„Evropski mir je gotov, moramo da se pripremimo za rastuću pretnju“: Britanski Telegraf o geopolitičkoj slici sveta

Zemlje Evrope se suočavaju sa višestrukim pretnjama po svoju bezbednost. Rusija nastavlja da vodi rat protiv Ukrajine i mogla bi da napadne druge zemlje u budućnosti, piše britanski Telegraf.

Kremlj, Peking i drugi rade na potkopavanju naše bezbednosti i stabilnosti kod kuće, kradući industrijske i vojne tajne, pokrećući sajber napade i vodeći takozvani hibridni rat.

Iran – koji će jednog dana postići svoj cilj da nabavi nuklearno oružje – koristi svoje zastupnike da napadne zapadne interese i podriva globalne trgovinske rute. Al-Kaida se pregrupiše pod talibanima u Avganistanu.

Iznutra i spolja, moćne sile žele da unište našu bezbednost, naš prosperitet i naš način života. Pa čak i sada, kako samozadovoljstvo bledi, naša spremnost je prekratka. Migraciona kriza se nastavlja. A sa Kinom, kratkoročni komercijalni interesi nadmašuju dugoročne bezbednosne rizike.

Čak i dok Donald Tramp dovodi u pitanje budućnost NATO-a i republikanci u Americi uskraćuju podršku Ukrajini, zahtevajući da Evropa plaća više za sopstvenu bezbednost, debata o evropskim odbrambenim kapacitetima liči na mamurluk iz nekog drugog vremena.

Evropske prestonice izgledaju nesvesne do te mere da će, ako Tramp pobedi na sledećim izborima, sasvim verovatno primorati Ukrajinu da ustupi teritoriju i da se pomiri sa Rusijom.

Neki republikanci čak spekulišu da će u roku od devedeset dana obavestiti o svojoj nameri da pokida NATO ugovor. Ako bi se to desilo, verovatno bi to bio karakteristično agresivan pregovarački stav koji je osmišljen da primora Evropljane da povećaju svoj doprinos alijansi.

Ipak, takav potez bi ohrabrio Vladimira Putina, srušio poverenje među saveznicima i ostavio Evropljane bez iluzija da bi u budućnosti mogli biti sami.

A istina je da bi se mogli naći sami. To bi trebalo da bude najhitnija činjenica u politici svake zemlje u Evropi. Umesto toga, debata se, u meri u kojoj je postoji, fokusira na zemlje koje postignu cilj da potroše dva procenta BDP-a na odbranu – cilj za koji su se vlade NATO-a složile da će postići pre 10 godina – i koji kandidat treba da bude imenovan za sledećeg NATO generalni sekretar.

Mark Rute, novi favorit, je sjajan političar koji se dobro nosio sa Trampom, ali republikancima neće trebati dugo da shvate da bogata Holandija troši samo 1,7 odsto BDP-a na odbranu.

Istina je da se potrošnja za odbranu u Evropi povećava. Poljska, na primer, ima do 3,9 odsto BDP-a. Druge zemlje kojima preti Rusija – Estonija, Finska, Letonija i Litvanija – značajno su povećale svoju potrošnju.

Ali Evropa u celini i dalje troši ispod 2 procenta, a ključne zemlje i dalje zaostaju. Nemačka je preuzela obaveze za buduću potrošnju, ali je prošle godine potrošila samo 1,57 odsto BDP-a na odbranu.

Francuska još ne pogađa metu, a dok Britanija to čini, ona i dalje troši manje nego što je nekada činila.

Više nije pitanje da li Evropa može da postigne svoj cilj od dva procenta, već da li evropske zemlje imaju kapacitete koji su im potrebni da brane sebe i svoje interese – i koji nivo potrošnje, i kakva potrošnja, to će ispuniti.

Na primer, Italija i Španija troše oko 60 procenata svojih budžeta za odbranu na osoblje, dok Amerika troši oko 28 procenata – manje nego što troši na glavnu opremu i srodna istraživanja i razvoj.

Prošle godine zemlje NATO-a zajedno su potrošile 1,26 triliona dolara na odbranu, ali 860 biliona dolara od toga je bila američka potrošnja – samo 375 biliona dolara je stiglo iz Evrope.

Realno, ako Evropa želi da preuzme odgovornost za sopstvenu bezbednost, njene zemlje će morati da troše sume više od tri procenta svog ukupnog BDP-a.

I dok su sve zemlje NATO-a sada postigle cilj da potroše 20 odsto budžeta za odbranu na opremu, i dalje će morati više da ulažu u istraživanje i razvoj i vojne tehnologije.

Da bi se to uradilo, i da bi se koordinirale sposobnosti, moraće da se sklope novi sporazumi.

Britanija bi trebalo da preuzme vodeću ulogu u sazivanju evropskih lidera i da započne ovaj posao sada.

Zajedno sa Francuskom, drugom vodećom vojnom silom Evrope, i radeći sa ključnim zemljama poput Nemačke i Poljske, Vlada bi trebalo da sazove bezbednosni samit mnogo pre američkih izbora.

Povećana potrošnja na odbranu – posebno kada se radi o tehnologiji i istraživanju i razvoju – može se preliti na komercijalni i industrijski uspeh, kao što je to slučaj u Americi i zemljama poput Izraela i Estonije.

Ali nema smisla pretvarati se da veći budžeti za odbranu neće značiti teške izbore. Ako dostignu tri procenta BDP-a, potrošnja međunarodne pomoći, na primer, brzo će izgledati kao popust koji ne možemo da priuštimo.

To je realnost sveta u kome sada živimo. Osamnaest odsto ukrajinske teritorije je pod okupacijom Rusije, a 6,4 miliona Ukrajinaca su izbeglice.

I dok je ova faza rata počela pre dve godine, neprijateljstva su zaista počela pre deceniju kada je Putin napao Krim. Istorija nas je uvek učila da agresori iskorišćavaju slabost, a mir se može postići samo snagom. Bilo da je neprijatelj Rusija, Kina ili Iran, da li pretnja dolazi od terorista u zemlji ili vojske u inostranstvu, moramo pokazati da smo jači i odlučniji od njih.