Burna istorija Nigera: Četiri državna udara, uranijum za Francusku, vojni režimi

Kao jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu, Niger, prema podacima iz 2022. godine, ima približno 24,5 miliona stanovnika.

Naziv države potiče od istoimene reke, koja protiče zapadom zemlje i na kojoj se nalazi i prestonica i najveći grad Nijamej.

Kolonijalno doba i nezavisnost

U 19. veku, evropski istraživači su putovali područjem koje će kasnije postati Niger. Evropske zemlje su već imale kolonije na obalama Afrike, a u drugoj polovini veka su se okrenuli unutrašnjosti kontinenta.

Taj proces, nazvan „Borba za Afriku“, kulminirao je na Berlinskoj konferenciji 1885. godine, gde su se kolonijalne sile dogovorile da podele Afriku po sferama uticaja. Kao rezultat toga, Francuska je preuzela kontrolu nad gornjom dolinom reke Niger (današnja teritorija Malija i Nigera).

Vojna teritorija Nigera je stvorena u okviru kolonije Gornji Senegal i Niger (kasnije Burkina Faso, Mali i Niger) 1904. godine, sa prestonicom Nijamejom. Granica sa Nigerijom, britanskom kolonijom, je uspostavljena 1910.

Glavni grad ove teritorije je premešten u Zinder 1912. godine, kada je Vojna teritorija Niger odvojena od kolonije Gornji Senegal i Niger, ali je Nijamej ponovo postao prestonica deset godina kasnije, kada je Niger i zvanično postao francuska kolonija u punoj meri.

Francuska je generalno usvojila oblik indirektne vladavine, dozvoljavajući lokalnim strukturama da nastave da postoje unutar kolonijalnog okvira upravljanja, pod uslovom da priznaju francusku nadmoć.

Tokom Drugog svetskog rata, Francusku je okupirala nacistička Nemačka. Šarl de Gol je objavio Brazavilsku deklaraciju, u kojoj je izjavio da će francusko kolonijalno carstvo posle rata biti zamenjeno manje centralizovanom Francuskom unijom.

Ta Unija je trajala od 1946. do 1958. godine i stanovnicima kolonija je dodelila ograničeni oblik francuskog državljanstva, uz izvesnu decentralizaciju moći i ograničeno učešće lokalnih savetodavnih skupština u političkom životu. U tom periodu je formirana Nigerska napredna stranka (PPN), koju su osnovali bivši učitelj Amani Diori i levičarski Pokret socijalističkih afričkih savaba (MSA), na čelu sa Džibom Bakarijem.

Nakon usvajanja Zakona o prekomorskim reformama i uspostavljanja Pete Francuske Republike 4. decembra 1958. godine, Niger je postao autonomna država u okviru Francuske zajednice. Od 18. decembra iste godine, zvanično je stvorena autonomna Republika Niger, pod vođstvom Hamanija Diorija.

Diorijeva era

U julu 1960. godine, Niger je odlučio da napusti Francusku zajednicu i stekao je punu nezavisnost 3. avgusta. Diori je postao prvi predsednik države.

okom prvih 14 godina nezavisnosti, Nigerom je upravljao jednopartijski civilni režim pod predsedništvom Amanija Diorija. Došlo je do ekspanzije obrazovnog sistema i ograničenog ekonomskog razvoja i industrijalizacije.

Održane su veze sa Francuskom, kojoj je Diori omogućio eksploataciju uranijuma u Arlitu i podržao je u ratu u Alžiru.

Tokom čitavog perioda vladavine prvog predsednika, Niger je bio jednopartijska država, a Diori je preživeo pokušaj državnog udara 1963. i pokušaj atentata 1965. godine. Većinu ovih aktivnosti je pokrenula Bakarijeva MSA, koja je i 1964. imala neuspešan pokušaj pobune.

Tokom sedamdesetih godina 20. veka, kombinacija ekonomskih poteškoća, suša, optužbi za korupciju i lošeg upravljanja zalihama hrane dovela je do državnog udara, kojim je zbačen Diorijev režim.

Prvi vojni režim

Puč protiv Diorija su organizovali pukovnik Seni Kunče i vojna grupa nazvana Vrhovni vojni savet (Conseil militaire suprême). Kunče je upravljao Nigerom do svoje smrti 1987.

Prvi potezi vojne vlade bili su usmereni ka rešavanju krize sa hranom. Kunče je nastojao da stvori „razvojno društvo“, finansirano uglavnom od rudnika uranijuma u regionu Agadez.

Stvorene su paradržavne kompanije, izgrađena je infrastruktura, a korupciju u vladinim telima Kunče je kažnjavao bez oklevanja.

Osamdesetih je počela polako da popušta vojna kontrola, uz izvesno popuštanje državne cenzure i pokušaje da se „civilizuje“ režim.

Ekonomski uspon je zaustavljen nakon pada cena uranijuma, a mere štednje, koje je predložio MMF, naišle su na otpor dela javnosti.

Seni Kunče je preminuo u novembru 1987. godine, a nasledio ga je njegov šef kabineta, pukovnik Ali Saibu, koji je četiri dana kasnije imenovan za načelnika Vrhovnog vojnog saveta.

Druga republika

Pukovnik Saibu je ograničio najrepresivnije aspekte vladavine Kunčea, poput tajne policije i cenzure medija i pokrenuo je proces političke reforme pod rukovodstvom jedne stranke (Nacionalni pokret za razvoj društva – MNSD).

Proglašena je Druga republika i napisan je novi Ustav, koji je usvojen na referendumu 1989.

Saibu je postao predsednik nakon pobede na izborima 10. decembra 1989. godine. Njegova namera da kontroliše političke reforme je propala pred sindikalnim i studentskim zahtevima da se uvede višestranački sistem. Međunarodni pritisak na njegov režim je porastao nakon nasilnog gušenja studentskog marša u Nijameju, kada je stradalo troje studenata, pa su do kraja 1990. prihvaćeni svi zahtevi demonstranata.

Nacionalna konferencija i Treća republika

Nacionalna suverena konferencija, održana 1991. godine, donela je višestranačku demokratiju. Na toj konferenciji su okupljeni svi elementi društva, kako bi dali preporuke za budući pravac zemlje.

Profesor Andre Salifu, predsedavajući Nacionalne suverene konferencije, razvio je plan za prelaznu vladu, koja je formirana u novembru 1991. Prelazna vlada je izradila nacrt Ustava, koji je eliminisao jednopartijski sistem i garantovao više sloboda.

Novi Ustav je usvojen na referendumu 26. decembra 1992. godine. Nakon toga su održani predsednički izbori, na kojima je pobedio Mahamane Usman, koji je tako postao prvi predsednik Treće republike.

Za vreme Usmanovog mandata, došlo je do četiri promene vlade i ekonomskog pada.

Drugi i treći vojni režim

Zbog političke nestabilnosti, vojska je ponovo odlučila da interveniše. Državni udar je predvodio pukovnik Ibrahim Bare Mainasara. Predsednik Usman je svrgnut, čime je okončan period Treće republike.

Mainasara je predvodio Savet nacionalnog spasa (Conseil de Salut National), sastavljen od vojnih zvaničnika. Savet je upravljao šestomesečnim prelaznim periodom, tokom kojeg je napravljen nacrt Ustava, usvojenog 12. maja 1996.

Pukovnik Mainasara je izabran za predsednika na izborima 6. jula iste godine, a neki su dovodili u pitanje regularnost tih izbora, pošto je tokom kampanje zamenjena izborna komisija.

U međuvremenu, novi predsednik je podstakao program privatizacije, koji su odobrili MMF i Svetska banka, a koji je obogatio neke od njegovih pristalica.

Posle lažnih lokalnih izbora 1999. opozicija je prekinula saradnju sa režimom. Pod nepoznatim okolnostima, a verovatno u pokušaju da pobegne iz zemlje, Mainasara je ubijen na aerodromu u Nijameju 9. aprila 1999. godine.

Dužnost je tada preuzeo major Dauda Malam Vanke, uspostavivši prelazni Savet za nacionalno pomirenje, zadužen za izradu ustava sa polupredsedničkim sistemom, u francuskom stilu. Ustav je usvojen 9. avgusta, nakon čega su usledili predsednički i parlamentarni izbori u oktobru i novembru, a Vanke se povukao.

Peta republika i Šesta republika

Na predsedničkim izborima u novembru 1999. je pobedio Mamadu Tandža. Sproveo je administrativne i ekonomske reforme i pomogao u mirnom rešavanju višedecenijskog graničnog spora sa Beninom.

Tandža je osvojio i drugi mandat i tako postao prvi predsednik Niger koji je pobedio na uzastopnim izborima, a da nije svrgnut vojnim udarom.

Do 2007. godine, odnos između predsednika Mamadua Tandže i premijera Nigera se pogoršao, što je dovelo do izglasavanja nepoverenja premijeru u parlamentu, a za naslednika je izabran Seni Umaru.

Zatim je Tandža pokušao da produži svoje predsednikovanje izmenom ustava, koji je ograničio predsedničke mandate, što je dovelo do velikog protivljenja. On ipak nije odustao od namere i odlučio je da organizuje ustavni referendum, uprkos tome što je Ustavni sud ocenio referendum kao neustavan.

Predsednik je potom modifikovao i usvojio novi ustav, koji je sud proglasio neustavnim, zbog čega je Mamadu raspustio Ustavni sud i preuzeo vanredna ovlašćenja.

Tako je nastala Šesta republika, sa predsedničkim sistemom, suspenzijom Ustava iz 1999. i Tandžom Mamaduom na čelu trogodišnje privremene vlade. To je dovelo do političkih i društvenih nemira.

U državnom udaru u februaru 2010. osnovana je vojna hunta, na čelu sa Saluom Đibom, kao odgovor na Tandžin pokušaj produženja mandata. Vrhovni savet za obnovu demokratije je sproveo jednogodišnji plan tranzicije, izradio nacrt ustava i održao izbore 2011. godine.
Sedma republika

Sa usvajanjem ustava 2010. i predsedničkim izborima godinu dana kasnije, Mahamadu Isufu je izabran za predsednika, a reizabran je 2016.

Ustav je vratio polupredsednički sistem.

Još jedan pokušaj državnog udara je sprečen 2011. godine. Isuofov mandat su obeležile pretnje po bezbednost zemlje, koje su proistekle iz posledica građanskog rata u Libiji i sukoba u severnom Maliju, pobune Al Kaide i Islamske države u zapadnom Nigeru, prelivanja pobune Boko Harama iz Nigerije na jugoistočni Niger, kao i korišćenje Nigera kao tranzitne zemlje za migrante.

Pred kraj 2020. godine održani su izbori nakon objave Isufua da će se povući, čime je omogućio mirnu tranziciju vlasti. Pošto nijedan kandidat nije osvojio apsolutnu većinu, u drugom krugu je za predsednika izabran Mohamed Bazum, koji je pobedio bivšeg predsednika Mahamanea Usmana.

Snage bezbednosti Nigera su osujetile pokušaj puča od strane vojne jedinice u Nijameju. Tada se čula pucnjava u predsedničkoj palati, svega dva dana pre nego što je Bazum trebalo da položi zakletvu. Tokom tog incidenta je uhapšeno nekoliko osoba, a Bazum je položio zakletvu 2. aprila 2021.

Sedma republika je takođe okončana pučom. U kasnim časovima 26. jula 2023. godine, Bazum je svrgnut vojnim udarom, a dva dana kasnije, general Abdurhamane Čijani se proglasio de fakto šefom države, prenosi N1.