Čekajući na novu generaciju Evropljana

Nemci podržavaju naoružavanje

Nemačka i Italija, stara deoba između protestantizma i katoličanstva. Grad Vupertal se prostire u dolini kroz koju teče reka Vuper; nad rekom trči Švebeban, viseći tramvaj koji povezuje četvrti Oberbarmen i Vohvinkel, na suprotnim delovima grada. U poslednjih nekoliko godina povećao se broj arapskih i azijskih građana koji su odlučili da žive u ovom gradu regije Severna Rajna – Vestfalija, koja i dalje važi za najbogatiji deo Nemačke. Ovde nije teško naći posao: velike firme, kao što je na primer Bajern, zapošljavaju i mlade diplomirane i one koji nisu imali mogućnost da steknu neko visoko obrazovanje. Najveći deo migranata su mladi muškarci, izbeglice iz Sirije, iz Libije i iz Avganistana. U poslednje vreme ima i sve više žena iz Ukrajine koje su pobegle od rata i koje žive uglavnom u prihvatnim centrima koji se nalaze svuda po gradu. Nemački socijalni sistem je do sada uspeo da izdrži i talas imigranata i stres koji je prouzrokovao korona virus: bolnice sad rade normalno i država uspeva da garantuje zdravstvenu zaštitu svim svojim građanima kojima je to potrebno. Nemačke novine i televizije ugošćuju veome ozbiljne debate na teme o aktuelnoj situaciji u Ukrajini i da li je potrebno da Zapad šalje oružanu pomoć toj zemlji.

Konzervativne novine, kao na primer „Die Welt“, upozoravaju da Nemačka zavisi od ruskog gasa i da, bar za sada, nema alternative ovom energentu. Znači, sa Rusijom svakako treba pregovarati. Inače, 60 odsto stanovnika Berlina će sledeće zime ostati bez grejanja. Malo manje se govori o odluci kancelara Olafa Šolca da se Nemačka naoruža; možda zbog trenutne situacije u svetu Nemci misle da je to prava odluka, a o tome se raspravlja manje nego o vojnoj podršci Ukrajini. Ali se ipak raspravlja. Nemački mediji ne zaboravljaju ni ostatak sveta, ima dosta članaka i reportaža iz Avganistana i zemalja Afrike, gde su u toku krvavi ratovi. I lokalni mediji, kao na primer Radio Wuppertal, izveštavaju na korektan način i pružaju građanima odličnu uslugu sa dosta informacija u vezi sa događajima na lokalnoj teritoriji.

U Italiji si ili „za“ ili „protiv“ Putina

Potpuno drugačija atmosfera vlada u Italiji. Rim je sve haotičniji i prljaviji: na Trgu Radija, u četvrti Trastevere, uveče oko devet časova izlaze pacovi, koji se negde kriju tokom dana i koji noću postanu gazde periferije grada. Skoro svi moji drugovi iz studentskih dana napustili su grad i žive uglavnom u inostranstvu. Oni koji su ostali žale se da se za lekarski pregled u domovima zdravlja čeka po godinu dana, ako ne i više. Moj drugar dermatolog, koji ima privatnu ordinaciju, kaže da ne uspeva da pregleda sve pacijente koji žele privatno da se leče: zdravstveni sistem je skroz otkazao i privatni lekari imaju pune ruke posla (i džepove pune para). M. već godinu dana ima promenu na licu; sve ukazuje na to da je u pitanju bazalioma, semimaligna promena koja nije smrtonosna ali mora što pre da se skine. Nema novca da ide privatno, čeka već godinu dana da ga prime u državnoj bolnici. Za sada su mu nekoliko puta otkazali pregled „zbog korone“, kako su mu rekli, i još čeka na red.

U Italiji nema javnih rasprava kao u Nemačkoj. Na državnoj i privatnoj televiziji debate izgledaju kao svađe. Ili si za ili si protiv Putina. Kao da svako ko učestvuje u emisijama ima svoju predodređenu ulogu. Što se više vrišti i psuje, to više publike emisija ima. Prilozi mnogobrojnih izveštača iz Ukrajine svi izgledaju isto: ništa konkretno ne kažu, pričaju samo dramatične priče koje se dobro „prodaju“, ali ne omogućavaju da razumemo šta se tačno dešava u Ukrajini. Brine me antiruska retorika; razgovaram uz kafu sa D., nezavisnim reporterom, koji kaže da se ne bi začudio ako prolaznik puca na nekog Rusa usred Rima, ovako, iz čista mira, koliko je antiruska propaganda jaka. Kao reakcija na to, kod manjinskog dela italijanske populacije došlo je do mitizacije Vladimira Putina. Nema mera, nema racionalnog razmišljanja.

Bilo je ovako i tokom pandemije korona virusa: ko se usudio da tvrdi da Vlada greši u upravljanju zdravstvenom krizom doživeo je pravu hajku od strane medija. Uglavnom, po medijima se osuđuje sve ono što je rusko, čak i Čajkovski i Dostojevski, a podrazumeva se da Italija mora da pomogne Ukrajini oružjem. One koji se ne slažu sa ovim potezom, koji bi da traže po svakoj ceni diplomatsko rešenje, voditelji na televiziji odmah svrstaju među „putinovce“. Po novinama kruže liste sa javnim ličnostima koje su „za Putina“. Ono što je najstrašnije, Narodna skupština ni o čemu što je krucijalno za državu više ne raspravlja. Montečitorio, tj. italijanski parlament, daleko je od nemačkog Bundestaga. Sve odlučuje Vlada; predsednik Mario Dragi je propustio mogućnost da ode u Moskvu i da pregovara sa Putinom; pasivno sluša naređenja američke ambasade. Italija je u prošlosti bila sedište najvećeg pokreta pacifizma na svetu, a odrekla se uloge zemlje koja se zalaže za mir. U Skupštini nema rasprave ni o tome što se desilo tokom pandemije korona virusa: zdravstveni sistem je otkazao, nije bilo dovoljno bolnica, pošto su prošle vlade sve privatizovale. Ali troškovi pandemije su išli na račun države i građana. Čini mi se da se konačno plaća ček trideset godina ideologije berluskonizma: od devedesetih pa nadalje, otkad je Berluskoni postao premijer i počeo da kontroliše i RAI – Italijanska radio-televizija, nivo svih medija se spustio i nema više mesta za ozbiljne debate, sem retkih slučajeva, kao što je na primer emisija „Report“ ili vatikanski list „L’Avvenire“. Svakako, ništa što se može uporediti sa „Danasom“ u Srbiji, koji, po meni, ostaje primer odličnih i profesionalnih novina. U poslednjem izveštaju Reportera bez granica, Italija se nalazi na 58. mestu što se tiče slobode medija. Nemačka na 16. a Srbija na 79.

Intelektualce u Rimu niko ništa ne pita

Ako je Nemačka potpuno drugačija zemlja od Italije, možda valja tražiti razloge i u istoriji. Protestantske zemlje imaju prednost, koja ne potiče od protestantske radne etike, kao što mnogi misle, nego od toga da protestantizam zahteva da svaki vernik čita Bibliju i sam je interpretira. Katolička religija zahteva da vernik ništa ne čita, nego da sluša Božju reč od sveštenika i prihvati njegovu interpretaciju. Izgleda da Italijani sve više i više vole da im se kaže ono što treba da misle, iako je baš papa Franja taj koji se u ovom teškom trenutku usuđuje da drugačije razmišlja i da kritikuje Zapad: da nije možda i NATO delimično kriv za rat u Ukrajini, pita se papa Franja u intervju u italijanskim novinama „Il Giornale“? Jedna privatna televizija sa nacionalnom frekvencijom emituje seriju u kojoj Zelenski igra ulogu naivnog predsednika države. Gledao sam tu seriju kad sam bio u Ukrajini; lepa bajka za naivni narod. Razmišljam kako se već 20 godina u Italiji sve meša: Veliki Brat i vesti, debata i svađa, fikcija i stvarnost. Intelektualci, pisci i moji drugari koji sada rade na Univerzitetu u Rimu uglavnom ćute. I da žele da pričaju, ne bi imali ko da ih ugosti na radiju i televiziji. Ima, naravno, i zanimljivih stavova i rasprava i u Italiji, ali ne stižu do mase. Pozorišta, NVO, omladinski centri i dalje imaju šta da kažu, ali su glasovi u manjini, i ne dopiru do velike publike. Pada mi na pamet Frankfurtska škola 50-ih i 60-ih godina, koja je tvrdila da cenzura postoji i na Istoku i na Zapadu, samo što je drugačija: na Istoku je surovija, ali baš zbog toga stvara i suprotnosti, tj. hrabrog novinara koji se suprotstavlja vlasti. Na Zapadu je cenzura tiša, tanka, i jednostavno isključuje hrabrog novinara koji razmišlja drugačije. Oduzima im reč. Na Istoku vlast ubija oponenta. Na Zapadu, ućutkuje ga. Svakako, na kraju vlada tišina, kao sada u Rusiji, ili zaglušujuće kakofonije, kao u Italiji, gde se ne daje prostor onima koji drugačije razmišljaju, nego samo onima koji prividno drugačije razmišljaju, ali su na kraju saglasni sa dominantnom ideologijom.

Revoltiran, napuštam zemlju sa aerodroma u Bergamu, i dalje bogatom gradu na Severu, gde sam živeo mnogo godina. Dok me vozi na aerodrom, jedan moj drugar me optužuje da sam rusofil i „Putinov prijatelj“, pošto sam u nekoliko navrata tvrdio da je sa Putinom trebalo razgovarati i da je u ovom trenutku pogrešno slati oružje Ukrajincima. Uzalud podsećam svog drugara šta me je pitao kad sam u septembru prošle godine odlučio da idem baš u Ukrajinu da pišem reportažu za „Danas“: „Za šta ti sad treba Ukrajina? Je l’ nema dovoljno prostitutki u Srbiji?“. Predrasude su čudo: prostitutke od juče su postale junakinje danas. Za istinu, izgleda, mesta nema. Mislim na sve osobe koje sam upoznao u Odesi i Mikolajvu: Tanja, Olja, Vladimir, Anastasija, Aleksandr: nadam se da ću moći uskoro da ih vidim, sa nekima od njih nismo završili razgovore koje smo počeli. Svih ovih meseci gajim ogromno osećanje krivice: ja na putu, oni pod bombama ili nomadi, negde po svetu. Normalni ljudi, niti junaci niti prostitutke. Mislim na Odesu i na Besarabiju, regiju koja je veoma slična Vojvodini. Na kraju svog putovanja po Evropi vraćam se vrlo rado tamo gde su stvari izuzetno komplikovane, u Srednju Evropu i na Balkan, preko Budimpešte, ubeđen da se sudbina sveta odlučuje baš u ovim krajevima, gde je sve ispleteno i komplikovano. Gubi se ovde, gubi se i na Zapadu. Za sada, to je dobro razumela Nemačka, koja izgleda da neće dozvoliti da se Balkan pretvori u novu Ukrajinu.

Lažna sigurnost Mađara u naručju Orbana

Budimpešta je uvek lepa, osećam se kao kod kuće u njoj. U muzičkoj dvorani Mupa, koncert muzike Bramsa i, sutradan, ples kompanije Marte Greham. Mađarska Televizija izveštava o Ukrajini na dosta korektan način; kad pređe na unutrašnju politiku, vesti postanu propaganda.
Na ulici spava puno beskućnika, posledica neoliberalne tranzicije koja je uplašila Mađare i naterala ih da traže (lažnu) sigurnost u naručju Viktora Orbana. Mađarska otvoreno kaže da zavisi od ruskog gasa i da neće da se umeša u rat u Ukrajini. Prihvata ukrajinske izbeglice, toplim mlekom i voćem. One druge, koje pokušavaju da pređu granicu u Horgošu, dočeka sa pendrekom.

Dok se vraćam u Srbiju i putujem vozom do Segedina, razmišljam da li je moguće da u ovakvim, različitim uslovima, kulturama, religijama, Evropa nađe zajednički jezik i da bude stvarno ujedinjena. Odgovor je: da, još nije kasno. Ali po jednim uslovom. Ključ svakog napretka je u obrazovanju: ako Evropa bude manje trošila za naoružavanje (potrebno je da se stvori zajednička vojska, a ne da se svaka zemlja naoružava) a više za školu, moguće je stvoriti novu generaciju Evropljana koja će biti spremna da, u narednim godinama, bude odgovorna prema sebi i prema drugima. Da bi Evropa mogla da zauzima važno geopolitičko mesto u globalnom svetu, potrebno je što više investirati u obrazovanje. Samo obrazovan narod može da se snađe u složenoj savremenosti. Nemačka je u ovom smislu dobar primer. Svaka kriza je prilika za napredak. Zavisi isključivo od nas da pretvorimo ono što je loše u dobro. Sve to važi i za Srbiju.