„Ovo je prilika da se Rusija izbaci iz još jednog regiona“: Vojni stručnjaci za CEPA-u

Pomorske i vazdušne objekte koje je koristio Kremlj odobrio je krvavi režim Bašara el Asada.

Iako je precizan status ruskih snaga unutar zemlje neizvestan (neke su navodno još uvek tamo, iako su prikovane zbog mogućeg napada), nesumnjivo je da ih nova vlada može poslati kući, da se nikada ne vrate.

Isplativost od takve politike mogla bi biti ogromna, u nekoliko aspekata, ukazuju u zajedničkoj analizi za CEPA.org Aleksander Krouther, viši saradnik u Transatlantskom programu odbrane i bezbednosti u CEPA i potpukovnik Jahara Matisek, vojni profesor na odseku za nacionalnu bezbednost na američkom vojnom koledžu.

Objekti ruske pomorske luke u Tartusu omogućavaju Kremlju da ostvari strateški domet preko Sredozemnog mora.

Njen značaj je znatno porastao otkako je Turska zatvorila moreuz za ratne brodove koji su napuštali i ulazili u Crno more na početku ruske invazije na Ukrajinu.

Bez Tartusa, do Mediterana se može doći samo korišćenjem ruskih luka na Baltičkom ili Barencovom moru, koje su veoma daleko.

Zatim, velika ruska vazdušna baza u Hemeimemu funkcioniše ne samo kao sredstvo za dominaciju nad nebom Sirije, već i kao kapija za operacije Kremlja širom Afrike, posebno u Libiji, Centralnoafričkoj Republici i Sudanu.

Još jednom, bilo bi daleko teže održavati ruske operacije „mišići za novac“ u Africi bez sirijske imovine.

Postoji još jedna potencijalna nagrada. Zapadne obaveštajne agencije moraju da traže pristup dosijeima starog režima, koji su potencijalna riznica, posebno pošto su opozicione snage takođe „upali“ u iransku ambasadu u Damasku.

Kako je rekao bivši savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton, biće zanimljivo videti šta otkrivaju dosijei.

Ako Bajdenova administracija „budno prati vanredne događaje u Siriji i ostaje u stalnom kontaktu sa regionalnim partnerima“, ova situacija zahteva akciju.

Ako američka vlada krene brzo u saradnji sa evropskim saveznicima i arapskim partnerima, oni mogu pomoći u oblikovanju događaja protiv Irana, Rusije i ISIS-a. Ali sve aktivnosti oblikovanja su zasnovane na sklapanju dogovora sa novim liderima Sirije.

Glavna sirijska pobunjenička grupa Hajat Tahrir al-Šam (HTS ili Organizacija za oslobođenje Levanta) predvodila je većinu vojnih operacija koje su srušile Asadov režim.

Čini se da je HTS spreman da reši sirijski građanski rat i da će mu trebati spoljna pomoć u obnovi zemlje potpuno uništene 13-godišnjim ratom.

Abu Mohamed al-Julani (njegovo pravo ime je Ahmed al-Sharaa), lider HTS-a, signalizirao je da ne želi osvetu i kritikovao je Iran zbog umešanosti u poslove njegove zemlje.

Jedan oficir Slobodne sirijske armije ponovio je slična osećanja u intervjuu, rekavši: „U prošlosti smo se borili protiv ISIS-a i pobedili ga. Ekstremizam u Siriji je uvoz iz inostranstva, a mi kao Sirijci ne želimo strano mešanje u našoj zemlji“.

Dodao je: „Otvoreni smo za prijateljstvo sa svima u regionu – uključujući Izrael. Nemamo neprijatelje osim Asadovog režima, Hezbolaha i Irana. Ono što je Izrael uradio protiv Hezbolaha u Libanu nam je mnogo pomoglo“.

Jasno je da u Siriji ima ekstremnih islamista i drugih koji to ne bi prihvatili. Ali to je poenta – situacija je izuzetno tečna i sada je trenutak da je iskoristite na najbolji način.

Bez obzira na bilo koji drugi cilj politike, HTS mora biti uklonjen sa liste stranih terorističkih organizacija (FTO).

Iako organizacija potiče od fronta al-Nusrah (koji je bio saveznik Al-Kaide), spojili su se sa nekoliko drugih oružanih frakcija 2017.

Prema Nacionalnom javnom radiju, javno su se odrekli međunarodnog terorizma, predstavljaju umerenije lice, ne planiraju da primenjuju šerijatski zakon, a sarađuju sa drugim oružanim frakcijama.

Druge frakcije su sarađivale sa njima u Upravi za vojne operacije koju vodi HTS. Svako političko rešenje u Siriji mora da ih uključi.

Budući put za Siriju mora biti zasnovan na Rezoluciji 2254 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija iz 2015. godine, koja poziva na slobodne i poštene izbore pod nadzorom UN sa političkom tranzicijom koju predvode Sirijaci u roku od 18 meseci.

Svet bi trebalo da radi sa režimom u nastajanju kako bi osigurao da svi Sirijci budu uključeni u rešenje sa zagarantovanim pravima.

U komentarima o budućnosti Sirije ima mnogo mračnjaštva, tužnog eha zapadnog razočarenja u Libiji i drugde u ranom delu veka.

Ali postoje strateški dobici koji su na dohvat ruke.

Osim mogućnosti da ošteti opasne kolonijalne projekte Rusije, mogli bismo da vidimo da Turska ima koristi od povratka tri miliona sirijskih izbeglica koje imaju status privremene zaštite, što predstavlja nazadovanje regionalnih ambicija Irana, kraj prisustva ISIS-a i zaustavljanje štetnog učešća starog režima u švercu droge Captagon.

Stabilna Sirija koja izbegava terorizam i rat je nagrada vredna borbe, ukazuju autori. Kao što je Šekspir govorio: „Iz ove koprive, haosa, iščupajmo cvet, priliku“.