo do podela među konzervativcima. Dakle, održavanjem izbora u ovom trenutku, Mej izbegava navedeni rizik. Suviše je kasno da se kampanja fokusira na pitanje da li treba pokrenuti član 50, a suviše rano da birači, pa čak i mnogi biznismeni, shvate šta će „teški Bregzit“ značiti. Najkraće rečeno, Britanci još ne znaju šta im se sprema.

U ime demokratije i suvereniteta, britanskim glasačima je uskraćena bilo kakva šansa da ponovo razmotre Bregzit, iako su mnogi od njih glasali jer su zavarani, kao i da iskažu svoje mišljenje o tome kakav bi Bregzit njihova vlada trebalo da sledi. Umesto toga, izmanipulisani su da ponovo glasaju za ono što je nemoguće ostvariti. Sve navedeno imaće uznemiravajuće posledice za britansku demokratiju, njenu političku kulturu, pa, čak i za njenu dugoročnu stabilnost. Kad stranci postave pitanje kako britanska demokratija može da funkcioniše bez pisanog ustava, uobičajeni odgovor glasi da bi zahvaljujući zdravom razumu Britanci odbacili bilo kakvo nedemokratsko ponašanje. Koliko je danas ubedljiv takav odgovor?

Autor je bio ministar finansija i zamenik premijera Poljske od 2007. do 2013.