Čuvene su reči državnog sekretara SAD Dina Ačesona iz 1960-ih da je Ujedinjeno Kraljevstvo izgubilo imperiju, a još nije pronašlo svoju ulogu.
Nakon toga su britanski lideri koji su se nizali jedni za drugim to pokušavali da promene tako što su vredno radili na uspostavljanju nove uloge za Britaniju u Evropi. Upravo okončan referendum u zemlji o Bregzitu, na kojem je većina birača izrazila želju da napusti EU, predstavlja spektakularnu propast tih napora i kraj jedne ere.
Put Britanije ka EU počeo je ranih 1970-ih kada je čvrsto proevropski orijentisan premijer Edvard Hit uveo zemlju u Evropsku ekonomsku zajednicu, preteču EU. NJegov naslednik Harold Vilson obezbedio je članstvo referendumom 1975.
A Margaret Tačer je potpisala Jedinstveni evropski akt, kojim je stvoreno jedinstveno tržište, što je bio jedan od najvažnijih koraka u evropskoj integraciji i korak koji je mnogo dugovao britanskom nadahnuću. NJen naslednik DŽon Mejdžor, koji je aktivno sprovodio kampanju da Britanija ostane u EU uoči nedavno održanog referenduma, bio je od izuzetnog značaja za uspostavljanje Mastrihtskog ugovora. Dok je Toni Bler bio na vlasti, elokventno je govorio o evropskoj misiji Britanije.
Onda je došao Dejvid Kameron, koji je oklevao u svom pokušaju da održi jedinstvo u Konzervativnoj stranci, te je na kraju izgubio i Evropu i stranku.
Kameron definitivno nije uvek približavao Evropu odgovarajućoj publici. Mnogi Britanci i dalje imaju izvesnu nostalgiju u vezi s prošlošću, koje se sećaju kao bliskije, kontrolisanije i bezbednije.
Tu nostalgiju je stalno jačala zajedljiva antievropska, a naročito antinemačka kampanja, koju je predvodio deo vodećih medija zemlje. Čitati Dejli mejl i San u poslednjih nekoliko godina značilo je suočiti se s jednom vrstom atavističkog nacionalizma, koji je često podupret besramnim lažima, u meri u kojoj se retko viđa u drugim evropskim zemljama.
Ali postojao je problem i sa ubeđivanjem. Bojeći se od politički loših posledica, čak su i oni lideri koji su iskreno podržavali evropske integracije oklevali da pred svojim biračkim telima brane EU na smeo ili inspirišući način. Oni lideri koji su se protivili EU, kao što je bivši gradonačelnik Londona Boris DŽonson, sa svoje strane su jednostavno nastavili da primenjuju oprobanu i pravu formulu – podsticati varnice nacionalizma utemeljenog u strahu.
Kada su, međutim, britanski lideri prešli Lamanš i došli u Evropu, sve se promenilo. Ostavivši svoj evroskepticizam iza sebe, nastavili su da produbljuju ulogu Ujedinjenog Kraljevstva u Evropi. Kada sam bio švedski ministar spoljnih poslova, prisustvovao sam na više od 130 sastanaka raznih ministarskih veća EU i mogu iskreno da posvedočim da je glas Ujedinjenog Kraljevstva na svima bio najistaknutiji.
Činjenica je da UK nije oblikovalo mali deo one EU koja se iznedrila u poslednjih deset godina. Napredak na jedinstvenom tržištu je pomogao da se podstiče konkurentnost. Sporazumi o slobodnoj trgovini daju evropskim ekonomijama pristup glavnim tržištima širom sveta. Dostignuće sporazuma o klimatskim promenama ne obećava samo zaštitu životne sredine, već će i zacementirati ulogu Evrope kao lidera u održivosti. A proširenje je suštinski ojačalo bezbednost Evrope.
Ovo su po svim racionalnim standardima izuzetna dostignuća ostvarena pod rukovodstvom UK. Ali je to bila uglavnom dobro čuvana tajna kod kuće. A to je propust koji leži u korenu propasti zvane Bregzit.
UK je sada zvanično zauvek izgubilo vodeću ulogu u Evropi, koja joj je bila nadohvat ruke. Što je još zanimljivije, nacionalni politički pejzaž UK-a je u ruševinama. Konzervativna stranka je duboko podeljena; Laburistička stranka je inertna s nostalgičnim levičarskim rukovodstvom; a liberalne demokrate su manje-više napustile scenu.
A Ujedinjeno Kraljevstvo se možda kreće ka novim razdorima. Nikola Sturdžon, prva ministarka Škotske, koja je velikom većinom glasova izrazila želju da ostane u EU, izjavila je da je još jedan referendum o nezavisnosti Škotske „izuzetno verovatan“, rekavši da je uklanjanje Škotske iz EU „demokratski neprihvatljivo“.
Iako je verovatnoću za raskid i dalje teško prognozirati, virus političkog razvoda je definitivno zarazan, a još rascepkanija Evropa je nesumnjivo manje bezbedna.
Odgovarajući na jedno pitanje, stariji engleski birači, koji čine jezgro izbornog tela koje je za kampanju „Izađi“, pokrenuli su pregršt novih. Hoće li se UK pripremiti za odnos satelitskog tipa sa EU? Hoće li postati nešto više od ruralnog zaleđa of-šor finansijskog centra na Temzi? Hoće li njegovi lideri za njega pronaći neku drugu ulogu u svetu ili će dozvoliti da njihova zemlja polako tone u beznačajnost?
Samo će vreme pokazati. U međuvremenu, Ujedinjeno Kraljevstvo će najverovatnije trpeti ozbiljan politički i ekonomski bol.
Autor je bivši premijer i ministar spoljnih poslova Švedske.
Copyright: Project Syndicate, 2016.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
