Čemu nas pandemija virusa iz 1918. godine može naučiti?

Ponekad povlačenje paralela između ove pandemije i prethodnih može biti opasno.

Uzmimo za primer hidroksihlorohin, antimalarik koji regulatorne agencije širom sveta užurbano odobravaju za korišćenje u tretiranju hospitalizovanih Covid-19 pacijenata.

Izvan bolnica, Donald Tramp i Žair Bolsonaro, predsednik Brazila, izrazili su oduševljenje zbog ovog lek, te ljudi krše pravila socijalnog distanciranja da bi došli do njega, ali su zabeleženi i slučajevi trovanja usled nepravilnog konzumiranja istog.

Upotreba hidroksihlorohina rezultat je manjeg istraživanja sprovedenog u bolnici u Marselju koje, iako obećavajuće, još uvek nije obezbedilo potreban standard dokaza za koji medicina radi zbog Covid-19, a kamoli informacije o tome kada deluje ili u kojim dozama. Veća istraživanja o ovom i drugim tretmanima su u toku, ali neće objaviti čak ni preliminarne nalaze za još nedelju dana.

Tokom 1918, usred najgore pandemije virusa u istoriji, doktori širom sveta prepisivali su kinin, još jedan antimalarik, iako nije bilo dokaza da je pomagao kod ovog virusa. U to vreme bilo je manje znanja o tome kako je lek delovao na telo, a često su ga i u prevelikoj meri prepisivali što je prouzrokovalo pojavu neželjenih dejstava kao što su vrtoglavica, zujanje u ušima i povraćanje.

U knjizi o iskustvima Britanaca sa virusom iz 1918, „Živeti sa (influ)enzom” („Living with Enza”) Mark Honigsbaum objašnjava da su građani Londona odbijali da budu vraćeni sa savetom da grgoću morsku vodu, te su izvršili pritisak na hemičare i doktore (hirurge) zahtevajću kinin.

Što se više stvari menjaju, više ostaju iste. Ali dublja istina otkrivena u ovim slučajevima pokazuje da u kriznim situacijama nisu samo političari primorani da donose etikom opterećene odluke, doktori i naučnici moraju takođe.

U idealnom svetu, naučnici bi izneli činjenice, a zatim bi ih političari „vagali” sa drugim činjenicama i doneli odluku. Političari bi na svojim leđima nosili breme etičnosti. Ali ne živimo u idealnom svetu, te je podela rada samo iluzija.

Kao što je istakao filozof David Kinney, sa Santa Fe instituta, tokom prethodne nedelje, naučnici retko imaju sve fakte u toku krize. Najbolje što mogu da ponude jeste opseg mogućih ishoda sa priloženim verovatnoćama, a ponekad je taj opseg toliko širog da je gotovo beskorisan za kreatore politika, te je naučnik prinuđen da izađe iz komfor zone i suzi taj opseg na osnovu kriterujuma nezavisnih od činjenica.

Drugim rečima, prave svoje sopstvene etičke izbore. To je razlog zašto sada, kao i tokom 1918, vidimo naučnike koji kritikuju jedne druge putem medija. „Ovo je suludo”, rekao je jedan naučnik nedavno o Marseljskom izraživanju putem svog tviter naloga.

U tom istraživanju, koje još uvek traje, Covid-19 pacijenti su tretirani sa kombinacijom hidroksihlorohina i antibiotika, azitromicina. Hidroksihlorohin je manje toksična varijanta hlorokvina, jednog od najprepisivanijih lekova širom sveta.

Azitromicin se obično prepisuje za bakterijsku pneumoniju, što je potencijalna komplikacija kod Covid-19 virusa.

Kombinacija, a podjednako bitno, doze koje se koriste u Marselju, prijavljene su kao sigurne i kod pacijenata iz drugih grupa. Još uvek nije poznato koliko je sigurno za pacijente iz ove grupe.

Postoje naznake da kombinacija može dovesti do kardiotoksičnih efekata kod pojedinih pacijenata, te stoga doktori iz Marselja pregledaju sve pacijente sa elektrokardiogramom (EKG) pre nego što ih podvrgnu tretmanu.

Do danas, objavili su rezultate za 80 pacijenata. Prijavili su smanjenje virusnog opterećenja, što znači da su pacijenti zarazni kraći vremenski preiod, ali i napredak sa simptomima u poređenju sa Covid-19 pacijentima hospitalizovanim na drugim mestima.

Njihovi izveštaji su prvobitno bili postavljeni na sajt bolnice na engleskom jeziku, pre nego što su ih stručnjaci pregledali. Brojevi su daleko manji u odnosu na standarde uobičajenih kliničkih ispitivanja, a neki su istakli i nedoslednosti u samim izveštajima.

Najgroznije od svega, ističu kritičari, ne postoji kontrolna grupa, nema grupa koje su formirane na osnovu godina ili pola i koje ne primaju terapiju, ali koji se posmatraju pod istim uslovima. Didier Rault (Didier Raoult), doktor koji vodi ovo istraživanje, kaže da bi bilo neetički da se ima jedna takva grupa u situaciji gde se ljudi bore za svoje živote, gde osoblje rizikuje svoje da ih spase, te da ne postoji drugi lek u vidu efikasne opcije.

Raul je upravnik vodećeg francuskog centra za izvrsnost u zaraznim bolestima i među najcitiranijim je naučnicima iz svoje oblasti širom sveta. On je svestan da je objavljujući kako je ovaj tretman uspešan, napravio etičku odluku, a ne odluku baziranu na dokazima.

U „Le Mondu” prošle nedelje, podsetio je svoje kolege doktore da im je prva dužnost prema njihovim pacijentima, ne prema naučnom metodu. Jednostavno, on veruje da će vreme potvrditi da je bio u pravu.

Možda i hoće. Ali kada je Artur Njušolm (Sir Arthur Newsholme), glavni lekar britanskog lokalnog vladinog odbora, doneo etičku odluku u avgustu 1918. ispostavila se pogrešnom. Kao prvo, blagi talas pandemije se povlačio, a prvi svetski rat se bližio finalnoj fazi.

On je odlučio da planove za predviđeni drugi talas odloži sa strane na osnovu toga što su ratni napori imali prednost. U roku od nekoliko nedelja, Honigsbaum prepričava, grip se osvetnički vratio. 

„Političarima se sudi po istoriji” Raul mi je rekao. „Meni će suditi moji pacijenti”. To će možda biti njegova greška. Naša će biti da mislimo kako naše vlade i naučnici koji ih savetuju ne donose etičke odluke sve vreme tokom ove krize.

Odluka da se ograniči testiranje bolnicama, kao i saveti za starije osobe da ostanu kod kuće pre nego što se proglasi potpuna zabrana kretanja, bile su delimično etične. Nisu mogle biti ništa drugo. Da su naučnici imali sve odgovore, ne bismo mi bili tu gde jesmo.

Laura Spinney je naučna novinarka, romanopisac i autor. Njena poslednja knjiga je „Bledi jahač – kako je španski grip 1918. promenio ceo svet ”.