Lažna obećanja u Srbiji: Rio Tinto ima dugu istoriju kršenja ljudskih prava i lošeg upravljanja u rudnicima širom sveta

Pvobitna odluka je izazvala demonstracije, na kojima je hiljade ljudi izašlo na ulice Beograda zbog zabrinutosti da bi rudnik predstavljao pretnju po izvore vode i javno zdravlje.

Na kraju krajeva, Rio Tinto je već pokazao svoju spremnost da zaobiđe ekološke propise zemlje.

Rio Tinto ima dugu istoriju navodnih kršenja ljudskih prava i lošeg upravljanja vodom i kontaminacije u svojim rudnicima širom sveta.

Ali nije samo Rio Tinto: korupcija i nemar su endemski u rudarskoj industriji.

Američki sudija naložio je Glencor (britanska kompanija za rudarenje) da plati 700 miliona dolara kazne za svoju decenijsku šemu podmićivanja zvaničnika u nekoliko zemalja.

Rudarski gigant BHP i njegov brazilski partner Vale povezani su u pravnim bitkama zbog urušavanja jalovine Fundao – najgore ekološke katastrofe u Brazilu.

Kako Evropska unija planira da poveća domaće iskopavanje materijala koji su od suštinskog značaja za zelenu tranziciju, kao i za brojne odbrambene tehnologije i digitalne proizvode, kreatori politike i stanovništvo traže uveravanja da će takvi napori biti održivi.

U tom cilju, Međunarodni savet za rudarstvo i metale (ICMM) – udruženje kojem je Rio Tinto pomogao prilikom uspostavljanja i koje uključuje Glencore, Vale i BHP – i drugi glavni igrači u industriji rade na stvaranju globalnog standarda, nazvanog Konsolidovana inicijativa za standarde rudarstva (CMSI), za sertifikaciju minerala kao odgovorno proizvedenih.

Imajući u vidu njihove rezultate, može li se verovati ovim rudarskim divovima da postavljaju svoja pravila i da sebe smatraju odgovornim?

Dobrovoljni standardi i sertifikati jedva da su novi. One postoje u nizu industrija, od poljoprivrede do građevinarstva, a mnoge takve inicijative već postoje u sektoru rudarstva.

U stvari, četiri asocijacije koje vode CMSI – ICMM, Udruženje rudara Kanade, Svetski savet za zlato i Copper Mark – imaju svako svoj sopstveni okvir uveravanja.

Ali procene ovih dobrovoljnih šema, koje su sproveli Germanwatch, Mercedes-Benz i drugi, pokazale su da većini nedostaje transparentnost, rigoroznost i nadzor i da ne mogu da osiguraju da se njihovi zahtevi sprovode.

Ukratko, oni predstavljaju sofisticirani oblik eko manipulacije. U februaru, Lead the Charge je objavio procenu programa obezbeđenja i akreditacije trećih strana u sektoru sirovina, procenjujući svaki prema nizu minimalnih kriterijuma za kredibilitet.

Zanimljivo je da je ICMM-ov proces validacije očekivanja učinka ispunio samo 16 odsto kriterijuma.

Ove slabe ocene imaju implikacije u stvarnom svetu za autohtone narode, radnike i lokalne zajednice.

Prema Centru za poslovna i ljudska prava, kompanije članice ICMM-a, bilo putem direktnog vlasništva ili zajedničkih ulaganja, čine više od polovine od 20 firmi odgovornih za većinu navodnih kršenja ljudskih prava u iskopavanju kritičnih minerala.

Kreatori politike i finansijske institucije usmeravaju milijarde dolara u rudarske projekte širom sveta na osnovu dobrovoljnih sertifikata kao što je predloženi CMSI.

Na primer, Zakon o kritičnim sirovinama EU koristi ove garancije kao posrednicu za utvrđivanje da li kompanije odgovorno nabavljaju sirovine.

A 78 odsto proizvođača automobila procenjenih u proceni Lead the Charge je prijavilo da ih koriste za donošenje odluka o nabavci – posebno kako se povećava upotreba električnih vozila.

U stvari, nedavna analiza predloženog CMSI-a, koju su sprovele domorodačke grupe, organizacije civilnog društva i stručnjaci za politiku, naglašava nekoliko praznina u okviru koji bi naštetili zajednicama i, što je najvažnije, predstavljali rizik za proizvođače automobila.

Standard je podeljen na tri nivoa prakse: osnovni, dobar i vodeći. Ali zahtevi za osnovni nivo (treba napomenuti da je kompanijama dozvoljeno da padnu tokom procesa uveravanja) – nisu usklađeni sa međunarodnim zakonima, pravnim normama ili široko prihvaćenim standardima, kao što su Standardi učinka Međunarodne finansijske korporacije.

Rudarske kompanije stoga neće biti prinuđene da se bave ozbiljnim kršenjem ljudskih prava, što bi moglo dovesti do kazni za proizvođače automobila.

Štaviše, nacrt standarda ne štiti pravo autohtonih naroda – koji su nesrazmerno oštećeni rudarenjem – na slobodan i informisani pristanak, koji proizilazi iz njihovog prava da upravljaju svojim teritorijama i resursima i na samoopredeljenje.

Zaštita ovog prava mora biti minimalni uslov za osnovni nivo prakse.

Ali sama ideja da se poštovanje osnovnih prava može raščlaniti i podeliti na različite nivoe performansi odražava pogrešan dizajn CMSI-ja.

Ovakav pristup bi naneo još veću štetu autohtonim zajednicama, s obzirom da se više od polovine kritičnih minerala nalazi u ili blizu njihove zemlje.

Uprkos naporima ICMM-a i njegovih partnera, uključujući članove savetodavne grupe CMSI kao što su BMW i Tesla, da plasiraju standard kao alat za odgovorno rudarenje, to nije ništa drugo do pokušaj industrije da predstavi čisto, zeleno lice javnosti.

Ako uspe, CMSI će konsolidovati moć i uticaj rudarskih giganata kao što su Rio Tinto, Glencor i BHP, i omogućiti im da deluju nekažnjeno, istovremeno pružajući lažna uveravanja svim glavnim zainteresovanim stranama.

Umesto da obezbedi pravednu energetsku tranziciju, CMSI bi omogućio ekstraktivnim industrijama da daju prednost profitu u odnosu na čist vazduh i vodu, ljudska prava i planetu pogodnu za život, i izlažu proizvođače automobila, vlade i investitore reputacionom riziku.

S obzirom na sve veću potražnju za mineralima koji bi podstakli energetsku tranziciju, postavljanje visokih očekivanja i uspostavljanje jakih, sprovodljivih pravila za rudarski sektor važnije je nego ikad.

Autorka je viša advokatica u organizaciji Public Citizen

Copyright: Project Syndicate, 2024.
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji