Bžežinski tražio od SSSR da ne raspušta Varšavski pakt

Govorilo se mnogo i o budućnosti vojnih saveza. Iz današnje perspektive, kada je širenje NATO postalo centralna tačka sukoba SAD i Rusije, koreni problemi potiču upravo iz ovog doba. Tada su američki predsednici i zapadni lideri nebrojeno puta obećavali da NATO neće krenuti dalje na istok. Među onima koji su bili najsnažnije pristalice širenja NATO, bio je savetnik za nacionalnu bezbednost DŽimija Kartera i jedan od najuticajnijih američkih spoljnopolitičkih stratega, Zbignjev Bžežinski (1928-2017). Opstanak i širenje NATO, bili su za njega odgovor na dramatično pitanje: „Da li SAD ostaju evropska sila ili ne“.

Ali, nije uvek bilo tako. Najbliži saradnik sovjetskog lidera Mihajla Gorbačova Aleksandar Jakovljev (1923-2005) u razgovoru koji smo svojevremeno vodili o kraju Hladnog rata spomenuo je paradoksalni razgovor sa Zbignjevom Bžežinskim u kojem je Bžežinski tražio opstanak Varšavskog pakta. I ne samo to, nego da Poljska i Mađarska ostanu njegove članice, a da Nemačka ne bude ujedinjena. Kraće rečeno, Bžežinski je bio za produženje, a Jakovljev za okončanje Hladnog rata, što je potpuna inverzija popularno prihvaćenih pozicija SAD i Rusije o ovom sistemu. Više od toga, Bžežinski je bio poznat kao „jastreb“ i tvrdi protivnik svake vrste komunizma i Sovjetskog Saveza.

Nedavno je moskovska Fondacija Aleksandra Jakovljeva obelodanila zapisnik ovog neobičnog susreta. Imajući u vidu da će ova tema biti važna i za Srbiju, verujemo da je korisno upoznati se svestrano sa argumentacijom o postojanju i širenju NATO, pošto je to tema koja je i danas ostala izvor globalnih sukobljavanja SAD, Evrope i Rusije.

Bžežinski i Jakovljev sreli su se 31. oktobra 1989, nakon što je Bžežinski posetio Katinsku šumu, gde je prema poljskim tvrdnjama, sovjetska armija likvidirala više hiljada poljskih vojnika i oficira. Taj put je organizovao Jakovljev. Bila je to šesta poseta Bžežinskog Sovjetskom Savezu. Iz toka i tona susreta već je bilo jasno da je sovjetska strana ta koja ima dinamički pristup, koja promene drži u svojim rukama, a da se čak i najaktivniji i najfleksibilniji među američkim stratezima, Zbignjev Bžežinski, zadržava na očuvanju statusa kvo u najvažnijim pitanjima, od blokovskih tema do ujedinjenja Nemačke. Jakovljev je već tada iznosio koncept „ujedinjene Evrope“ i „zajedničkog evropskog doma“ kao model koji, možda iznenađujuće zvuči, ima podršku Moskve.

Sovjetski Savez već se povukao iz Avganistana, pa je tom temom počeo razgovor. To je, ujedno, bio i „najtvrđi“ deo razgovora, pošto je Jakovljev uporno odbijao preporuke sagovornika da Sovjetski Savez iskoristi svoj uticaj za uklanjanje tadašnjeg avganistanskog lidera Nadžibulaha. Nema sumnje da je jedan od razloga i to što je Jakovljev pouzdano znao za ulogu Bžežinskog u kreiranju talibanskog otpora Sovjetskom Savezu u toj zemlji. Jakovljev je naglasio da „među svim negativnim aspektima Avganistana, postoji i jedan pozitivni, a to je da smo posle avganistanskog primera došli do zaključka da ni jedan sovjetski vojnik ne treba da bude u drugoj zemlji da bi vodio rat“.

Među brojnim temama, Bžežinski je naveo mišljenje sovjetskog političara Nikolaja Šišlina, koji je smatrao da se ništa posebno ne bi dogodilo ukoliko bi Poljska i Mađarska napustile Varšavski pakt i ako bi pakt bio rasformiran. Nikolaj Šišlin (1926-1994) bio je sovjetski novinar i partijski radnik. Bio je od 1960. do 1990. rukovodilac Konsultantske grupe CK KPSS za veze sa komunističkim partijama u kapitalističkim državama, a u grupu je ušao pod Andropovljevim rukovodstvom još 1957. Postao je 1989. konsultant Ideološke komisije CK KPSS kojoj je na čelu bio Jakovljev.

Bžežinski je pitao da li je to „zvanična pozicija“ i dodao da veruje da Varšavski pakt treba da bude „politički“, a ne ideološki savez, ali da mora da se „održi koordinacija između zemalja-članica“.

Jakovljev se složio da ne sme da bude nikakvih „individualnih napuštanja saveza“, jer će to da „poremeti stabilnost“, ali se iz njegovog odgovora vidi da su u Moskvi već razmišljali o okončanju postojanja blokova. Jakovljev je postavio izazov Bžežinskom primetivši da bio „bio sasvim drugi slučaj, kada bi se postigao dogovor o raspuštanju oba saveza“.

Bžežinski je odmah stavio do znanja da se s tim „ne slaže“, naglašavajući da nije vreme da se raspuste savezi. „Ja ne mislim da je došlo vreme da se raspuste savezi. Postepeno će se pojaviti nove mogućnosti za prelaz u novi sistem. Samo tada mogu da se raspuste savezi“, rekao je Bžežinski.

Na osnovama koje postoje, dodao je on, Istok i Zapad mogu da vode razgovore o svim pitanjima, dodao je bivši američki savetnik za nacionalnu bezbednost, ali je upozorio da, ako „ljudi poput Nikolaja Šišlina nastave provociranje istočnoevropskih naroda svim vrstama izjava, koje od nekih elemenata mogu da se interpretiraju na njihov način“, onda „može da izbije najakutnija politička kriza imajući u vidu osetljivost nemačkog pitanja“.

Jakovljev se složio da je u pitanju „prelazni period“ kada sve strane treba da budu „pažljive“. Bžežinski je naveo da događaji slični mađarskim i poljskim uskoro mogu da se očekuju i u Čehoslovačkoj, da bi poentirao kako bi ti procesi mogli da dovedu do „brzog postavljanja pitanja nemačkog ujedinjenja“, jer će u procesima demokratizacije biti dovedena u pitanje „veštačka priroda“ istočnonemačke države. Bžežinski je odmah upozorio da je to „opasno“. Pitajući kako „nemačko pitanje“ treba da bude rešeno, da li je to konfederacija, ratifikacija novog sporazuma između bivših saveznika u Drugom svetskom ratu, Bžežinski je naglasio da sve to mora da bude „veoma, veoma promišljeno“.

Jakovljev je rekao da je novoizabrani prvi čovek nemačkih komunista Egon Krenc najavio da je potrebno da uspostavi radne kontakte sa SRN, ocenjujući da je to dobro. Onda je primetio: „Ko zna šta će se dogoditi u budućnosti? Mislim da sada niko ne želi da prognozira“. Jakovljev je izneo stav da je „jasna jedna stvar – demokratske i miroljubive države moraju da postoje u srcu Evrope, na nemačkoj teritoriji, a ne države koje će se naoružavati“. On je naglasio da je to „za nas stvar principa – mi ne želimo još jedan rat“. Tome je dodao i da ne želi „neprijateljske države na našoj granici“.

Bžežinski je uzvratio tvrdnjama koje iz perspektive kasnijih događaja izgledaju kao izmišljene. „Zbog toga ja otvoreno kažem da sam pristalica da Poljska i Mađarska ostanu u Varšavskom paktu. Oba bloka ne bi trebalo da budu raspuštena u ovom času. Ne znam šta će se desiti ako DDR prestane da postoji. Postojaće jedna ujedinjena i snažna Nemačka. To ne odgovora ni vašim, a ni našim interesima“, podsetio je Bžežinski.

Jakovljev: Kako da zadržimo DDR? Silom?

Bžežinski: Mislim da to nije neophodno. Uvek postoje političke mogućnosti.

Jakovljev: Upravo sada održavaju se tamo mnoge demonstracije.

Bžežinski: Oni su Prusi. Po svojoj prirodi, oni su veoma disciplinovan narod. Ali, ako je 300.000 ljudi izašlo da demonstrira, onda je dokaz veoma ozbiljne krize.

Jakovljev: Obavešten sam da se situacija stabilizuje. Počeo je dijalog između vlade i učesnika demonstracija.

Bžežinski: U smislu dolazeće saradnje članica Varšavskog pakta sa članicama EEZ, da li dozvoljavate da zemlje poput Mađarske, Poljske i Čehoslovačke na jednoj strani efikasno sarađuju sa zapadnoevropskim državama u ekonomskoj sferi, a da na drugoj strani ostanu lojalni članovi Varšavskog pakta?

Jakovljev: Postoji mnogo pitanja o evropskoj budućnosti. Šta će se dogoditi? Evropske zemlje će imati zajednički parlament, zajedničke spoljne poslove i trgovinske odnose, granice će biti otvorene. I šta će biti sa dugogodišnjim bilateralnim odnosima između zapadne Evrope i socijalističkih zemalja? Kako će se, na primer, dalje razvijati ekonomski odnosi između SSSR i Belgije? Kako će se rešiti vojna pitanja, imajući u vidu da će ujedinjena Evropa uključivati i neke neutralne države?

U isto vreme, ovo treba da bude smatrano komponentom politike usmerene ka izgradnji zajedničkog evropskog doma. Ako takav projekat uspe u stvaranju efikasne ekonomske asocijacije, ako uspe u stvaranju društvenih interesa radnika, onda to zaslužuje naš interes i mi smo spremni da sarađujemo sa Evropom, zaključio je Jakovljev.

Američki gost se obratio Jakovljevu rekavši da u bliskoj budućnosti „neće biti katastrofe u Mađarskoj i Poljskoj“, one će postati stabilni, višepartijski sistemi sa tržišnom ekonomijom“, a onda će „vaši ljudi početi da traže: učinimo ono što su oni uradili“.

Bžežinski nije bio impresioniran onim što je video u tadašnjem Sovjetskom Savezu. Primetio je da procep između „političkih reformi i stvarne ekonomske situacije nikada nije bio tako veliki“. Uporedio je SSSR s Kinom, s tim što je u Kini upravo obrnuto – ekonomske reforme su daleko ispred političkih reformi.

Napominjući da je šesti put u SSSR, primetio je da je najviše bio pogođen razlikom koja postoji između Sovjetskog Saveza i Zapada u tom trenutku. Moglo bi se, na osnovu toga reći, da Sovjetski Savez prolazi kroz ekonomsku krizu koju bi neko mogao da oceni i kao „opadanje“. Uzimajući u obzir dubinu tog rascepa, moglo bi se pretpostaviti da uskoro može da dođe i do političke krize, zaključujući da se „boji da predvidi konkretne posledice“.

Nema sumnje da je Bžežinski u sebi naslućivao da bi moglo doći do tektonskih promena u Sovjetskom Savezu, do njegovog raspada što je oduvek predviđao i priželjkivao. Verovatno je i da je tokom razgovora koji nije imao nikakav zvanični karakter, izabrao da brani pretpostavljeni interes SSSR o očuvanju Varšavskog pakta i blokovske podele Evrope kako bi sagovornik mogao opuštenije da razgovara i time iskrenije i otvorenije predstavi sliku dokle su Sovjeti spremni da idu. Bžežinski je čak rekao da je savetovao novom poljskom lideru Lehu Valensi da prvo poseti Moskvu, a potom da dođe u Vašington.

Bilo je jasno da je moskovski plan dalekosežan. Razgovor je, uostalom, vođen samo 10 dana pre nego što su istočnonemačke mase probile Berlinski zid, a dve nedelje nakon što je dopunjen mađarski Ustav kojim je dozvoljen višepartijski sistem i nakon smene Eriha Honekera sa čela DDR posle dve decenije. Do kraja 1989. potpuno je nestalo istočne Evrope kakva je do tada postojala kao i svih komunističkih lidera na čelu istočnoevropskih država. Regan i Gorbačov su se sastali na Malti 3. decembra, a nešto kasnije istog meseca uklonjen je i likvidiran rumunski vođa Nikolae Čaušesku sa suprugom Elenom, a Vaclav Havel je postao predsednik Čehoslovačke.