Bugajski: Predstojeći raspad Rusije ima svoje prednosti

Međutim, umesto da planiraju nepredviđene slučajeve za eksterna prelivanja i da iskoriste rusku deimperijalizaciju, zapadni zvaničnici izgleda da su zaglavljeni u prošloj eri, verujući da mogu da se vrate na status kvo posle Hladnog rata.

Ali Rusija je propala država. Nije bila u stanju da se transformiše u nacionalnu državu, građansku državu ili čak stabilnu imperijalnu državu.

To je federacija samo po imenu, jer centralna vlada vodi politiku etničke i jezičke homogenizacije i uskraćuje bilo kakva ovlašćenja 83 republike i regiona u zemlji.

Međutim, hipercentralizacija je razotkrila višestruke slabosti zemlje, uključujući smanjenu ekonomiju pritisnutu međunarodnim sankcijama, vojne poraze u Ukrajini koji otkrivaju nesposobnost i korupciju njene vladajuće elite, i uznemirenost u brojnim regionima zbog njihovog sve manjeg budžeta.

Moskva je konačno razotkrivena kao grabežljiv imperijalni centar koji iscrpljuje svoje kapacitete da drži zemlju celovitom. Ipak, većina zapadnih lidera i dalje ne vidi koristi od raspada Rusije.

Raspad Ruske Federacije biće treća faza imperijalnog kolapsa nakon raspada sovjetskog bloka i raspada Sovjetskog Saveza početkom 1990-ih. Pokreću ga borba za moć elita i intenziviranje rivaliteta između centralne vlade i nezadovoljnih regiona, što bi u nekim delovima zemlje moglo da dovede do građanskih ratova i graničnih sporova.

Međutim, to će takođe podstaći pojavu novih država i međuregionalnih federacija, koje će kontrolisati sopstvene resurse i više neće slati svoje ljude da ginu za moskovsko carstvo.

Kako se Moskva okreće ka unutra, njen kapacitet za spoljnu agresiju će se smanjiti. A kao krnja država, pod intenzivnim međunarodnim sankcijama i lišena baze resursa u Sibiru, imaće ozbiljno smanjene sposobnosti da napadne susede.

Od Arktika do Crnog mora, istočni front NATO-a će postati sigurniji; dok će Ukrajina, Gruzija i Moldavija povratiti svoje okupirane teritorije i peticiju za integraciju u Evropsku uniju i NATO bez straha od reakcije Rusije.

Zemlje centralne Azije će se takođe osećati sve oslobođenije i moći će da se okrenu Zapadu za energetske, bezbednosne i ekonomske veze. Kina će biti u slabijoj poziciji da proširi svoj uticaj jer više ne može da sarađuje sa Moskvom, a nove prozapadne države mogu se pojaviti unutar Ruske federacije, poboljšavajući stabilnost u nekoliko regiona Evrope i Evroazije.

Iako će nuklearno oružje ostati potencijalna pretnja, ruski lideri neće izvršiti nacionalno samoubistvo lansirajući ga protiv Zapada. Umesto toga, oni će pokušati da spasu svoju političku budućnost i ekonomsko bogatstvo — kao što je to činila sovjetska elita. Čak i ako neke države u usponu nabave takvo oružje, neće imati razloga da ga koriste dok traže međunarodno priznanje i ekonomsku pomoć. Umesto toga, postruske države će verovatno težiti nuklearnom razoružanju — slično kao Ukrajina, Belorusija i Kazahstan nakon raspada Sovjetskog Saveza.

Ideja da zapadni lideri samo pomažu predsedniku Vladimiru Putinu govoreći o kolapsu Rusije je pogrešna. Kremlj tvrdi da Zapad želi da uništi Rusiju bez obzira na stvarnu politiku, a poricanja Vašingtona i Brisela jednostavno podstiču zavere Kremlja.

Umesto toga, mnogo efikasniji pristup bi bio da se jasno precizira šta Zapad podržava. Otvorena podrška pluralizmu, demokratiji, federalizmu, građanskim pravima i autonomiji njenih republika i regiona može pomoći da se građani Rusije ohrabre pokazujući da nisu globalno izolovani. Biće im potreban i pristup informacijama koje Moskva potiskuje, posebno kada je reč o obezbeđenju bezbednosti, ekonomskom razvoju i negovanju mirnih, produktivnih odnosa sa susedima.

Čak i nakon užasa ruskog napada na Ukrajinu i opravdanja koje su čelnici vlade i savetnici zemlje dali za genocid, nada zapadnih zvaničnika da se mogu uspostaviti korisni odnosi sa post-putinskim Kremljom, ili da liberali mogu demokratizovati carstvo, je poželjno razmišljanje.