Brojke treba da prodrmaju Nemce

Ne, do ovog rezultata se nije došlo u skladu sa zakonom. Onaj ko zatvara opozicionare, zabranjuje izborne skupove suprotne strane i ućutkuje novinare, ne može sebi uzeti za pravo da bude demokratski legitimiran. S obzirom da se Erdogan u Turskoj upravo tako ponašao, a ipak – prema zvaničnim podacima – tek tesno pobedio, buduća moć predsednika nije rezultat slobodno iznesenog mišljenja, već je to nasilno preuzimanje jedne demokratske države.

U Nemačkoj je situacija drugačija. Oko 1,5 miliona turskih državljana sa pravom glasa koji žive ovde u Nemačkoj, mogli su da se slobodno informišu. Bilo je izbornih skupova svih stranaka, sloboda mišljenja nije ograničena, ko je kritikovao budućeg samodršca, nije morao da strahuje od zatvora. A ipak: više od 63 posto Turaka koji su glasali u Nemačkoj odlučilo se za Erdogana. U apsolutnim brojkama je to oko 450.000 ljudi. Te brojke bi trebalo da prodrmaju Nemce. Tu ne pomaže ni činjenica da je samo 50 posto nemačkih Turaka sa pravom glasa izašlo na referendum i da je u drugim zemljama, poput Austrije, izjašnjavanje za Erdoganov tabor bilo još veće. Jer kada toliko mnogo ljudi koji ovde žive – podržava čoveka koji između ostalog hoće da uvede i smrtnu kaznu – onda to znači da je sa integracijom nešto pošlo prilično naopako.

Nemačka sada morati biti iskrena. Političke kao i civilno-društvene snage moraju priznati svoje greške iz proteklih nekoliko decenija. To nije sasvim bezopasno u ovoj izbornoj godini u Nemačkoj, jer populističke debate o dvojnom državljanstvu i njihove fantazije o proterivanju stranaca ne vode nikuda i samo idu na ruku Alternativi za Nemačku (AfD).

Nemačka neće moći da se osloni ni na Brisel. Uzbuđeno negodovanje post festum i pretnja da će se sada stvarno prekinuti pregovori o pristupu Turske EU – ne samo da su znak bespomoćnosti, već su i smešni. Upravo ta dugogodišnja neodlučnost je to što mnogim Turcima daje osećaj da ih EU ne shvata ozbiljno i što je Erdogana na kraju podstaklo da jasnim anti-EU kursom demonstrira staru moć i snagu.

Evropa tu mora konačno imati jasan kurs: Ukoliko Turska nije poželjna kao punopravna članica, onda se to mora iskreno reći i moraju se tražiti drugi oblici saradnje. Jer Turskoj je Evropa ekonomski potrebnija nego obrnuto. To zna i Erdogan. On je postao veliki jer je bio privredno uspešan. A njegova kruna će brzo pasti ukoliko zemlja nastavi da ekonomski propada: Već sada stopa inflacije iznosi više od 11 posto, a stopa nezaposlenosti od 13 posto je najveća u proteklih sedam godina.

Dakle, problem sa sopstvenim pristalicama Erdogana, Nemačka će moći samo sama da reši – tako što će konačno prihvatiti činjenicu da je useljenička zemlja. To znači: dosta je bilo priče o nekakvoj vodećoj kulturi i multikulti društvu. Treba jasno zastupati demokratski ustav: Onaj ko živi u Nemačkoj mora prihvatiti da je brak maloletnika zabranjen, da su ubistva iz časti zločin, da su homoseksualci ravnopravni isto tako i žene, i da je nemački ustav ionako iznad svega i da o tome nema diskusije.

Populistima je potrebna nesigurnost kako bi bili uspešni. Oni moraju zastrašivati kako bi potom mogli da izigravaju spasitelja. U to nadigravanje se ne smemo upustiti, jer će na kraju uvek pobediti najglasniji. Zbog toga su sada na potezu onih tri miliona građana sa turskim poreklom koji nemaju turski pasoš ili su glasali protiv Erdoganovog kursa. Oni su potrebni kao graditelji mostova između turskih zajednica i nemačkog većinskog društva.

Jer nemačkom društvu je sad potrebna hladna analiza koja će odgovoriti na pitanje: Zašto je toliko mnogo nemačkih Turaka moglo da bude zavedeno – i šta je proteklih decenija dobro funkcionisalo i može da služi kao uzor.

Tramp čestitao Erdoganu

Američki predsednik Donald Tramp čestitao je turskom kolegi Redžepu Tajipu Erdoganu uspeh nedeljnog referenduma o proširenju nadležnosti šefa države, prenosi Bi-Bi-Si. Trampov telefonski poziv Erdoganu u kontrastu je sa brigama Evropske unije da rezultat – 51,4 odsto u korist ustavnih promena – pokazuje duboke podele unutar turskog društva.

Erdogan je odbacio kritike međunarodnih posmatrača koji su tvrdili da je on bio favorizovan u „nejednakoj kampanji“. Glavna vodeća partija CHP pokrenula je inicijativu da se rezultat referenduma ospori, podseća britanski servis ocenjujući da bi ustavne promene Tursku, kao predsedničku republiku, mogle učiniti nalik Sjedinjenim Državama i Francuskoj. A posle parlamentarnih izbora u novembru 2019. Erdogan bi mogao da ostane na vlasti do 2029.

Tesnu pobedu Erdogana izborna komisija Turske je prihvatila bez obzira na tvrdnje opozicije o neregularnostima. U ponedeljak je Turska produžila vanredno stanje na još tri meseca. Ta mera je uvedena jula prošle godine, posle propalog puča, a njeno važenje trebalo je da istekne pre tri dana.

Mark Louen, dopisnik Bi-Bi-Sija iz Istanbula, navodi da je Trampov poziv-čestitka Erdoganu bio dogovoren ranije i da je glavna tema trebalo da bude Sirija. „Ali čestitka na pobedi predsedniku Erdoganu znači da se predsednik SAD izražavanjem svog mišljenja pridružio liderima Katara, Gvineje, DŽibutija i palestinskog militantnog pokreta Hamas, dok su oni (lideri) u Evropi bili daleko obazriviji“, komentariše Louen.

„Trampov poziv Erdoganu oduševiće njegove pristalice koje će ga doživeti kao legitimizaciju predsednikove pobede. Ali poziv će zaprepastiti opoziciju posle Erdoganovih ognjenih tirada protiv Zapada i osude međunarodnih posmatrača. On (poziv) takođe pokazuje neslaganje EU i SAD oko Turske: Tramp se zalaže za realpolitiku, dok Evropa nepredvidljivog turskog lidera podstiče da pomiri podeljenu zemlju“, zaključuje Louen.