Pet scenarija za budućnost Gaze posle rata

Izrael je za ofanzivu mobilisao oko 350.000 rezervista, deo vojske stacioniran je na granici s Libanom, a deo na granici s Pojasom Gaze. Cilj ofanzive u Gazije uništenje militantnog islamističkog Hamasa, kojeg Nemačka, EU, SAD i još nekoliko zemalja svrstavaju u terorističke organizacije.

Ne postoji alternativa ovom koraku, kaže Mihael Milštajn, pukovnik u rezervi, bivši pripadnik izraelske vojne obaveštajne službe, a sada istraživač u Centru Moše Dajan na Univerzitetu Telaviv:

„Hamas je uvek vrlo jasno formulisao svoje ciljeve, a to su džihad i eliminacija Izraela. Nikada nije gledao na ekonomski napredak kao na strateški cilj i uvek je najavljivao veliku ofanzivu protiv Izraela”, kaže izraelski stručnjak u razgovoru za DW.

No, jedno pitanje već se sada postavlja: kako politički upravljati Pojason Gaze nakon uništenja Hamasa i njegovih terorističkih struktura? Izraelci na ovo još nisu dali zvanični odgovor. A, u ovom trenutku nije moguće proceniti da li će Izraelu ovaj put poći za rukom da potpuno eliminiše Hamas.

Sprečiti novi vakuum vlasti

Ali jedno je jasno, kaže Milštajn: ne može i ne sme biti vakuuma vlasti:

„Brzo povlačenje nakon uništenja Hamasovog režima stvorilo bi vakuum koji bi bio popunjen anarhijom i radikalnim islamističkim grupama.“

To da vakuum političke moći može privući i radikalnije snage pokazaalo se u Avganistanu gde je „Islamska država” (IS) za svoje ciljeve koristila notornu slabost vladinih institucija i nakon što su talibani preuzeli vlast. Slično je pošlo za rukom IS-u u regionu Sahel.

Čak bi i Iran mogao imati koristi od vakuuma moći: uprkos mogućem gubitku svojih „partnera“ kao što su Hamas i Islamski džihad, mogao bi da upotrebi nove metode ili čak nove saveznike i nastavi da bude stalna pretnja Izraelu koji želi da izbriše sa mape sveta.

Kako bi u ovakvim okolnostima mogao da izgleda novi poredak u Pojasu Gaze?

Milštajn vidi nekoliko opcija – ali sve su, kako kaže, problematične. Isto smatra i Stefan Šteter, politolog sa Univerziteta Bundesvera u Minhenu.

Scenario 1: Izraelska okupacija kao do 2005.

Izrael bi ponovno mogao da direktno vojno kontroliše Pojas Gaze, kao što je bilo do 2005. – dakle povratak Izraela kao okupatora unutar Gaze.

Takav potez bi mogao da isprovocira novi otpor militantnih snaga. To bi takođe imalo fatalni uticaj na ravnotežu u regionu kaže Šteter: „U Izraelu ima onih koji zagovaraju ponovno naseljavanje Pojasa Gaze. A to bi onda išlo na ruku svima koji žele da podstiču ​​i održavaju izraelsko-palestinski sukob“.

Uz to: okupaciona vlast – prema međunarodnom pravu – takođe ima obaveze prema okupiranom stanovništvu. „Taj zadatak bi morao da preuzme pre svega sam Izrael. Finansijski bi to premašilo sve mogućnosti zemlje“, kaže Šteter. Izrael verovatno ne bi mogao da sprovede novu okupaciju protiv političkog otpora svojih zapadnih saveznika – pre svega SAD.

Osim toga, ovaj korak bi značajno opteretio odnose Izraela s arapskim državama s kojima je ili već sklopio mirovne sporazume ili to planira da učini. „Zbog toga smatram da je takav korak malo verovatan“, rekao je Šteter.

Ovaj scenario predstavljao još jedan problem za Izrael jer bi morao još više da se izoluje od Pojasa Gaze. „Izrael bi postao zatvorska uprava i zauvek bi vladao ogromnim zarobljeničkim logorom (s kojim se Gaza već dugo upoređuje)”, pisao je o tome nedavno renomirani politički časopis Foreign Affairs.

Scenario 2: Palestinska uprava

U Pojas Gaze bi na vlast mogla da se vrati Palestinska uprava (PA). Ovaj plan ima pre svega jednu slabost, prema mišljenju izraelskog stručnjaka Milštajna: PA, koju vodi Mahmud Abas, upravlja poluatunomnim oblasti na Zapadnoj obali, međutim, de fakto kontroliše samo mali deo. Većinu teritorije kontroliše Izrael.

„Moramo da se prisetimo koliko je Abu Mazen (nadimak za Abasa) slab i nepopularan“.

Palestinska uprava i Fatah, koji njom dominira, izuzetno su nepopularni na okupiranoj Zapadnoj obali. Građani često protestuju zbog korupcije i nedostatka demokratije. Poslednji predsednički izbori održani su 2005., a od tada vlada Abas. I niko ga ne voli. Zapad ga krtikuje uglavnom zbog antisemitskih izjava i nedostatka distance prema Hamasovom teroru, a nemali broj Palestinaca na okupiranoj Zapadnoj obali ga optužuje da nije dovoljno čvrst i odlučan prema okupatorskoj sili Izraelu.

Stefan Šteter navodi još jedan faktor: „Ako bi se PA preselila u Pojas Gaze nakon pobede Izraela nad Hamasom, neki bi mogli da je smatraju za ratnog profitera koji je preuzeo vlast na leđima ratnih žrtava.“

Scenario 3: Mešovita palestinska civilna uprava

Bolja, ali teška opcija bila bi mešovita palestinska civilna uprava, smatra izraelski stručnjak Milštajn. Nju bi činili različiti predstavnici palestinske javnosti – uključujući gradonačelnike – i verovatno imali bi blisku vezu s PA.

Takav model mogli bi podržati Egipat, SAD, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati, kaže Milštajn: „Verovatno takav poredak ne bio stabilan na duže vreme. Ali, bio bi mnogo bolji od mnogih drugih loših alternativa“.

Scenario 4: Uprava UN, kao na Kosovu

Teoretski bi i UN mogle da preuzmu upravu nakon poraza jedne strane, kaže Stefan Šteten, navodeći kao primer Kosovo i Istočni Timor.

„Ali to nije realno u Pojasu Gaze“, primetio je on. „Bilo bi daleko teže u ovom slučaju, ako ne i nemoguće jer je ovaj sukob u tolikoj meri u fokusu globalnog javnog mnjenja. To što bi zapadne države ovde potencijalno igrale jaku ulogu verovatno bi se posmatralo veoma kritički“.

Osim toga, kaže, bilo bi teško dobiti odgovarajući mandat UN.

Scenario 5: Uprava arapskih država

Šteten prednost daje drugačijem scenariju: arapske države u saradnji s Palestinskom upravom mogle bi da upravljanju Pojasom Gaze.

„Ovo bi zapravo moglo biti u interesu nekih arapskih država, posebno onih koje imaju jake rezerve prema [političkoj grupi] Muslimanska braća“, tvrdi on. Hamas se smatra palestinskim ogrankom Muslimanske braće, kojem se protive Egipat, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati.

U ovom trenutku, retorika tih zemalja fokusirana je na solidarnost sa Palestincima, na palestinsku patnju i moguće ratne zločine koje je Izrael počinio u Gazi. Civilno stanovništvo u tim arapskim zemljama je izrazilo ista osećanja. Bez obzira na to, Šteter ističe da se „na poraz Hamasa neće se gledati nepovoljno u Rijadu i Kairu”.

Pre svega, u takvom scenariju Palestinci bi možda mogli biti uvereni da nisu ugroženi njihovi temeljni interesi – nacionalno samoodređenje i rešenje u vidu dve države. „Ali za to su potrebne kombinovane snage, takođe u saradnji sa Zapadom i UN“. Osim političke, bila bi važna i finansijska podrška. Ovaj model ne samo da bi ponudio perspektivu za Palestince, on bi takođe doneo više sigurnosti Izraelu, smatra Šteten.

Nažalost, zbog trenutne eskalacije je nejasno da li bi arapske države, čak i one koje imaju diplomatske kontakte sa Izraelom, bile spremne da ulože politički kapital u takav plan. Takav model, smatra Šteten, mogao bi da bude u igri, samo srednjoročno.