Čega se Putin najviše plaši?

Nakon provokativnog članka Džona Meršajmera iz 2014. u Foreign Affairs u kojem se tvrdi da je „za ukrajinsku krizu kriv Zapad“, ukazuju autori u analizi objavljenoj na sajtu journalofdemocracy.org, narativ ruske reakcije protiv širenja NATO-a postao je dominantan okvir za objašnjenje – ako ne i opravdanje – tekućeg rata Rusije protiv Ukrajine.

Ovu ideju su ponovili političari, analitičari i pisci u Sjedinjenim Državama, Evropi i drugde.

Višestruki krugovi širenja Alijanse, tvrde oni, pogoršali su osećaj nesigurnosti Rusije kako su se snage NATO-a približavale ruskim granicama, konačno provocirajući Putina da nasilno napadne, prvo Gruziju 2008, zatim Ukrajinu 2014, a sada još jednom, pokrene verovatno mnogo veću, invaziju na Ukrajinu.

Time žele da ukažu da je bauk ukrajinskog članstva u NATO uzrok sukoba i njegovo rešenje: sklonite članstvo Ukrajine sa stola i rat će biti sprečen.

Ovaj argument ima dve mane –  jednu o istoriji i jednu o Putinovom razmišljanju.

Prvo, širenje NATO-a nije konstantan izvor napetosti između Rusije i Zapada, već promenljiva. Tokom poslednjih trideset godina, važnost ovog pitanja je raslo i palo ne prvenstveno zbog talasa širenja NATO-a, već zbog talasa demokratske ekspanzije u Evroaziji.

Po vrlo jasnom obrascu, pritužbe Moskve na račun NATO-a beležile bi rast nakon demokratskih promena.

Dok su tragične invazije i okupacije Gruzije i Ukrajine obezbedile Putinu de fakto veto na njihove težnje za NATO, pošto Alijansa nikada ne bi prihvatila državu pod delimičnom okupacijom ruskih snaga, ova činjenica podriva Putinovu tvrdnju da je razlog trenutne invazije NATO članstvo.

On je već blokirao širenje NATO-a, sve namere i svrhe, otkivajući da želi nešto daleko značajnije u Ukrajini danas: kraj demokratije i povratak potčinjenosti.

Ovakva realnost naglašava drugu manu: pošto je primarna pretnja Putinu i njegovom autokratskom režimu demokratija, a ne NATO, ta pretnja ne bi magično nestala sa moratorijumom na širenje NATO-a.

Putin ne bi prestao da pokušava da podriva demokratiju i suverenitet u Ukrajini, Gruziji ili regionu u celini i ako NATO prestane da se širi. Dokle god građani slobodnih zemalja ostvaruju svoja demokratska prava da biraju svoje lidere i postavljaju sopstveni kurs u unutrašnjoj i spoljnoj politici, Putin će ih držati na nišanu.

Kako smo dospeli dovde

Naravno, NATO i  njegovo širenje su uvek bili izvori napetosti u američko-sovjetskim i američko-ruskim odnosima. Pre dve decenije, jedan od nas je kao koautor (sa Džejmsom Goldgajerom) napisao knjige o odnosima SAD i Rusije, “Moć i svrha”, koja uključuje poglavlje pod nazivom „NATO je reč od četiri slova”.

U različitom stepenu, lideri Kremlja Mihail Gorbačov, Boris Jeljcin, Putin i Dmitrij Medvedev izražavali su zabrinutost zbog širenja Alijanse.

Od svog osnivanja 1949. NATO drži otvorena vrata za nove članice koje ispunjavaju kriterijume za prijem.

Nakon raspada SSSR-a 1991.  nikog ne treba da čudi što su države koje su ranije bile aneksirane, potčinjene i pod invazijom Sovjetskog Saveza tražile bliže bezbednosne veze sa Zapadom. Sjedinjene Države i drugi saveznici u NATO-u su naporno radili da ne odbijaju težnje ovih novih slobodnih društava, dok su istovremeno sa Rusijom bili partneri po evropskim i drugim bezbednosnim pitanjima. Ponekad su imali uspeha; ponekad ne.

Mnogi od onih koji za sadašnji sukob u Ukrajini okrivljuju NATO, zanemaruju činjenicu da je u trideset godina koje su protekle od kraja Hladnog rata, odbijanje Moskve širenju NATO-a u različitim vremenskim periodima skretalo u različite pravce.

Kada je ruski predsednik Boris Jeljcin 1997. pristao da potpiše Osnivački akt Rusije i NATO-a, Rusija i Alijansa su u ovaj sporazum kodifikovali sveobuhvatnu agendu saradnje.

Na ceremoniji potpisivanja, Jeljcin je izjavio: „Ono što je takođe veoma važno jeste da stvaramo mehanizme za konsultacije i saradnju između Rusije i Alijanse.

I to će nam omogućiti da – na fer, egalitarnoj osnovi – razgovaramo i kada bude potrebno, donosimo zajedničke odluke o glavnim pitanjima koja se tiču bezbednosti i stabilnosti, onim pitanjima i onim oblastima koje se tiču naših interesa”.

Tokom posete Londonu 2000. Putin, koji je tada bio vršilac dužnosti ruskog predsednika, čak je sugerisao da bi Rusija jednog dana mogla da se pridruži NATO-u: „Zašto ne? Zašto da ne… Ne isključujem takvu mogućnost… u slučaju da se računa na interese Rusije, ako bude ravnopravan partner.

Rusija je deo evropske kulture, a ja svoju državu ne smatram izolovanom od Evrope… Stoga teško mogu da zamislim NATO kao neprijatelja. Zašto bi Putin želeo da se pridruži savezu koji navodno preti Rusiji?

Posle 11. septembra 2001. predsednici Buš i Putin uspostavili su bliske odnose saradnje u borbi protiv zajedničkog neprijatelja – terorizma. Putin je tada bio fokusiran na saradnju sa NATO-om, a ne na konfrontaciju.

Jedini put kada se Alijansa ikada pozvala na član 5 o kolektivnoj odbrani bio je da podrži intervenciju NATO-a u Avganistanu, akciju koju je Putin podržao u Savetu bezbednosti UN. Zatim je ovu diplomatsku podršku pratio konkretnom vojnom pomoći Alijansi.

Tokom svoje posete Sjedinjenim Državama u novembru 2001. Putin je zauzeo realističan, ali kooperativan stav: „razlikujemo se u načinima i sredstvima koje smatramo pogodnim za postizanje istog cilja… Ali, možemo biti sigurni da kakvo god konačno rešenje bude pronađeno,ono neće ugroziti interese i naših zemalja i sveta“.

U intervjuu tog meseca, Putin je izjavio: „Rusija priznaje ulogu NATO-a u današnjem svetu, Rusija je spremna da proširi svoju saradnju sa ovom organizacijom. I ako promenimo kvalitet odnosa, ako promenimo format odnosa između Rusije i NATO-a, onda mislim da će proširenje NATO-a prestati da bude relevantno pitanje“.

Kada je NATO 2002. objavio svoj plan za veliki talas širenja koji je uključivao tri bivše sovjetske republike – Estoniju, Letoniju i Litvaniju – Putin je jedva reagovao.

On svakako nije pretio invazijom na bilo koju od država kako bi ih zadržao van NATO-a. Upitan krajem 2001. da li se protivi članstvu baltičkih država u NATO-u, on je rekao: „Naravno da nismo u poziciji da govorimo ljudima šta da rade. Ne možemo zabraniti ljudima da donose određene izbore ako žele da povećaju bezbednost svojih nacija na određeni način”.

Putin je čak zadržao isti stav kada se radilo o tome da Ukrajina jednog dana uđe u Atlantski savez.

U maju 2002, kada su ga pitali za svoje stavove o budućnosti odnosa Ukrajine sa NATO-om, Putin je nepristrasno odgovorio: „Apsolutno sam uveren da Ukrajina neće bežati od procesa proširenja saradnje sa NATO-om i zapadnim saveznicima u celini. Ukrajina ima svoje odnose sa NATO-om; postoji Savet Ukrajina-NATO.

Na kraju krajeva, odluku treba da donesu NATO i Ukrajina. To je stvar ta dva partnera.”

Deceniju kasnije, pod rukovođsvom predsednika Dmitrija Medvedeva, Rusija i NATO ponovo su sarađivali.

Na samitu NATO-a u Lisabonu 2010. Medvedev je izjavio da je „period distance u našim odnosima i pretenzijama jednih prema drugima sada završen. Gledamo na budućnost sa optimizmom i radićemo na razvoju odnosa između Rusije i NATO-a u svim oblastima…kako oni napreduju ka punopravnom partnerstvu.”

Na tom samitu je čak izneo mogućnost saradnje Rusije i NATO-a u oblasti protivraketne odbrane. Žalbi oko širenje NATO-a nije ni bilo.

Od kraja Hladnog rata do Putinove invazije na Ukrajinu 2014. NATO je u Evropi povlačio resurse i snage, a ne jačao. Čak i uz proširenje članstva, vojni kapacitet NATO-a u Evropi bio je mnogo veći 1990-ih nego 2000-ih.

Tokom istog perioda, Putin je trošio značajna sredstva na modernizaciju i proširenje ruskih konvencionalnih snaga raspoređenih u Evropi. Odnos snaga između NATO-a i Rusije pomerao se u korist Moskve.

Ove epizode ​​suštinske saradnje Rusije i NATO-a potkopavaju argument da je širenje NATO-a uvek i neprekidno bilo pokretač konfrontacije Rusije sa Zapadom u poslednjih trideset godina. Istorijski zapisi jednostavno ne podržavaju tezu da širenje NATO snosi isključivu krivicu za ruski antagonizam sa Zapadom i agresiju Moskve na Ukrajinu od 2014.

Umesto toga, moramo potražiti negde drugde da bismo razumeli pravi izvor Putinovog neprijateljstva prema Ukrajini i njenim zapadnim partnerima.

Putinov istinski strah

Ozbiljniji uzrok tenzija bio je niz demokratskih protesta za slobodu tokom 2000-ih, što mnogi nazivaju „obojenim revolucijama“. Putin veruje da su ruski nacionalni interesi ugroženi onim što on predstavlja kao državni udari koje podržavaju SAD.

Nakon svake od njih – Srbije 2000, Gruzije 2003, Ukrajine 2004, arapskog proleća 2011, Rusije 2011-12. i Ukrajine 2013-14.- Putin se okretao neprijateljskijoj politici prema Sjedinjenim Državama, a zatim se pozivao na pretnju NATO-a kao opravdanje za to.

Boris Jeljcin nikada nije podržavao širenje NATO-a, ali je pristao na prvu rundu proširenja 1997. jer je verovao da njegove bliske veze sa predsednikom Bilom Klintonom i Sjedinjenim Državama nisu vredne žrtvovanja zbog ove relativno male stvari.

Kroz Partnerstvo za mir i posebno Osnivački akt NATO-Rusija, Klinton i njegov tim uložili su značajne napore da održe američko-ruske odnose pozitivnima dok su istovremeno upravljali širenjem NATO-a.

NATO bombardovanje Srbije 1999. kako bi se zaustavilo etničko čišćenje na Kosovu ozbiljno je testiralo tu strategiju, ali je delimično preživelo zato što je Klinton dao Jeljcinu i Rusiji ulogu u rešenju putem pregovora.

Kada je prva postkomunistička obojena revolucija zbacila Slobodana Miloševića godinu dana kasnije, novi predsednik Rusije, Putin, osudio je taj čin, ali nije preterano reagovao. Tada je još imao mogućnost saradnje sa Zapadom, uključujući i NATO.

Međutim, sledeći krug demokratske ekspanzije u postsovjetskom svetu, Ružičasta revolucija 2003. u Gruziji, značajno je eskalirala tenzije između SAD i Rusije.

Putin je direktno okrivio Sjedinjene Države što su pomogle u ovom demokratskom prodoru i pomogle da se instalira, kako je on video, proamerička marioneta, predsednik Mihail Sakašvili. Neposredno nakon Ružičaste revolucije, Putin je pokušao da potkopa gruzijsku demokratiju, na kraju je izvršio invaziju 2008. i priznao dva gruzijska regiona – Abhaziju i Južnu Osetiju – kao nezavisne države.

Američko-ruski odnosi dostigli su novu najnižu tačku 2008.

Godinu dana nakon Ružičaste Revolucije, najvažnija demokratska ekspanzija u postsovjetskom svetu izbila je u Ukrajini 2004. Narandžasta revolucija.

U godinama pre tog značajnog događaja, spoljnopolitička orijentacija Ukrajine pod predsednikom Leonidom Kučmom bila je relativno uravnotežena između Istoka i Zapada, ali sa postepenim poboljšanjem veza između Kijeva i Moskve.

To se promenilo kada su lažirani predsednički izbori krajem 2004. izveli stotine hiljada Ukrajinaca na ulice, i na kraju zbrisali Kučminog – i Putinovog – izabranog naslednika Viktora Janukoviča.

Vlast je preuzela prodemokratska i prozapadna Narandžasta koalicija koju su predvodili predsednik Viktor Juščenko i premijerka Julija Timošenko.

U poređenju sa Srbijom 2000. ili Gruzijom 2003. Narandžasta revolucija u Ukrajini 2004. bila je mnogo veća pretnja Putinu.

Prvo, Narandžasta revolucija se dogodila iznenada i u mnogo većoj i strateški važnijoj zemlji na granici Rusije. Nagli zaokret Juščenka i njegovih saveznika na Zapad ostavio je Putina pred perspektivom da je „izgubio“ državu kojoj je pridao ogroman simbolički i strateški značaj.

Putinu je Narandžasta revolucija potkopala osnovni cilj njegove velike strategije: uspostavljanje privilegovane i ekskluzivne sfere uticaja na teritoriji koja je nekada činila Sovjetski Savez.

Putin veruje u sfere uticaja; da kao velika sila Rusija ima pravo veta na suverene političke odluke svojih suseda. Putin takođe zahteva ekskluzivnost u svom susedstvu: Rusija može biti jedina velika sila koja koristi takvu privilegiju (ili čak razvija bliske veze) sa ovim zemljama.

Ova pozicija se značajno učvrstila od Putinove pomirljive pozicije iz 2002. pošto je uticaj Rusije u Ukrajini opao, a građani Ukrajine u više navrata signalizirali svoju želju da pobegnu iz ruku Moskve. Sada je bila potrebna poslušnost.

Kako je Putin objasnio u nedavnom istorijskom članku, po njegovom mišljenju, Ukrajinci i Rusi su „ jedan narod“ koji on želi da ponovo ujedini, makar i prinudom. Prema tome, za Putina je gubitak Ukrajine od Zapada 2004. označio veliku negativnu prekretnicu u američko-ruskim odnosima koja je bila daleko značajnija od drugog talasa širenja NATO-a koji je završen iste godine.

Drugo, Ukrajinci koji su ustali u odbranu svoje slobode bili su, po Putinovoj sopstvenoj proceni, slovenska braća sa bliskim istorijskim, verskim i kulturnim vezama sa Rusijom.

Ako je to moglo da se desi u Kijevu, zašto ne u Moskvi?

Nekoliko godina kasnije, to se zamalo dogodilo u Rusiji kada je izbila serija masovnih protesta u Moskvi, Sankt Peterburgu i drugim gradovima nakon lažiranih parlamentarnih izbora u decembru 2011. To su bili najveći protesti u Rusiji od 1991. Kada se raspao Sovjetski Savez.

Prvi put u njegovoj deceniji na vlasti, obični Rusi su pokazali da imaju i volju i sposobnost da ugroze Putinovu vlast. Taj narodni ustanak u Rusiji, koji se dogodio iste godine kada i Arapsko proleće, a zatim je usledio Putinovim povratkom u Kremlj kao predsednika u trećem mandatu 2012. označio je još jedan veliki negativan zaokret u američko-ruskim odnosima, okončavši resetovanje koje su pokrenuli predsednici Obama i Medvedev 2009.

Demokratska mobilizacija, prvo Bliski istok, a zatim Rusija – a ne širenje NATO-a – okončala je ovo poslednje poglavlje američko-ruske saradnje. Od tada nije bilo novih poglavlja saradnje.

Američko-ruski odnosi su još više pogoršani 2014. godine, opet zbog nove demokratske ekspanzije.

Naredna demokratska mobilizacija, pretnja po Putina, dogodila se drugi put u Ukrajini 2013–2014.

Posle Narandžaste revolucije 2004. Putin nije izvršio invaziju na Ukrajinu, već je koristio druge instrumente uticaja kako bi pomogao svom štićeniku Viktoru Janukoviču da za dlaku osvoji ukrajinsko predsedništvo šest godina kasnije.

Ispostavilo se, međutim, da Janukovič nije bio lojalan sluga Kremlja, već je pokušao da neguje veze i sa Rusijom i sa Zapadom.

Putin je konačno primorao Janukoviča da napravi izbor, a ukrajinski predsednik je izabrao Rusiju u jesen 2013. kada je odbio potpisivanje sporazuma o pridruživanju EU u korist članstva u Evroazijskoj ekonomskoj uniji Rusije.

Na iznenađenje svih u Moskvi, Kijevu, Briselu i Vašingtonu, Janukovičeva odluka da prekine ovaj sporazum sa EU ponovo je izazvala masovne demonstracije u Ukrajini, izvodeći stotine hiljada Ukrajinaca na ulice u događanjima koja će postati poznata kao Evromajdan ili  “Revolucija dostojanstva” u znak protesta zbog Janukovičevog okretanja od demokratskog Zapada.

Ulični protesti su trajali nekoliko sedmica, prekinuti su ubistvom na desetine mirnih demonstranata od strane Janukovičeve vlade, konačnim kolapsom te vlade i Janukovičevim bekstvom u Rusiju u februaru 2014, i novom prozapadnom vladom koja je preuzela vlast u Kijevu. Putin je „izgubio“ Ukrajinu po drugi put u deceniji.

Ovog puta, Putin je uzvratio vojnom silom da kazni navodne neonacističke uzurpatore u Kijevu koje podržava Amerika. Ruske oružane snage zauzele su Krim; Moskva je kasnije anektirala ukrajinsko poluostrvo.

Putin je takođe obezbedio novac, opremu i vojnike za podršku separatistima u istočnoj Ukrajini, što je podstaklo rat u Donbasu koji tinja osam godina, u kojem je ubijeno oko 14.000 ljudi.

Nakon invazije, a ne ranije, Putin je pojačao svoje kritike širenja NATO-a kao opravdanje za svoje ratoborne akcije.

Kao odgovor na ovu drugu ukrajinsku demokratsku revoluciju, Putin je zaključio da saradnja putem izbora i drugim nevojnim sredstvima mora biti pojačana većim pritiskom prinude, uključujući vojnu intervenciju.

Od “Revolucije dostojanstva”, Putin je vodio rat bez presedana protiv Ukrajine koristeći čitav spektar vojnog, političkog, informacionog, socijalnog i ekonomskog oružja u pokušaju da destabilizuje i na kraju sruši demokratski izabranu vladu Ukrajine.

Odnos Ukrajine sa NATO-om i Sjedinjenim Državama samo je simptom onoga što Putin veruje da je osnovna bolest: suverena, demokratska Ukrajina.

Putinov pravi casus belli slučaj: ukrajinska demokratija

Neverovatno, osam godina nemilosrdnog pritiska Rusije nije slomilo ukrajinsku demokratiju. Upravo suprotno. Nakon Putinove aneksije i stalne podrške ratu u Donbasu, Ukrajinci su sada više ujedinjeni u pogledu etničkih, jezičkih i regionalnih podela nego u bilo kom drugom trenutku ukrajinske istorije.

Predsednik Vladimir Zelenski je pobedio ubedljivo 2019, osvojivši narodnu podršku u svim regionima Ukrajine. Nije iznenađujuće da je Putinov rat takođe podstakao veću podršku građana među Ukrajincima za ulazak u NATO.

Dakle, sada se Putin odlučio za novu strategiju za okončanje ukrajinske demokratije: masovnu vojnu intervenciju.

Putin tvrdi da je njegova svrha da zaustavi širenje NATO-a. Ali to je fikcija. Ništa se u protekloj godini u odnosima Ukrajine i NATO nije promenilo. Istina je da Ukrajina teži da jednog dana uđe u NATO. (Cilj je čak ugrađen u ukrajinski ustav.) Ali dok su lideri NATO-a ostali privrženi principu politike otvorenih vrata, oni su takođe jasno rekli da Ukrajina danas nije kvalifikovana za pridruživanje.

Putinov casus belli je njegov sopstveni izum.

Putin je izmislio ovu krizu oko širenja NATO-a da bi još direktnije potkopao ukrajinsku demokratiju.

Ruska vojna mobilizacija na granicama Ukrajine već je izazvala značajnu štetu ukrajinskoj ekonomiji i podstakla nove podele među ukrajinskim političkim partijama oko toga kako je Zelenski rešio krizu.

Neki tvrde da je Zelenski trebalo da stvori novu veliku koaliciju ili vladu jedinstva; drugi žale zbog njegovih navodnih neadekvatnih priprema za rat.

A neki tvrde da je Zelenski pokazao svoje diplomatsko neiskustvo tako što je raspravljao sa američkim predsednikom Džozefom Bajdenom o verovatnoći ruske invazije u trenutku kada je jedinstvo sa Zapadom najpotrebnije.

Drugim rečima, Putinova vojna mobilizacija je već postigla neke rane uspehe u njegovom ratu protiv ukrajinske demokratije.

Paradoksalno, Putinova upotreba sile je možda kratkoročno ojačala ukrajinsku demokratiju.

Njegova odluka da izvrši invaziju na Ukrajinu slanjem ruskih snaga u regione Donjecka i Luganska (koji su još uvek priznati kao suverena ukrajinska teritorija prema međunarodnom pravu) ujedinila je Ukrajince i ojačala popularnost i imidž Zelenskog kao lidera nacije.

Ali dugoročni opstanak ukrajinske demokratije visi o koncu, a Putinova ratoborna retorika sugeriše da napad Moskve tek počinje.

Blickrig invazija i brzo opkoljavanje Kijeva mogli bi dovesti do nasilnog uklanjanja Zelenskog s vlasti. Novi izbori održani pod pretnjom oružja mogli bi da donesu željenu vladu, baš kao što su to učinili u istočnoj Evropi posle Drugog svetskog rata u senci sovjetskih tenkova. Prerano je prognozirati ishod. Ali Putinov cilj je jasan.

Putinu se možda ne sviđa širenje NATO-a, ali se toga istinski ne plaši. Rusija ima najveću vojsku u Evropi, sada mnogo sposobniju posle dve decenije raskošne potrošnje. NATO je odbrambeni savez. Nikada nije napala ni Sovjetski Savez ni Rusiju, niti će. Putin to zna.

Ali Putinu “preti” uspešna demokratija u Ukrajini. On ne može da toleriše uspešnu, demokratsku Ukrajinu na svojim granicama, posebno ako ukrajinski narod počne i ekonomski da napreduje.

To podriva stabilnost režima samog Kremlja i predloženo obrazloženje za autokratsko državno vođstvo.

Kao što Putin ne može dozvoliti da volja ruskog naroda vodi budućnost Rusije, on ne može dozvoliti narodu Ukrajine, koji ima zajedničku kulturu i istoriju, da izabere prosperitetnu, nezavisnu i slobodnu budućnost za koju su glasali i za koju su se borili.

Iako je šansa za deeskalaciju mala, dalji pregovori i pretnja sankcijama bi još uvek – u teoriji – mogli da spreče rusku invaziju izvan ukrajinskog regiona Donbasa u narednim danima ili nedeljama.

Ali bez obzira na to gde Putin konačno naredi da se njegove trupe zaustave – bilo da se radi o Lugansku i Donjecku ili Harkovu, Odesi, Kijevu ili Lavovu – Kremlj će ostati posvećen potkopavanju ukrajinske (i gruzijske, moldavske, jermenske, itd.) demokratije i suvereniteta za sve dok Putin na vlasti, a možda i duže ako se nastavi ruska autokratija.

Tragično, upozorenje Džordža Kenana u njegovom članku iz 1947. o „Izvorima sovjetskog ponašanja” i danas važi: „Kremlj nije pod nikakvom ideološkom prinudom da na brzinu ostvari svoje ciljeve… Ovde su oprez, opreznost, fleksibilnost i obmana vredni kvaliteti… A budući da nije pod prinudom bez rasporeda, ne paniči zbog potrebe za takvim povlačenjem. Njegovo političko delovanje je fluidan tok koji se neprestano kreće, gde god mu je dozvoljeno, ka datom cilju.”

Ne treba imati iluzija o Putinovom dugoročnom strateškom cilju zaustavljanja demokratske ekspanzije u Ukrajini i ostatku regiona.

Autori analize su:

Robert Person,  profesor međunarodnih odnosa na američkoj  Vojnoj akademiji Vest point gde predaje na katedri za Rusiju i postsovjestku politiku. Autor je knjige “Ruska velika straegija 21.veka” koja će biti objavljena naredne godine.

Majkl Mekfaul, bivši američki ambasador u Rusiji. Profesor je političkih nauka na Univerzitetu Stanford. Njegova poslednja knjiga nosi naziv “Od hladnog rata do vrućeg mira: američki ambasador u Putinovoj Rusiji“