„Budna sam u najmračniji čas, dok padaju Putinove bombe“: Zora u Kijevu iz ugla novinarke za britanski „Gardijan“

U autorskom tekstu, ukrajinska ratna reporterka i i spisateljica prepričava kako ju je u zoru, neposredno nakon prvih vazdušnih napada ruskih snaga na Ukrajinu, nezavisna novinarka iz Rusije zvala za izjavu.

„Nikada se nismo upoznale, ali počela je da me moli za oproštaj za to što njena zemlja radi i što će možda tek da uradi mojoj. Obe smo iskusni ratni reporteri. Razgovarale smo i plakale“, piše Gumenik za portal Gardijana prvog dana napada na Ukrajinu, a potom nastavlja:

„Počinje u 5 ujutru. Kijev, Harkov, Odesa i duž 2.000 kilometara duge ukrajinsko-ruske granice.

U kontaktu sam sa prijateljima i kolegama širom zemlje koji su budni i čuju eksplozije. Moguć napad 24. februara već je pominjan od strane vlasti . Nekoliko sati ranije, usred noći moj suprug, takođe novinar, ali ne i ratni izveštač – odlučio je da se odveze do kancelarije svog prijatelja koji je bio dežuran, kako bi uzeo pancire „pre nego što sve počne“.

Šta, gde? Već sam izveštavala iz ratne zone, pa sam navikla na zvuk. Znam da se glasan udar, raketa, eksplozija, mogu čuti izdaleka.

Dok pokušavam da utvrdim mesta i pravce, deluje kao da Rusija gađa vojne mete i aerodrome, što je kasnije potvrdio i predsednik Ukrajine. On je takođe rekao da ukrajinska protivvazdušna odbrana funkcioniše. Pre jutrošnjeg napada saznala sam iz vojnih izvora o ciljema koji bi mogli da budu napadnuti. To saznanje me je smirilo jer je učinilo da verujem da vojska zna šta može da očekuje.

Ja sam bila jedna od onih koji do poslednjeg momenta nisu mogli da poveruju da će se dogoditi vazdušni napad na glavne ukrajinske gradove. Putinov govor je bio uznemirujuć, ali je ipak delovalo kao da postoji logika između njega i ograničene operacije ruskih snaga.

Telefoniram, radim intervjue, ali se istovremeno pakujem i pravim zalihe vode – za svaki slučaj. Govorim mužu, koji nikada nije bio u ratu, da ne izlazi na terasu. On odgovara šalom: Konačno će mu biti dozvoljeno da puši u kući.

Vodim medijsku organizaciju i nema potrebe da se bavim dnevnim vestima, ali sada moram. To je moj izbor, ali osećam ga i kao dužnost. Primam poruke od prijatelja u inostranstvu, od kojih su neki čak u Čileu, koji me pitaju da li zaista moram da izveštavam. Samo dan ranije otkazala sam prestižnu stipendiju u Beču kako bih umesto toga išla na istočnu liniju fronta. Osam godina sam pokrivala taj konflikt, za mene je ovo jedino mesto na kojem mogu sada da budem.

Čitam poruke i vesti da su i drugi gradovi napadnuti, polako su stvari sve jasnije. Ispostavlja se da je vest o ruskim marincima u Odesi bila lažna. Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski, koji je samo nekoliko sati kasnije održao emotivan govor obraćajući se državljanima Rusije moleći ih da zaustave rat, dao je novu izjavu. Pomenuo je poznatu anti-ratnu pesmu iz Drugog svetskog rata: „Da li Rusi hoće rat?“, i dodao „Odgovor je na vama“.

U novoj, jednominutnoj izjavi pozvao nas je da ostanemo kod kuće, da ne jurimo, da budemo jaki.

Oko 6 i 30 ujutru šaljem poruku ljudima sa kojima je trebalo da se sastanem danas na jednom događaju – neki od njih se bave ljudskim pravima, drugi su parlamentarci i zvaničnici. Poruka sadrži samo jednu reč: „otkazano“. Svako od njih je budan i razmenjujemo poruke podrške. Emotivna sam.

Do nas stižu informacije o mogućim vazdušnim napadima. Ipak, grad je miran, Čujemo policijske sirene, ali ne i vojne.

Parohija nastavlja da živi. Novinari pišu da podzemna železnica radi, ipak, mnogi odlučuju da beže na zapad zemlje. Ukrajinska železnica obaveštava da vozovi idu na zapad.

Pričam mojoj prijateljici, ruskoj novinarki o našem raspoloženju. Godinama sam izbegavala da poredim ijednog diktatora sa Hitlerom, ili bilo koji rat sa Drugim svetskim ratom. To poređenje je za mene delovalo preterano, čak vulgarno.

Ali, koja druga analogija postoji? Bez razloga, kao čin čistog ludila, dobri stari vazdušni napad je izvršen na susednu zemlju.

Upravo to sam rekla svojoj ruskoj koleginici, trudeći se da ne čuje koliko mi glas drhti. Ona me je opet zamolila za oproštaj.

Postoji poznata rečenica: “ Četiri ujutru je, bombarduju Kijev“. Svako dete u Ukrajini i Rusiji je zna. Tako je zvučalo obaveštenje o nacističkom bombardovanju Kijeva 1941. godine.

I evo nas. 24. februar, pet ujutru je, Rusija bombarduje Kijev.

Na sreću, završavam razgovor, jer ne želim da me koleginica čuje kako plačem. Potom me zove sestra. Znala sam da će pozvati, jer se članovi porodice uvek meni okreću kada žele da znaju šta se dešava. Spavali su dva i po sata nakon početka invazije. Nisam se usuđivala da ih zovem. Želela sam da im produžim taj mir, makar na nekoliko sati.