Cene emisija štetnih gasova – velika zagonetka

Nova američka administracija prepoznaje hitnost situacije i na globalnom nivou postoji mnogo šira politička podrška za ambicioznu politiku o klimi. Svet još uvek ima priliku da ograniči globalno zagrevanje na porast temperature od manje od dva stepena Celzijusa u odnosu na nivo pre industrijske revolucije.

Ali kako nova velika procena Međudržavnog panela za klimatske promene pokazuje, i dalje se vodi tesna borba između klimatskih promena i smanjenja emisija štetnih gasova. Ograničenje već pričinjene štete zahtevaće upotrebu svih raspoloživih sredstava i široki globalni angažman. Međutim, kako su pokazala dva nedavna predloga za utvrđivanje cene emisija štetnih gasova, i dalje postoje bitne razlike između pristupa u cilju postizanja ovih ciljeva.

Na samitu COP21 u Parizu 2015. godine se nije težilo obavezujućem međunarodnom sporazumu kojim bi se zemljama nametale politike. U skladu s tim, pristup utkan u Pariski klimatski sporazum omogućava zemljama da postavljaju sopstvene dobrovoljne ciljeve u vezi sa emisijama štetnih gasova – Nacionalno utvrđene doprinose – i određuju politiku o klimi, uz prećutnu saglasnost da će oni vremenom postajati ambiciozniji.

A ipak, Evropska unija sada predlaže Mehanizam obeštećenja za povećanu emisiju ugljen-dioksida (CBAM), što predstavlja odstupanje od principa dobrovoljnosti Pariskog sporazuma. Novim mehanizmom, koji je deo paketa mera za suzbijanje klimatskih promena koje su najavljene sredinom jula, bi se nametnuo ekvivalent carinama na uvoz iz zemalja gde proizvođači plaćaju manju cenu za emisije ugljen-dioksida u odnosu na cenu u EU, koja se određuje ili direktno ili preko Sistema trgovine emisionim jedinicama (ETS).

Iako predlog ne govori ništa o regulatornim merama koje imaju isti efekat, razumno je pretpostaviti da bi EU bila otvorena da ih prihvati ako bi bile dovoljno ambiciozne. Takvo prihvatanje bi bilo od posebne važnosti da bi se izbegao sukob sa Sjedinjenim Državama, gde će odredbe najverovatnije i dalje biti glavni deo politike o klimi.

Prvo, CBAM Evropske unije bi pokrio uvoze relativno jednostavnih proizvoda – električne energije, gvožđa i čelika, cementa, aluminijuma i nekih đubriva – ali bi vremenom bio proširen na drugu robu, što bi uključivalo složeniji lanac vrednosti. Uvoznici bi morali da kupuju CBAM sertifikate (koji odražavaju količinu ugljen-dioksida), što bi koštalo onoliko koliko ETS dozvole Evropske unije koštaju domaće proizvođače, čime bi se efektivno nametnula cena za emisije ugljen-dioksida izvoznicima u zemljama koje podležu CBAM-u.

EU bi primenjivala CBAM bez obzira na prihod po glavi stanovnika zemlje koja izvozi i bez obzira na princip koji je generalno dogovoren u Parizu da je zemljama u razvoju potrebno više vremena da prihvate više cene za emisije karbon-dioksida ili njihov ekvivalent. Ta realizacija se nastavlja uprkos činjenici da većina zemalja u razvoju ne može lako da mobiliše velike finansije unapred, koje su neophodne za velike zelene investicije.

Još jedan nedavni predlog potiče od menadžmenta Međunarodnog monetarnog fonda koji ima viziju najnižih međunarodnih nivoa cene emisija ugljen-dioksida (ICPF), koji bi se razlikovali na osnovu nivoa nacionalnih prihoda. Iako arhitekte ideje eksplicitno ne definišu ICPF kao alternativu za CBAM, tvrde da bi dogovorene minimalne, ali međusobno različite cene emisija smanjile pritisak za šeme obeštećenja povećanih emisija i da bi bili više u skladu s principom dobrovoljnosti Pariskog sporazuma.

Aranžman sa ICPF bi isprva mogao da uključuje samo nekoliko velikih emitera. Tako na primer, prema MMF-u, ako bi „klimatski klub“ od samo šestoro učesnika mogao da dogovori minimalnu cenu od 75 dolara po toni ugljen-dioksida za SAD, Kanadu, EU i Ujedinjeno Kraljevstvo kao zemlje s visokim prihodima, od 50 dolara po toni za Kinu kao zemlju sa visokim srednjim prihodima i od 25 dolara po toni za Indiju kao zemlju s niskim srednjim prihodima, to bi, pored aktuelnih politika, „moglo da pomogne da se postigne smanjenje globalnih emisija od 23 odsto u odnosu na referentnu vrednost do 2030. godine“.

Iako bi CBAM i ICPF Evropske unije mogli da deluju istovremeno, ovo prvo zahteva izračunavanje intenziteta emisija kada je reč o određenim proizvodima. Stoga izvoznici iz zemlje koja je strana u ICPF sporazumu bi i dalje morali da nabavljaju CBAM sertifikate ako EU ne izuzme tu zemlju iz svoje šeme obeštećenja povećanih emisija na osnovu „dovoljno visokih“ ICPF. Ali to bi pokrenulo pitanja u Svetskoj trgovinskoj organizaciji jer bi to značilo različite poreze za povećane emisije, a samim tim i različitu trgovinsku politiku za različite zemlje.

„Novo“ CBAM izuzeće u vezi s klimom za zemlje s niskim prihodima bi verovatno moglo da bude ispregovarano u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, ali bi slična odredba za zemlje sa srednjim prihodom kao što je Kina ili Indija naišla na žestoko protivljenje naprednih ekonomija. Ipak, bez takvog izuzeća, CBAM Evropske unije (ili slične mere za povećane emisije koje bi uveli drugi, kao što su SAD) će i dalje biti okidač za snažna negodovanja zemalja sa srednjim i nižim srednjim prihodima i mogao bi da ugrozi postizanje globalnog sporazuma putem konsenzusa na samitu u Glazgovu.

Nasuprot tome, ima šanse da generalni pristup MMF-a zadobije univerzalnu podršku. ICPF aranžman ne bi nailazio na barijere vezane za Svetsku trgovinsku organizaciju jer ne uključuje trgovinu ili politiku koja ima veze s trgovinom, a pridruživanje „klubu“ bi bilo na dobrovoljnoj bazi i moglo bi da se realizuje u različito vreme.

Ali gore navedeni primer sa šest članova služi samo za ilustraciju – kako MMF priznaje – i ne treba da dozvolimo da nas njegova jednostavnost prevari. Iako bi principi ICPF-a mogli da budu naširoko primamljivi, o utvrđenim cenama koje su vezane za prihode ili ekvivalentnim politikama bi tek moralo da se pregovara.

Uopšte nije, na primer, samo po sebi jasno da li bi Indija pristala na najniži prag cene od 25 dolara po toni ugljen-dioksida ili da li bi ta cena bila prihvatljiva za SAD i EU. Iako bi neke zemlje možda mogle da ih prihvate, ICPF bi pre trebalo da se interpretira kao skraćenica za paket politika o klimatskim promenama gde se nivo i tajming ambicija razlikuju u zavisnosti od faze razvoja zemlje.

Za postizanje univerzalnog sporazuma u Glazgovu će na kraju biti neophodno da napredne zemlje prihvate nacionalne razlike kada je reč o ambicijama u vezi s klimatskim promenama. Obavezivanje Kine će naravno biti od suštinskog značaja za postizanje zadovoljavajućeg globalnog sporazuma, s obzirom na nivoe emisija ove zemlje i na njene tehnološke i ekonomske kapacitete.

A dok se debata o određivanju cena za emisije nastavlja, bogate zemlje možda misle da im pretnja CBAM-om pruža korisnu polugu moći. Ali one treba više da se usredsrede na pružanje pomoći za mobilizaciju finansija koje su većini zemalja u razvoju potrebne za „zelenu“ transformaciju. To bi najverovatnije bio efikasniji način da se akcenat prebaci na velike prilike koje proizilaze iz novih tehnologija i da se postignu globalni ciljevi u vezi s klimatskim promenama od suštinskog značaja dok se istovremeno održava šansa da se postigne sporazum „celog čovečanstva“ o ovom planetarnom izazovu.

Autor je bivši ministar ekonomije Turske i administrator Programa UN za razvoj. Sada je viši saradnik Bruking instituta.

Copyright: Project Syndicate, 2021.

www.project-syndicate.org